- Peščanik - https://pescanik.net -

Andrićgrad po meri predsednika

Sad se pokazuje da uopšte nije bila smešna praksa predsednika Srbije da deli odlikovanja. Predsednika bi trebalo ohrabriti da nastavi sa dodelom ordena i vešanjem lenti. Nebitno je ko će ih dobiti. Mnogo je bolje kada predsednik hoda uokolo s poklonima i ćuti, nego kada progovori. Jer, kad god progovori, on pokazuje da malo zna i još manje misli. Nove u nizu predsednikovih nesuvislih izjava tiču se Bosne i Hercegovine. U intervjuu za Radio i televiziju Republike Srpske od 22. juna, predsednik kaže kako Srbija neće učiniti ništa da Bosna i Hercegovina ne funkcioniše kao država, baš kao što neće učiniti ništa ni da ona kao država profunkcioniše. Pouka prva za predsednika, koja se tiče ispravnog razmišljanja – ako si rešio da ništa ne činiš, onda o tome treba da ćutiš; svaka izjava sama po sebi je već svojevrsni čin. Pouka druga za predsednika, koja se tiče znanja o ulozi koja mu kao predsedniku pripada – pošto nema ovlašćenja da vodi međudržavnu politiku, on naprosto nema prava da u ime Srbije govori šta ta država hoće ili neće uraditi.

Pored toga što slabo misli i malo zna, predsednik je sklon i da neuverljivo laže. Na stranu sad to što nije tačno da Srbija ne čini ništa da Bosna i Hercegovina ne funkcioniše kao država: sve što je ona do sad uradila prema toj susednoj državi bilo je na liniji njenog podrivanja. Ta politika dala bi se sažeti vrlo jednostavno: pružanje snažne podrške rukovodstvu Republike Srpske u kontinuiranom nastojanju da blokira rad državnih organa Bosne i Hercegovine i učini ga krajnje neefikasnim, da bi se to onda iskoristilo kao izgovor za istupanje iz te države. To je jadna politika koju Srbija i danas svesrdno podržava. Uz to, Srbija je znatno odmogla konsolidovanju stanja u susednoj državi i svojim upornim odbijanjem da se suoči sa odgovornošću za događaje iz devedesetih i prizna svoju zločinačku ulogu u njima. Ali, povrh svega toga, predsednik kaže da on ne može da bude „ni zaslužan ni kriv“ za ono što se događa na drugoj obali Drine.

Istina je, međutim, sasvim suprotna od predsednikovih zapažanja o vlastitoj krivici i zasluzi. Zbog svog nekadašnjeg javnog delovanja, on u najmanju ruku snosi političku odgovornost za zločine koji su se dogodili u Bosni u devedesetima. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog intervjua koji je dao u nedelju, predsednik je kriv i za sadašnje stanje u Bosni i Hercegovini čijoj nestabilnosti svojim izjavama doprinosi. Jer, kako drugačije razumeti stav da Bosna neće opstati, koji je predsednik nimalo predsednički izneo, nego kao jednu vrstu self-fulfilling prophecy – dakle kao predviđanje koje neposredno ili posredno dovodi do svog ispunjenja. On zatim kaže i to kako sada u Bosni imamo krajeve gde se menja etnička struktura stanovništva, kao da ta struktura nije iz temelja promenjena tokom devedesetih, usled politike za koju se i današnji predsednik javno zalagao. I to stanje se nikako ne popravlja upravo zato što su posle rata nastavljene politike koje su za cilj imale očuvanje zločinima uspostavljenje nove etničke strukture. Ovaj intervju je tek još jedan u nizu elemenata takve politike.

