Preševo, Medijski istraživački centar Niš
„Zašto ste došli u Nemačku, a ne u Italiju?“, pitam Jawada, mršavog 16-godišnjaka iz Avganistana ispred njegovog privremenog staništa od šest kvadrata u izbegličkom centru u sportskoj dvorani u istočnom Berlinu. Odgovara mi na nemačkom koji nije govorio do pre pola godine: „Italien hat kein Geld / U Italiji nema novca”. Kratko i jasno. Milion mladića sličnih njemu koji su prošle godine stigli u Nemačku uzdrmali su ovu zemlju do te mere da je jedna ksenofobna, antiimigrantska partija osvojila gotovo četvrtinu glasova na nedavnim izborima u jednoj nemačkoj pokrajini.
Ljudi širom sveta se pitaju: da li će evropski centar odoleti tom pritisku? Jer Nemačka jeste politički i ekonomski centar Evrope. Njena vlada velike koalicije demohrišćana/CDU i socijaldemokrata/SPD je u centru Nemačke, a Angela Merkel je u centru ove centrističke vlade. Angela Merkel jeste centar Evrope.
Spolja gledano, kao da je loši rezultati njene partije na izborima u tri nemačke pokrajine nisu poljuljali, jer ona ne odstupa od svoje evropsko-turske izbegličke strategije. Možda je u pitanju njena poslovična smirenost koja izaziva poverenje birača. Ili je u pitanju sujeta, koja se često javlja kod političara posle 10 godina na vlasti (Margaret Thatcher, Helmut Kohl, Recep Tayyip Erdoğan itd).
Centar nemačke politike odoleva, iako nagrizen po ivicama. I socijaldemokrati su loše prošli na ovim izborima, dok su pobedu u velikoj i bogatoj pokrajini Baden-Virtenberg odneli Zeleni. Trenutno u Nemačkoj postoji 6 ozbiljnih partija, ili 7 ako posebno računate bavarsku Hrišćanskosocijalnu uniju (CSU) koja oštro kritikuje kancelarkinu izbegličku politiku. Novinar Stefan Kornelius tvrdi da se osovina nemačke politika pomera sa linije levo-desno ka liniji centar-periferija. Vodeći nemački političari sada naglašavaju da je neka partija demokratska, kako bi je razlikovali od krajnje leve Die Linke i antiimigrantske i evroskeptične Alternative za Nemačku (AfD).
Izborni uspeh AfD je glavna vest sa tek završenih pokrajinskih izbora u Nemačkoj. Neki od njenih kandidata su zaista užasni. Jedan od njih, Michael Ahlborn, u istočnoj pokrajini Saksoniji-Anhalt, nazvao je turske građane Drecksvolk / usranim narodom. Günter Lenhardt, oficir nemačke vojske i kandidat AfD u Baden-Virtenbergu, izjavio je: “Izbeglicama je svejedno da li umiru na grčkoj ili nemačkoj granici”.
Ali ovi komentari, bliski retorici ekstremno desnog ksenofobnog pokreta Pegida, prikrivaju pravi problem. Sve sa kojima sam u Berlinu razgovarao brine podrška AfD-u obrazovane srednje klase, podrška profesora, lekara, privrednika, advokata, to jest ljudi koji znaju pravila ponašanja u pristojnom društvu.
Kako bi zaustavio radikalizaciju i fragmentaciju nemačkog društva, centar mora da uradi dve zahtevne stvari: da pokaže milionima zabrinutih nemačkih građana da je moguća uspešna integracija više od milion pridošlica različitog kulturnog porekla i da zaustavi priliv novih. Kada je reč o ovom prvom, poseta izbegličkom centru u Berlinu pokazuje izuzetno nemačko gostoprimstvo (šest kvadratnih metara za svakoga, hrana, odeća, medicinska nega, školski časovi, mesečna novčana pomoć), ali i da je ogroman priliv izbeglica državne kapacitete i strpljenje javnosti doveo do tačke pucanja.
Zaustavljanje daljeg priliva izbeglica po planu Angele Merkel podrazumeva neizvesnu saradnju sa dva nepredvidiva i nedemokratska vladara, Erdoğana i Putina. Kako bi sačuvala humanu otvorenost prema pravim izbeglicama, Angela Merkel je podržala moralno i pravno problematičan plan: okupiti izbeglice po grčkim kampovima i onda ih “zameniti prema formuli jedan za jedan” za sirijske izbeglice u Turskoj.
Ova odluka podrazumeva saradnju sa turskim liderom koji guši slobodu medija, krši ljudska prava i evropske standarde i oslanjanje na Putinovu Rusiju kao garanta “prekida neprijateljstava” u Siriji. Ljudi bliski Angeli Merkel potvrdili su mi da ova politika zavisi isključivo od Turske i Rusije. To je Überrealpolitik / hiper realna politika, ali kao i sa svakim “realizmom” u spoljnoj politici, postavlja se pitanje koliko je ona zaista izvodiva, i to pre rasprave o tome da li će u tom slučaju izbeglice pokušati da uđu u Evropu opasnim morskim putem od Libije do Italije, ili na neki drugi način.
Izbeglička kriza trenutno dominira nemačkom politikom, ali je samo jedna od kriza koja potresa ovu evropsku centralnu silu. Tu su i evrokriza, oružani sukob niskog intenziteta u Ukrajini, konzervativno-nacionalistička vladu u susednoj Poljskoj, Marin Le Pen u Francuskoj i – brexit.
Nemačka zaista ne želi da Britanija napusti EU, ali joj to nije glavni problem. Ako mi Britanci budemo glasali za izlazak, Nemačka nam neće ponuditi bolji sporazum već će se okrenuti ka Francuskoj i ojačati evropsko jezgro. Ako samoživi ostrvljani odbiju da pomognu ostatku Evrope, biće prepušteni sami sebi. A Nemačka će se posvetiti ozbiljnom poslu stabilizacije Evrope.
The Guardian, 17.03.2016.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 20.03.2016.
Srodni linkovi:
Jan-Werner Müller – Nova nemačka desnica
Jakob Augstein – Angela Merkel je pobedila
Heribert Prantl – Sve je moguće