U poslednje vreme sve se češće čuje primedba da se u Evropi ne obeležava Dan pobede nad fašizmom i da je taj dan zanemaren iz nekakvih sumnjivih ideoloških razloga. Ta primedba sadrži implikaciju da je reč o zanemarivanju značaja pobede nad fašizmom, pa i relativizaciji ili čak oprostu zlodela tog monstruoznog sistema. Kao argument se navodi da se 9. maja umesto Dana pobede obeležava Dan Evrope, u znak sećanja na Šumanovu deklaraciju iz 1950. godine i početak stvaranja zajednice iz koje je izrasla današnja EU, čime se važnost pobede nad fašizmom navodno potiskuje. I ovde je, kao i u mnogim drugim situacijama, po sredi ili namerna obmana ili nedostatno poznavanje teme. U oba slučaja radi se o favorizovanju „ruske teze“, jer su i obmana i neznanje često ideološki strukturirani.
Iako sam o ovoj temi u više navrata pisao na sajtu Peščanik, uključujući naročito jedan prilog od pre osam godina, da bi se razumele nijanse o kojima je reč u ovom tekstu potrebno je ponoviti istorijski kontekst ove problematike. Naime, Nemačka je u Drugom svetskom ratu kapitulirala dva puta. Najpre je potpisan Akt o predaji nemačkih trupa, što je upriličeno u savezničkoj komandi u Remsu, 7. maja 1945. godine. U vezi sa ovim aktom nastala je svojevrsna rašomonska situacija: sovjetski delegat pri savezničkom Vrhovnom štabu na zapadnom frontu nije na vreme dobio instrukciju kako da postupi, pa je samostalno odlučio da stavi potpis na akt nemačke predaje. Ubrzo po potpisivanju akta dobio je ranije traženu ali zakasnelu instrukciju da akt ne potpisuje. Staljin je, naime, smatrao da kapitulacija nemačkih snaga treba da bude organizovana u sedištu sovjetske Vrhovne komande i to u Berlinu, kao središtu nacističkog poretka. Akt iz Remsa smatrao se preliminarnim, naročito imajući u vidu da su neke borbe na Istočnom frontu nastavljene i posle roka definisanog remskim aktom. General Ajzenhauer, koji je organizovao potpisivanje akta o predaji u Remsu, saglasio se sa ovim zahtevom, pa je u sovjetskoj vrhovnoj komandi u Karlshorstu, nadomak Berlina, 8. maja 1945. godine feldmaršal Kajtel potpisao drugi i konačni akt o kapitulaciji nemačkih trupa. Međutim, pošto je kapitulacija u Karlshorstu potpisana u noći 8. maja, kada je po moskovskom vremenu već bio 9. maj, to se u kasnijoj komemorativnoj praksi u SSSR i nekim istočnoevropskim zemljama, uključujući i savremenu Srbiju, taj datum ustalio kao praznik, Dan pobede.
Moglo bi se zastupati stanovište da bi bilo opravdano usvojiti 9. maj kao panevropski praznik, kao svojevrsni omaž sovjetskim žrtvama u Drugom svetskom ratu, koje jesu bile nesumnjivo najveće. Te žrtve su i civilne i vojne, uključujući u tu konsideraciju i činjenicu da su sovjetske vojne zarobljenike nacisti tretirali sa neuporedivo većom brutalnošću u odnosu na zarobljenike drugih savezničkih vojski. O tome svedoči i činjenica da je oko 60% sovjetskih zarobljenika stradalo u nacističkim logorima, dok je taj procenat u slučaju američkih i britanskih zarobljenika iznosio 3-6%. No, iako 9. maj nije postao panevropski praznik, u evropskoj kulturi sećanja na pobedu u Drugom svetskom ratu ipak je sovjetska strana uvažena, jednako kao i 1945. godine, time što je kao događaj koji označava Dan pobede u Evropi (Victory Day, V Day) prihvaćena upravo kapitulacija u Karlshorstu, a ne predaja u Remsu. Zato se Dan pobede u većem broju evropskih zemalja obeležava upravo 8, a ne 7. maja. Dakle, praznik se obeležava prema događaju koji je upriličen na zahtev i u organizaciji sovjetske strane u savezničkom bloku, a ne američko-britanski remski aranžman. Da li je u pitanju 8. ili 9. maj opredeljuje isključivo vremenska zona, a ne događaj koji se obeležava. U nekim srećnijim okolnostima i ova bi se nesaglasnost mogla rešiti time što bi se centralni sveevropski komemorativni događaj odvijao u Moskvi, 9. maja. U jednom trenutku je i izgledalo da će se ta praksa ustaliti, ali je takav razvoj onemogućen, prvenstveno usled nenormalnih političkih prilika u današnjoj Rusiji.
Dakle, Evropa obeležava Dan pobede nad fašizmom, to jeste zvanični državni praznik u nekim evropskim zemljama i odnosi se na isti događaj koji se obeležava u Rusiji ili u Srbiji. U tom smislu netačna je tvrdnja da je kasnije ustanovljeni praznik, Dan Evrope, koji se obeležava 9. maja kao uspomena na Šumanovu deklaraciju, nekakva ideološki sumnjiva konkurencija Danu pobede. Štaviše, Dan Evrope je zvanični praznik samo u Luksemburgu, a Dan pobede u Francuskoj, Slovačkoj i Češkoj kao praznični neradni dan, pri čemu se zvanično obeležava kao praznik i u nizu drugih zemalja, uključujući i Nemačku. Dan Evrope je u kontekstu političkog značaja evropskih integracija u izvesnom smislu aktuelniji, ima veću aktuelnost kao integrišući faktor Evropske Unije, ali on nije potisnuo Dan pobede. Takva interpretacija je izrazito propagandistička, antizapadna i proruska tlapnja, koja polazi od stava da se Dan pobede neizostavno obeležava 9. maja i ukoliko se tada ne proslavlja ta okolnost dokazuje tobožnju fašizaciju Evrope. To je tipičan narativ kremaljske propagande, čija je i ideološka i politička praksa neuporedivo bliža fašističkoj restauraciji od svega što kao negativne i zabrinjavajuće tendencije prepoznajemo u savremenoj Evropi. Odgovor na te tendencije nije i ne može biti reprodukcija ideoloških mantri ruskog režima, kao što taj režim ne može biti saveznik u borbi za bolju Evropu, za pravedniju EU.
Peščanik.net, 11.05.2026.
Srodni link: Srđan Milošević – Dan pobede antifašizma
LJUBAVNA PESMA ZA EVROPU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Dan pobede vs. Dan Evrope – lažna dilema - 11/05/2026
- Dan pobede antifašizma - 09/05/2026
- O pseudoustavnom patriotizmu - 08/04/2026
