Sveti Fanurije ima svoj praznik 23. ili 27. avgusta, i po svojim ingerencijama odgovara događajima koji se upravo odvijaju pred našim očima: on je svetac kojem se grčki pravoslavni vernici obraćaju kad nešto izgube, pa zahvaljujući njegovom odgovoru na molitve to ponovo nađu. Reč je o izgubljenim/zaboravljenim stvarima, odnosima, vraćanju ljubavi ili prijateljstva, sećanju, duhovnoj ravnoteži – ukratko svemu što se može izgubiti. Kako je mogućno da Sveti Fanurije nije mnogo poznatiji i uticajniji svetac? Uglavnom zato što je prilično pozno zapravo – izmišljen. Kad su negde u 14. veku na ostrvu Rodos našli ostatke neke stare crkve, u ruševinama je bilo nekoliko ikona, ali je samo jedna izgledala kao da je juče naslikana. Pozvan je najviše rangiran pop na ostrvu, izvesni Nilos, i on je „prepoznao“ Fanurija. Da je reč o izmišljenom svecu pokazuje upravo ime, u vezi sa glagolom fanerono i pridevom faneros – otkrivam, objašnjavam, jasan, otkriven. Na ikoni je prikazano toliko načina mučenja sa smrtnim ishodom – pravi udžbenik torture – da i to pokazuje neko sasvim izmišljeno mučeništvo. Fanurije je inače mlad i lep, sa krstom u jednoj i upaljenom svećom u drugoj ruci. Kada se dakle nađe ono što se tražilo, ispeče se slatki kolač (fanuropita – ulje, brašno, šećer, sok od pomorandže, soda bikarbona, grožđice, orasi), pa se pola da sirotinji, a pola crkvi. Dok se kolač deli, izgovaraju se molitve svetoj majci, koja nije Marija – zapravo i nema imena. Reč je o Fanurijevoj majci, koja je izgleda bila prostitutka, ali je Fanurije vrlo osetljiv i zahteva njeno poštovanje: majka se ne sme zaboraviti.
Istorija Fanurijevog kulta je ponavljanje priča o njegovim ingerencijama: neki popovi hteli su da prošire njegov kult na Krit, ali dopali su turskog ropstva. Molili su se Fanuriju da se ponovo nađu zajedno i na slobodi, pa je on njihove gospodare i njih sa njima poslao u isto vreme na Rodos. Bilo je još nešto zapleta oko oslobađanja i nalaženja, ali su se sva trojica konačno ponovo našla, i to sa ikonom. U svakom slučaju, Fanurije je uspeo da postane vrlo popularan svetac. Pa zašto ga ne bismo malo pozajmili?
Razlozi za Fanurijevu pomoć sasvim su očigledni: gubi se i nestaje gotovo sve, od normalnosti države i društva, novca, šuma, institucija, jezika, pameti, vode pa sve do miliona životinja – u plamenu, krađi, prevari, ludilu, nebrizi… Diktator je potpuno izgubljen, njegov planirani pobednički pohod postao je morbidna groteska, u kojoj pod poklonjenim belim kapama poklič „Aco, svrbi me!“ služi još samo tome da se uguši neko nezgodno pitanje, a njih je uprkos tome sve više i više. Sem besnih, među publikom je i sve više onih koji se stide diktatora, kao što se to videlo kod vatrogasaca. Izgubljeno je sve, mamurni Brnabić pred kamerama objavljuje kako će diktatora da izaberu za predsednika vlade, a onda će promeniti Ustav i ponovo ga izabrati za predsednika! Koji isti se sad uporno poredi sa Titom; sa kraljem Aleksandrom je baš nezgodno, zbog atentata.
Samo bi Fanurije mogao da pronađe i vrati nešto nade, otkrivajući ostatke onoga što još nije otkriveno od zlodela diktature, kako lokalno i regionalno, tako i internacionalno. Isto tako bi mogao da pronađe i vrati povezivanje, solidarnost i opšti ho-ruk kojima se skida diktatura. Skidanje portugalske diktature, karanfilska revolucija svakako je estetski najprihvatljivija… U priči o Fanuriju ključan je deo o majci lošeg ugleda: to bi moglo biti sjajno otkriće, otvaranje odgovornosti za prošlost, priznanje zločina i izlazak iz krvave magle laži u kojoj diktatura već duže vremena priprema ratove u regionu.
Fanurije je trenutno jako zaposlen u Grčkoj. No ako ga zamolimo snažno, bukvalno, nemalo i domaćinski, možda mu se molba učini toliko izazovnom da se odazove.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
