Srđan Milošević

Dva čoveka su nepotrebno izloženi strahu, stresu i neizvesnosti, uz punu svest da se na suprotnoj strani nalazi svemoćna stranačka mašinerija spremna na sve, koja je svojim interesima podredila čitavu državu.

Ana Brnabić se ne slaže sa ocenom Fridom hausa o stanju sloboda u Srbiji. To je, razume se, očekivano: da se slaže, morala bi podneti ostavku, priznati neuspeh u prikrivanju istine i podneti druge političke posledice.

Spot afirmativno govori o istraživačkom radu, optimistično prikazuje tu aktivnost, predviđajući slavu i priznanje onima koji se istraživanjima bave i to na krajnje bizaran način – „Aleja velikana to je naša destinacija“!

Da li veću štetu čini ministarka pravde koja pritiska državne organe da preispituju problematično ponašanje samo protivnika vlasti, ili glumac koji neke od nosilaca javnih funkcija naziva fuksom ili Hitlerom.

Tekst o Dimitriju Ljotiću objavljen u Politikinom zabavniku primer je „pristrasne neutralnosti“, kada se iza prividne vrednosne neutralnosti tendencioznom selekcijom činjenica skriva vrednosna opredeljenost.

Pooštravanjem kaznene politike država insistira na retributivnom karakteru kazne, čime podilazi osvetoljubivim nagonima i agresiji onih koji najčešće i nisu neposredno pogođeni učinjenim krivičnim delom.

Da li nas od političkih ubistava, hapšenja političkih neistomišljenika i ogoljene diktature dele samo poglavlja? Da li se isplati odgovor na to pitanje saznati odustajanjem od evropskih integracija?

Stogodišnjica nastanka Jugoslavije – jubilej bez slavljenika – pokreće iznova pitanja koja se tiču tog istorijskog događaja, onoga što mu je prethodilo i onoga što je usledilo.

Nikola Selaković se izdvaja po snazi otrova u svojim izjavama. Na otvaranju spomenika pobedi u Prvom svetskom ratu u Užicu njegov govor je bio manje opak, ali opet neizostavno garniran šovenskom pakošću.

„Vekovima građena pravna tradicija“ na koju ministarka upozorava i na čiju se zaštitu obavezuje zapravo ne postoji. Uz ozbiljnu toleranciju prema izostanku kontinuiteta, neku pravnu tradiciju imamo tek dva veka.

Preziranje činjenice da se radi o autoru osuđenom za ratne i zločine protiv čovečnosti predstavlja šepurenje kukavičke vlasti, koja nema kuraži da zvanično odbaci odluke suda u Hagu i podnese konsekvence za to.

Lepo je što bi Ana Brnabić volela da LGBT ne bude u Srbiji „toliki tabu“, kako je nedavno izjavila. Lepo je poentirala i da svi imaju samo jedan život koji treba da prožive slobodno, ne skrivajući se ni od koga.

Najintrigantniji deo ovog izveštaja je svedočanstvo o odnosu hrvatskih oficira i građanstva u Beogradu neposredno pred slom Centralnih sila.

Marksu i Engelsu pripisuje se da su tvorci genocidne ideje da pojedine narode (pre svega slovenske, a među njima prvenstveno srpski narod) treba uništiti.

Savez za Srbiju je još jedna politikantska abominacija, mehanički zbir negativnih veličina koji tvori samo veću negativnu vrednost u formi isprazne pojave.

Koji je značaj činjenice da Nedić nije sudski rehabilitovan? Njemu je u jednom delu javnosti obezbeđeno mesto zaštitnika srpskog naroda i žrtve komunista i nema te sudske odluke koja to može uzdrmati.

Iako se ne slažem sa Aleksandrom Korbom da u NDH nije bilo genocida nad Srbima, ne smatram da je njegova namera (ili da je makar i nenameravana konsekvenca) omalovažavanje srpskih žrtava…

Postoji široko rasprostranjeno uverenje da su „komunisti posle Drugog svetskog rata Srbima zabranili povratak na Kosovo“.

U reklami drugog izdanja knjige Matije Bećkovića Kosovo, najskuplja srpska reč pisala je i cena: samo 300 dinara! Ova reklamna mini-burleska odražava suštinu odnosa onih koji odlučuju o kosovskom pitanju.