Ana Brnabić brani nezavisnost pravosuđa: mora biti da je neka greška

I jeste greška… Ovako je pre neki dan tvitovala premijerka, povodom komentara „jedne medijske grupe“, nezadovoljne izvesnom sudskom odlukom:

„Jel ovo jedna medijska grupa koristi svoj medijski uticaj da komentariše sudske odluke i tako najdirektnije vrši uticaj na sudstvo u Srbiji?? Šta bi bilo da ovo radi neko drugi? Da sami određuju šta je ‘pravno valjani osnov’, jer šta će nam sud i sudije?“

Naravno, nije problem u pravopisu, nego u sumanutoj premijerkinoj ideji da neki društveni činilac (izvan vlasti!) – pa neka je to i „medijska grupa“ – nema pravo da komentariše sudsku odluku kojom je nezadovoljan. Ana Brnabić je predsednica vlade jedne zemlje koja makar pokušava da se predstavi kao demokratska, ali je njeno nerazumevanje vladavine prava (a posledično i demokratije) zastrašujuće. A to oko vladavine prava ne može biti jednostavnije: obaveza je građana da poštuju pravosnažne sudske odluke, a ne da ih vole, pa ni da o njima ćute, dok je obaveza druge dve vlasti da se ne mešaju. Međutim, premijerka je smislila da, ako već vlast ne sme da komentariše rad sudova, kako je negde usput načula, onda ne smeju ni građani! Kako i otkud to da je građanima i njihovim organizacijama (na primer medijskim) dozvoljeno da čine nešto što ne sme da radi vlada?! Ej, kakvi su to dvostruki standardi tamo?!

Ipak, u demokratskoj zemlji društveni akteri (koji nisu vlast) imaju pravo da komentarišu sve! Šta hoće, šta im padne na pamet, kako im se ćefne, kako im se hoće. Pakosno i cinično, konstruktivno ili maliciozno, pametno ili glupo, umesno ili neumesno, radi dobrobiti društva, radi zabave, iz čiste zlobe, zarad nekog ličnog interesa… Šta je od svega toga u ukupnom učinku za društvo dobro – drugo je pitanje. Ali, čak ni ta dobrobit društva ne mora svima da bude prioritet. Dobro je ako jeste… Društvo ima svoje savesne i nesavesne pojedince, moralne orijentire, dežurne klovnove, oštroumne analitičare ili smarače. I svi oni imaju puno pravo na slobodnu ocenu svega što se oko njih dešava, na međusobnu podršku i polemiku, da hvale jedni druge i da se osuđuju. Naročito sve to imaju u odnosu na vlast. Dakle, kao i mnogo toga drugog, građani i organizacije imaju pravo da javno kažu da misle, da veruju, da su ubeđeni ili da znaju da neka sudska odluka ima ili „nema pravni osnov“. Samo u potpuno iščašenom svetu nesavladanog „prekratkog kursa“ demokratske kulture to može da isprovocira reakciju ni manje ni više nego premijerke, koja nikako da shvati da vlast nosi ogromnu odgovornost i, uz tu odgovornost, čitav niz ograničenja, koja, naravno, za ostale građane ne važe. Konačno, premijerkino uverenje o zabrani zauzimanja stava prema sudskim odlukama ne samo da je netačno, nego je i opasno: baš samo društvo je, u idealnom smislu, izvor i sudske vlasti, kao i svake druge. Ne samo da je ovlašćeno nego je, štaviše, preko svojih najrazličitijih aktera društvo čak i dužno da se o radu pravosuđa kontinuirano (što upućenije, to bolje) izjašnjava, dok vlada o tome disciplinovano ćuti.

Državnim funkcionerima slobode, koje imaju pojedinci i društvene organizacije u najširem smislu, sama funkcija uskraćuje. To je logično, između ostalog i zato što je u javnoj/državnoj funkciji, uz sve mehanizme kontrole, skoncentrisana velika moć i uticaj, koji moraju biti strogo omeđeni. To uključuje i obavezu funkcionera da poštuju stroge kodekse u pogledu toga šta govore i rade. Ana Brnabić kao predsednica vlade ne sme da komentariše sudske odluke, jer je takvo komentarisanje nedozvoljeni uticaj na jednu nezavisnu granu vlasti od strane druge grane vlasti. Građanin, sa druge strane, kao i ta „medijska grupa“, nevladine organizacije, provladini analizatori i antivladini intelektualci ili onaj „institut za geopolitiku“ ispred lokalnog dragstora smeju da komentarišu koliko im je volja. U tom smislu, ako se premijerkino pitanje: „Šta bi bilo da ovo radi neko drugi?“ odnosilo, eto, na primer, na nju (kao „nekog drugog“), odgovor je jedan jedini: bilo bi skandalozno, bilo bi mešanje u rad nezavisne grane vlasti, bilo bi sve ono što inače jeste i što se u Srbiji dešava. Ukratko, dakle, kada građanin kritikuje vlast on vrši svoje pravo (čak i kada „preteruje“); kada vlast kritikuje građane ili drugu, faktički slabiju granu vlasti – ona vrši pritisak ili zastrašivanje. Šta tu može da bude nejasno?

Zanimljivo je kako je autoritarnim umovima, koji čak ni ne pokušavaju da shvate demokratiju (ali se pretvaraju da im je do nje stalo pa izbacuju parole bez ikakvog istinskog razumevanja: „podela vlasti“, „nezavisnost sudstva“ i slične nabubane fraze), nemoguće da sakriju svoje postiđujuće nerazumevanje. Oni ne umeju ni da se pretvaraju kako treba. Istovremeno je zastrašujuće kada bezočno to što tobože znaju – eto na primer o samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa – tako lako zaborave kada treba da se usvoje ustavni amandmani, kojima bi se i ta samostalnost i ta nezavisnost ojačale u odnosu na – izvršnu vlast… Neka vlada samo obezbedi istinski nezavisno pravosuđe, a ono će se već nekako i samo snaći sa mušičavim građanima i organizacijama koji komentarišu i vrše pritisak…

Kada Ana Brnabić bude bila obična građanka, bivša predsednica vlade, možda čak i neka opoziciona ličnost (u šta sumnjam, jer nju ova zemlja interesuje samo kao objekat bezočnog karijerizma) tada će i ona moći da komentariše šta i kako poželi, a da time istovremeno ne ugrožava demokratiju i svojim neznanjem i blamantnim odsustvom osećaja za demokratsko ne sramoti državu i položaj na kom se nalazi.

Peščanik.net, 22.11.2019.