Srđan Milošević

Stogodišnjica nastanka Jugoslavije – jubilej bez slavljenika – pokreće iznova pitanja koja se tiču tog istorijskog događaja, onoga što mu je prethodilo i onoga što je usledilo.

Nikola Selaković se izdvaja po snazi otrova u svojim izjavama. Na otvaranju spomenika pobedi u Prvom svetskom ratu u Užicu njegov govor je bio manje opak, ali opet neizostavno garniran šovenskom pakošću.

„Vekovima građena pravna tradicija“ na koju ministarka upozorava i na čiju se zaštitu obavezuje zapravo ne postoji. Uz ozbiljnu toleranciju prema izostanku kontinuiteta, neku pravnu tradiciju imamo tek dva veka.

Preziranje činjenice da se radi o autoru osuđenom za ratne i zločine protiv čovečnosti predstavlja šepurenje kukavičke vlasti, koja nema kuraži da zvanično odbaci odluke suda u Hagu i podnese konsekvence za to.

Lepo je što bi Ana Brnabić volela da LGBT ne bude u Srbiji „toliki tabu“, kako je nedavno izjavila. Lepo je poentirala i da svi imaju samo jedan život koji treba da prožive slobodno, ne skrivajući se ni od koga.

Najintrigantniji deo ovog izveštaja je svedočanstvo o odnosu hrvatskih oficira i građanstva u Beogradu neposredno pred slom Centralnih sila.

Marksu i Engelsu pripisuje se da su tvorci genocidne ideje da pojedine narode (pre svega slovenske, a među njima prvenstveno srpski narod) treba uništiti.

Savez za Srbiju je još jedna politikantska abominacija, mehanički zbir negativnih veličina koji tvori samo veću negativnu vrednost u formi isprazne pojave.

Koji je značaj činjenice da Nedić nije sudski rehabilitovan? Njemu je u jednom delu javnosti obezbeđeno mesto zaštitnika srpskog naroda i žrtve komunista i nema te sudske odluke koja to može uzdrmati.

Iako se ne slažem sa Aleksandrom Korbom da u NDH nije bilo genocida nad Srbima, ne smatram da je njegova namera (ili da je makar i nenameravana konsekvenca) omalovažavanje srpskih žrtava…

Postoji široko rasprostranjeno uverenje da su „komunisti posle Drugog svetskog rata Srbima zabranili povratak na Kosovo“.

U reklami drugog izdanja knjige Matije Bećkovića Kosovo, najskuplja srpska reč pisala je i cena: samo 300 dinara! Ova reklamna mini-burleska odražava suštinu odnosa onih koji odlučuju o kosovskom pitanju.

Potrebno je podsećati da je na taj dan, zahvaljujući zajedničkom naporu članova antihitlerovske koalicije, okončano najveće krvoproliće, čiji je pokretač bilo rasističko divljaštvo i ništa manje divljački nacionalizam.

Povodom 102 godine od rođenja Ive Lole Ribara, glumci Reflektor teatra su u KC Parobrod Ivinim rečima govorili o pravdi, dužnosti, odgovornosti, antifašizmu i slobodi.

Kada se kaže da jedne etničke grupe ima viška a druge manjka, započinje politika koja svoj ishod ima u raznim neravnopravnostima, okončavajući se ponekad, ali sasvim zakonomerno, i u genocidu.

Iako najmanje važna od primedbi, u medijima se kao jedna od centralnih kristalisala ona koja ukazuje na to da se u decembarskoj (pilot) epizodi čula uzrečica “bre”.

Kao hrišćani se moramo voleti, kao ljudska bića – bilo bi takođe očekivano, ali kao Srbi i Hrvati – ne moramo. To zapravo podrazumeva da jedni druge privilegujemo oslobađanjem od opšteg etičkog imperativa.

Povodom pominjanja serijskog nedela Ravna Gora u mom poslednjem tekstu, oglasio se sam Bajić, privatnim pismom, koje u celosti objavljujem iz dva razloga.