Na našu sramotu, zagovornik ove zločinačke politike ponovo je osoba na mestu predsednika Srbije, kao što su to bile i sve ostale osobe koje su joj na tom mestu prethodile. Zagovarajući tu politiku, i on krajnje cinično (prava reč bi bila – bezočno) konstatuje da nema cementa koji bi povezao građane Bosne i Hercegovine. Jedino logično pitanje za predsednika koji bestidno iznosi takve stavove glasi: ako ga već tamo nema, predsedniče, zašto ga Srbija ne prebaci u Bosnu? To je najmanje što bi ova država mogla da uradi posle sve štete koju je nanela tamošnjim građanima. Ako im je već srušila zajedničku kuću, možda bi sad bio red da im ponudi cement da je obnove. No, predsednik se slabo snalazi s ovakvim argumentima; njemu bi značenje onoga što je izgovorio verovatno bilo jasnije ako bi se isti stavovi koje on iznosi o Bosni primenili na Srbiju i položaj Sandžaka unutar nje.

Kako god, prva opoziciona reakcija na predsednikovo tumačenje situacije u susednoj državi stigla je u ponedeljak, 23. juna, od predsednika vlade lično. On je istakao da je politika vlade očuvanje teritorijalnog integriteta i suverentiteta Bosne i Hercegovine. Pri tom, predsednik vlade nije opomenuo predsednika države da je iskoračio iz ustavnih okvira svog položaja, ako već nije hteo da ga opominje zbog gluposti koje izgovara (zamislimo, na primer, da je premijer povodom predsednikovog intervjua rekao da „ništa gluplje u životu nije čuo“). Reklo bi se da su tako predsednik i premijer zauzeli uzajmno opozitne pozicije, te da nam se država cepa na pola po pitanju Bosne. Kao što nam se cepa na pola po pitanju integracije u Evropsku uniju, duž ose Merkel/Лукашэ́нка. Slogu možemo videti jedino kada je reč o obeležavanju početka Prvog svetskog rata – u Sarajevo složno neće otići ni premijer ni predsednik. Štaviše, premijer će za predsednika upriličiti dosledno „srpsko“ obeležavanje ratne stogodišnjice, a sve u režiji reditelja iz Andrićgrada. Tako se u jednoj imaginarnoj ravni, u imaginarnom gradu, sazdanom na zločinima u Višegradu, izmiruju opozitne politike predsednika i premijera.

Za to vreme, stranka koju je donedavno vodio predsednik, a odnedavno je vodi premijer, opomenula je opoziciju da prestane da kritikuje vlast. Prostački se okomivši na predsednika Demokratske stranke, SNS ga je upozorio da će kritikujući vladu izgubiti i to malo podrške što je njegova stranka ima. Kao sve što rade ova stranka i njeni čelnici, i ovo saopštenje promašuje suštinu. SNS je trebalo jednostavno da kaže da u Srbiji za opoziciju više naprosto nema mesta, jer će se uzajamno kritikovati predsednik države i predsednik vlade. Svaka opozicija u takvoj konstelaciji predstavlja čisti višak. Ta politika na dva koloseka i inače odavno krasi domaću politiku, pogotovo onu najvišu, koja se vodi sa čelnih pozicija u državi. Ostavimo po strani što je takva politika ucenjivanja (u sadašnjoj verziji ona glasi: „ako nećete premijera, dobićete predsednika“) doživela niz poraza na međunarodnom planu (i da se sad malo i ja igram predsedničkog zagledanja u budućnost – izvesno je da će i ova verzija biti poražena). Za nas je daleko važnije pitanje kako u takvim prilikima – gde vlast i nameće pitanja i nudi sve moguće odgovore – može zaista efikasno da deluje opozicija.

Odgovor je jednostavan: tako što će pokazati da su nametnuta pitanja – recimo, Republika Srpska ili Kosovo – lažna jer naprosto ne mogu biti pitanja. I Bosna i Hercegovina, kao i Kosovo jesu susedne države, i prema njima se Srbija tako mora i postaviti: dakle, upravo onako kako očekujemo od susednih država da se odnose prema Srbiji. Umesto tih lažnih pitanja, opozicija mora insistirati na suštinskim pitanjima – ustava, podele vlasti, ekonomije i socijalne zaštite. Na ova pitanja ni sadašnji predsednik ni njegov stranački kolega premijer nikada neće biti u stanju da ponude ispravne odgovore.

Peščanik.net, 24.06.2014.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)