Srđan Milošević

Lepo je što bi Ana Brnabić volela da LGBT ne bude u Srbiji „toliki tabu“, kako je nedavno izjavila. Lepo je poentirala i da svi imaju samo jedan život koji treba da prožive slobodno, ne skrivajući se ni od koga.

Najintrigantniji deo ovog izveštaja je svedočanstvo o odnosu hrvatskih oficira i građanstva u Beogradu neposredno pred slom Centralnih sila.

Marksu i Engelsu pripisuje se da su tvorci genocidne ideje da pojedine narode (pre svega slovenske, a među njima prvenstveno srpski narod) treba uništiti.

Savez za Srbiju je još jedna politikantska abominacija, mehanički zbir negativnih veličina koji tvori samo veću negativnu vrednost u formi isprazne pojave.

Koji je značaj činjenice da Nedić nije sudski rehabilitovan? Njemu je u jednom delu javnosti obezbeđeno mesto zaštitnika srpskog naroda i žrtve komunista i nema te sudske odluke koja to može uzdrmati.

Iako se ne slažem sa Aleksandrom Korbom da u NDH nije bilo genocida nad Srbima, ne smatram da je njegova namera (ili da je makar i nenameravana konsekvenca) omalovažavanje srpskih žrtava…

Postoji široko rasprostranjeno uverenje da su „komunisti posle Drugog svetskog rata Srbima zabranili povratak na Kosovo“.

U reklami drugog izdanja knjige Matije Bećkovića Kosovo, najskuplja srpska reč pisala je i cena: samo 300 dinara! Ova reklamna mini-burleska odražava suštinu odnosa onih koji odlučuju o kosovskom pitanju.

Potrebno je podsećati da je na taj dan, zahvaljujući zajedničkom naporu članova antihitlerovske koalicije, okončano najveće krvoproliće, čiji je pokretač bilo rasističko divljaštvo i ništa manje divljački nacionalizam.

Povodom 102 godine od rođenja Ive Lole Ribara, glumci Reflektor teatra su u KC Parobrod Ivinim rečima govorili o pravdi, dužnosti, odgovornosti, antifašizmu i slobodi.

Kada se kaže da jedne etničke grupe ima viška a druge manjka, započinje politika koja svoj ishod ima u raznim neravnopravnostima, okončavajući se ponekad, ali sasvim zakonomerno, i u genocidu.

Na današnji dan virtualna Jugoslavija, slobodarska Srbija i antifašistički Beograd obeležavaju jedan od „praznika slobode“ – 27. mart. Jedan od praznika koji simbolizuju stupanje naroda na istorijsku pozornicu…

Iako najmanje važna od primedbi, u medijima se kao jedna od centralnih kristalisala ona koja ukazuje na to da se u decembarskoj (pilot) epizodi čula uzrečica “bre”.

Kao hrišćani se moramo voleti, kao ljudska bića – bilo bi takođe očekivano, ali kao Srbi i Hrvati – ne moramo. To zapravo podrazumeva da jedni druge privilegujemo oslobađanjem od opšteg etičkog imperativa.

Povodom pominjanja serijskog nedela Ravna Gora u mom poslednjem tekstu, oglasio se sam Bajić, privatnim pismom, koje u celosti objavljujem iz dva razloga.

Po banalnosti se ističe momenat kada Nemanjina žena pita porodicu zašto jedu prstima. Sluga prinosi viljuške i – voila! – jedna od medveđe suptilnih poenti je načinjena.

Činjenica da su kozaci prikazani kao organizovana grupa na ivici pa i s one strane zakona, odnekud je protumačena kao tendenciozna uvreda na račun Rusa i Rusije.

Za sudsku presudu važi pretpostavka istinitosti, pa bi za tvrdnju da se u Srebrenici dogodio genocid bilo dovoljno reći da je tako presudio sud u Hagu.