Ana u stadu, Petričić, smena Mojsilovića

Vest koja raduje i osvežava: Ana Brnabić postaće članica SNS-a. Dugo je razmišljala o sudbini svoje slobode i nezavisnosti. Premijerka je na vlast došla kao strano telo, ubačeno u zverinjak gde se zubima i noktima grabi svako parče vlasti i moći.

Sve što ima od karijere, postigla je bez borbe. Sve što je naučila od žustrine i agresivnosti, stekla je tokom karijere. Njen je uspon započeo vrhovnom voljom kojoj se nije opirala. Politička i lična nežnost novog lica očarala je gospodara, saterujući u mračni ćošak njegovu okorelu radikalsku homofobiju.

Svoje najveće ambicije koje na početku nije imala, Ana je već ostvarila. Članstvo u vladajućoj partiji je njen vrhunac, na tom mestu nesrećna većina tek počinje.

Brnabić će ojačati vladajuću partiju, ući u njena tela, otkriće kastinske tajne i strukturu, razumeće kako se ni od čega dolazi do svega i kako sve to sačuvati u beskraj.

Ona je jedna od novih, pouzdanih cigala, građevinski materijal budućnosti, armatura koja će povezivati šut, otpatke i šaš. Postaće vezivno tkivo zaraženog organizma iz koga dobro zaudara, stražarica nad strahovima da će se sve rastočiti, a sitni glodari će morati da uteknu i vrate se u mesto postanka. Ako ih pre toga ne pohvataju mačke i drugi predatori.

Tako će, članstvom u partiji koje se više ne može izbeći, Ana Brnabić proslaviti dvogodišnji premijerski staž. Ona misli da je to vreme velikih uspeha. Gde smo bili pre nje, a gde smo sada – to su parametri njene ocene sebe same. Svima nama ona zavidi na sebi.

Premijerka ipak ništa od svog posla nije naučila za dve godine, jer to i nije bio njen posao. Osim najvažnije lekcije: počela je da liči na mrakovitog tvorca, koji joj je svojom milošću udelio svoj čovekoliki oblik, učinio je otpornom na svaku istinu. Usadio joj nabusitost i zavodljivu aroganciju, i već je vidi kao svog nesavršenog klona, ovcu Doli srpske utopije.

Šta može da dobije Brnabić, kao vlasnica nove članske karte moćne partije?

Ništa od onoga što već nije imala. Osim nade da će se, iskorakom preko granica odbojnosti, bar za nijansu primaći onome za kojim najviše čezne.

Ali, to nosi dodatne rizike po ostatke usahlog samopoštovanja. Kao članica partije, postaje deo krda koje čobanin proganja do javnog poniženja, jer je samo gubitak samopoštovanja u toj sekti dokaz odanosti.

Biće poravnata sa Babićem i ostalim privezanim grlima. Moraće da trpi sve što trpe svi ostali.

Moraće da zna, da osim mesta i štranjge u naprednjačkoj štali, nije dobila ništa drugo. Ništa drugo nije ni mogla da očekuje.

***

U subotu, 29. juna ovog leta gospodnjeg, bio sam učesnik na tribini u Valjevu, posvećenoj maestru Dušanu Petričiću. Samo vas gledam, tako je Duško naslovio svoju turneju po zarobljenoj Srbiji.

Rekao bih da je, povodom svog uticaja na njih, umetnik bio preskroman. Nije se, naime zaustavio na tome da ih gleda. On ih bukvalno razara svojim duhom i lucidnošću. Hteli su nešto, ali mu ne mogu ništa.

Slobodno Valjevo, bez svog okupiranog dela građanstva, beše se u velikom broju sabralo na Platou stare železničke stanice. Petričić je naravno bio zvezda večeri. Pored toga što za istoriju ostavlja svoje mračne junake, i svojim velikim darom beleži vreme u kome su kreature vladale nad ljudima, on je izvrstan govornik koji savršeno precizno, skoro kao perom i tušem, obrazlaže svoj naum.

Iz svega što je rekao izdvojio bih ovde slobodno shvaćenu njegovu tezu o potrebi da otpor njima bude neprekidan. Imam i godine, i decu i unuke, rekao je, i mogao bih da se bavim samo njima i da se sa njima radujem.

Ali upravo zbog njih, i svih vas, tako je rekao, moj posao tek nastaje, i ja nemam prava da odustanem.

Neka mi majstor oprosti ako nisam bio precizan. Nisam zbog toga jer na ovom mestu ne volim citate. Ali, tako sam, kao čovek koji takođe nema nameru da prestane, razumeo Duškov etički imperativ: da stalno bude na simboličkim barikadama. Zavidim mu, tezu koju obrazlažem na tri strane, on razreši potezom kičice, vajajući i uljuđujući odvratna lica koja nije moguće izbeći.

Valjevci su želeli da znaju šta nam valja činiti. I niko nije imao dovoljno dobar odgovor. Da ga imamo, već bismo činili. Naše je da zajedno tražimo alatke kako da uklonimo smeće. Tako smo, otprilike, rekli našim prijateljima, te vrele večeri u Valjevu. Na platou su slobodno mogli da se vide Danas i NIN, i čuje glasna podrška pokretu otpora u njima.

Bilo je to malo, ali značajno osvajanje slobode koju su nam jurodivi oteli. Bar znamo da smo ih iznervirali. Duško, majstore, prijatelju, moramo dalje!

***

Jeste li čuli, Vučić smenio Mojsilovića i postavio Kutuzova! To je bilo idiotsko, izbezumljujuće „zamka“ pitanje za neobrazovane i priglupe pristalice opozicije. Odgovori su otprilike bili: Pa, naravno, to je korupcionaški kadrovski potez; od jednog diktatora tako nešto se moglo očekivati; znali smo da će njegova rusofilija da nas satre; spremaju se da švercuju oružje; i slično.

Navedeno pitanje smislio je voditelj Pinkove Kontravizije, simpatičan i šarmantan mladić, Lav Pajkić. Plod strastvene ljubavi Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića. Ako je uopšte autor ovog teksta dobro obavešten o razvojnom putu Pinkovog privlačnog genija od uspešnog embriona do odraslog fetusa.

No čemu uopšte čuđenje nad očajničkim pokušajem nesrećnog Lava da još nekoga, pored zacenjenih roditelja, zasmeje i obodri. Daleko više đilkoške komedije i raskošnog budalasanja ima u jutarnjim ritualima, gde se sreću neispavani gazda i mamurni Sarapa.

Kontravizija, naravno, tek stremi najvišim dometima.

Od Lava očekujemo kapitalno sluđujuće pitanje neobaveštenim tutubanima i šušumigama koji preziru vlast. Ono bi moglo da glasi: Znate li da se predsednik razvodi da bi stupio u brak sa Anom Brnabić?

Čekajte, mogao bi da odgovori rodno zapušteni, blentavi pristalica opozicije: ali Ana već ima ženu.

Peščanik.net, 02.07.2019.