Ana na mrtvoj straži

Voleo bih da negde sretnem Anu Brnabić, pa da se ispričamo kao likovi iz njene bajke. Niti je ona Snežana a ni princeza. Crvenkapa još nije, njen Vuk nije pri apetitu. Niti sam ja patuljak ni lovac. Samo sam radoznao da čujem kako joj teku misli ako teku, i da li zaista misli to što izgovara.

Možda bih saznao šta zna o tome gde se nalazi, šta radi i čemu služi, da li je tu gde jeste došla posle britke izborne selekcije među najboljima, ili je nabasala slučajno, kao priručni činovnik, donoseći svoju posebnost na vrh vlasti.

Nije mi prvi put da se bavim njenom sasvim originalnom pojavom, koja srpsku vladajuću elitu čini egzotičnim vrtom najšarenije političke faune. Ali, mimo volje viđam je svakodnevno (želja za neposrednim susretom je nešto sasvim drugo), ona je sam centar središta za uzaludan obračun države sa epidemijom.

Premijerka nam posredno kazuje da je država nemoćna, iako čini sve što može i ume, a ne ume ništa. Ispod takve neželjene iskrenosti, izlazi na videlo sve što ona želi, bez imalo brige za bolesne i zdrave, uverena u nepogrešivost svog božanstva, smešnog viteza prezriva lika iz tame. To obožavanje bi moralo da bude logično: ko bi je osim njega držao tu gde jeste. Preterana revnost u poliranju kulta kod nje ne izaziva nimalo gađenja, snebivanja niti udvaračku nelagodu.

Ona je određena da bude na čelu borbenog odreda protiv lekara i drugih građana Srbije koji se opiru izvorima zaraze. Ukopala se u rov na mrtvoj straži do guše i ne mrda odatle. Taj posao radi sa fanatičnom strašću, a to joj oduzima sve zalihe činovničke logike. Digla je ruke od dokaza i drugačijih mišljenja, sve to anatemiše rečima nedoučenog govornika, slabim i šturim jezikom potpune odanosti, uverena da niko nema razloga da se sukobi sa njenim zadatim javnim stavom.

To što najčešće ne razumemo o čemu ona govori, ne umanjuje značaj njenog govora. Esencija svakodnevne tirade nimalo se ne tiče bolesti i smrti, nadolazeće bede i opšteg siromaštva i straha od svega što liči na nju i svet odakle dolazi. Ona sebe uzima sasvim ozbiljno.

Sve se uvek završava odbranom porekla njenog političkog začeća, i hipotezom o ugroženosti jedinog tvorca, iako je on daleko iznad svojih neopisivo opskurnih zamisli. Ali, u svemu vidi zavereničku crnu ruku, opasnost od rušenje sveta u kome je ona to što jeste.

Možda u svakodnevnom obračunu sa svima koji aktiviraju njene agresivne senzore nema mnogo originalnosti. Premijerka to ne poseduje, niti ima materijala da proizvede delikatni stil odbrane voljenog. Njena strategija ne izdvaja ključnu pretnju, ona se roguši na sve strane, pucajući na slepo.

Zašto je videla opasnost u lekarima, koji ne napadaju nikoga osim što nas brane od svojih kolega podanika, a time i svoju profesiju?

Zato što iz njenog streljačkog položaja vidi samo dve vrste lekara. Dobri momci i devojke su oni koje je Šef birao po svom ćefu. O njima Vladalac govori kroz neukusne panegirike i ne vidi da bilo gde ima boljih. Za one koji misle drugačije, a spremni su da pomognu da se izađe iz sfere zdravstvenog sunovrata, tvrdi da su neuspešni, a neuspešnih ima koliko hoćeš. Oni su niko i ništa. Da su neko i nešto bili bi pod njegovim kopitom.

Sve je to Ana uspela da razume kao svoj premijerski imperativ. Oni koji su protiv svih koje šef voli, postaju predmet mržnje, ponižavanja, progona i uvreda. Tako ovde idu stvari, sredine nema, šefova mržnja je iskrena, silovita i sprovodi se kao operativna stvar snagama naprednjačke sekte.

Ana je donela jedini zaključak koji je umela, a koji je u uprošćenoj retorici odanosti i te kako delotvoran i ima smisla: To nije napad na Krizni štab, nego na Vučića.

To je suština premijerkine zamisli u izvršavanju dnevne zapovesti Vrhovnog.

Htela je da kaže da lekari, umetnici i slobodni građani rade ono što je za nju nezamisliva jeres.

Šta je u suštini napad na Vučića i sve što on jeste? To je pokušaj samoodbrane, dokaz da još ima neusahle pameti. Napad na Vučića je lociranje neprijatelja života u Srbiji. Sve je češća zamisao o njegovom rušenju kao jedinom sredstvu odbrane od tragedije koja sledi.

Odbrana ništavila uz čuđenje zašto otpora uopšte ima, jeste labudova pesma Ane Brnabić. Labuđi pjev, kako to komšije lepo kažu. Teško da će i kod njenog tvorca u novoj raspodeli resora biti nešto više od oproštajne razmene osećanja. Mada, ko bi ga znao?! Ima tu još materijala za trošenje. Nju su već popeli na vrh piramide od šuta i ona želi da ostane.

Moja ideja da sa njom popričam i dalje stoji, čak i ako sasvim padne zajedno sa piramidom i faraonom. Ulazeći u ostatke njene tmurne bajke, možda bih želeo da saznam šta je sve čarobno u onome što je doživela. Kako je izlazila na kraj sa čudovištima i drugim prikazama kojih je bilo svuda oko nje? Šta su joj sve nudili i radili dok nije postala jedna od njih.

Peščanik.net, 27.07.2020.