ANTIKOMUNIZAM KAO ANTITOTALITARIZAM U POSTSOCIJALISTIČKIM POLITIKAMA SEĆANJA
„Bogu hvala, danas u slobodi i demokratiji svoje mišljenje mogu javno reći, a to je da Trg maršala Tita nema što raditi u glavnom gradu Hrvatske”. Tako je predsednik zagrebačke Gradske skupštine i predsednik HDZ-a u Zagrebu Andrija Mikulić u intervjuu za Hinu početkom novembra ove godine ponovo otvorio temu preimenovanja Trga maršala Tita u Zagrebu, što je inicijativa koja se pominje već godinama. Na to je gradonačelnik Zagreba Milan Bandić reagovao sa predlogom da se 21. maja sledeće godine kada su i izbori organizuje referendum, gde bi građani glasali da li žele da se naziv trga promeni. Mikulić je potrebu da se trg konačno preimenuje pravdao članstvom Hrvatske u Evropskoj uniji, ističući da nije u pitanju ideološka rasprava već da “je Parlamentarna skupština Evropske unije donela tu rezoluciju i da je hrvatski Sabor doneo tu deklaraciju iz koje proističe da se moraju maknuti iz javnog prostora sva obeležja koja asociraju na totalitarne režime bilo koje boje”. Dodao je i da znamo da je Tito bio jedan od najvećih svetskih zločinaca pod kojim su mnoge nevine žrtve stradale samo zato što su drugačije mislile.
Proširivanje evropske politike sećanja
Poslednjih dvadesetak godina unutar Evropske unije se javila tendencija da se definiše i izgradi zajedničko evropsko sećanje. Od proširivanja EU na postsocijalističke zemlje centralne i istočne Evrope, fokus politike sećanja se sa Holokausta – koji je do 90-ih godina 20. veka bio okosnica evropske politike sećanja – proširio i na komunizam. Rezultat toga je antitotalitarno stanovište koje se gradilo decenijama, a onda bilo i ozvaničeno u pravnim i institucionalnim okvirima. Najistaknutiji primer toga je Rezolucija o evropskoj svesti i totalitarizmu, koju je Evropski parlament usvojio 2009. godine.
Politika sećanja zasnovana na antitotalitarizmu potekla je od novijih članica EU, koje su pokrenule svaku od dosadašnjih inicijativa insistirajući da se adresira njihova višedecenijska patnja pod komunizmom, kao i da zločini i žrtve komunizma zaslužuju prepoznavanje na način na koji su žrtve fašizma već odavno priznate. Rezolucija iz 2009. godine, kao i niz drugih deklaracija i novih zvaničnih praznika, u postsocijalističkim zemljama unutar Evropske unije i na putu ka članstvu u njoj, ne interpretiraju se samo kao izjednačavanje fašizma i komunizma – već se akcenat pre stavlja na osudu komunizma. Iako je Evropska unija svojim skorijim članicama nametnula memorijalizaciju Holokausta, žrtve fašizma skrajnute su u dominantnim politikama sećanja u postsocijalizmu.
Najočigledniji primer za to je litvanski Muzej genocida u Vilnjusu koncipiran kao viktimizacijski narativ sovjetske represije i genocida nad litvanskim narodom, u koji su naknadno ubačene dve postavke: o Holokaustu i genocidu nad Romima. Obe izložbe postavljene su u dve minijaturne prostorije u podrumu muzeja u koji se stiže na samom kraju obilaska i koje su, za razliku od ostatka muzeja, oskudne i statične, udžbenički predstavljajući fotografije žrtava sa nalepljenim papirnim natpisima.
Ovaj muzej simbolično odslikava postsocijalističke politike sećanja, gde je sećanju na fašizam mesto u podrumu hegemone politike sećanja, koja se fokusira na komunističke zločine i počiva pre na antikomunizmu nego na antitotalitarizmu. U tom podrumu nema mesta za kolaboraciju domaćeg stanovništva i njegovu ulogu u progonu i uništenju jevrejskog i romskog stanovništva, kao ni za političke protivnike fašizma. Sve to je, slikovito rečeno, zakopano u temeljima zgrade ovog muzeja. U revizionističkoj interpretaciji 20. veka, fašizam i komunizam se eksternalizuju kroz narativ nacije kao centralne i nedužne žrtve i jednog i drugog, gde je za fašizam kriva nemačka, a za komunizam sovjetska okupacija, što je posebno značajno u kontekstu trenutnog straha od Rusije i negativnog odnosa prema njoj.
Antitotalitarizam i istorijski revizionizam
Revizionističkim diskursima o prošlosti u postsocijalističkim zemljama zajednički je antikomunizam, koji se pravda narativom potrebe suočavanja sa totalitarnom prošlošću u procesu tranzicije. Svrha politika sećanja u postsocijalizmu direktno je povezana sa krizom neoliberalnog kapitalizma i potrebom njegove legitimacije, ali i sa diskreditacijom levice čija se politička platforma stavlja u totalitarni okvir da bi se pokazalo da nema alternative kapitalizmu. Zbog toga se u Srbiji i Hrvatskoj sa posebnim intenzitetom insistira na zločinačkom karakteru Narodnooslobodilačkog rata i Jugoslavije.
Vladajući antitotalitarni diskurs i njegovo ozvaničavanje u Evropskoj uniji daje legitimitet ovim revizionističkim tendencijama, pa se proponenti istorijskog revizionizma ugledaju na evropske diskurse o osudi totalitarnih režima. Isto važi i za postjugoslovenski prostor, gde je aludiranje na Rezoluciju iz 2009. u pomenutom primeru menjanja naziva trga u Zagrebu samo jedan od banalnih primera. Da je antitotalitarni stav važniji od takozvanih antifašističkih korena Evropske unije pokazala je i Rezolucija Evropskog parlamenta o procesu evropske integracije Srbije iz 2012, koja u nekoliko članova insistira na primeni Zakona o rehabilitaciji i istraživanju zločina iz 1944. i 1945, bez osvrta na njihovu zloupotrebu i rehabilitaciju kolaboranata iz Drugog svetskog rata koja se uveliko sprovodi na srpskim sudovima.
Osim što izjednačava komunizam sa fašizmom, antitotalitarno stanovište izjednačava „sve komunizme“ posmatrajući ih isključivo kroz prizmu komunističkih zločina. Tu nema mesta za komuniste koji su stradali u Staljinovim čistkama 30-ih godina prošlog veka, koji su takođe žrtve, ali bi u okviru totalitarnog diskursa bili samo počinioci. Treba pomenuti još jedan problem evropskih rezolucija i deklaracija koje uređuju odnos prema prošlosti: izostavljanje masovnih žrtava evropske kolonijalne ekspanzije na drugim kontinentima, ali i žrtava kapitalizma, koje bi po ovoj logici trebalo jednako prepoznati.
Demokratizacija sećanja?
Pored komunističkog perioda, i Drugi svetski rat zauzima važno mesto u politikama sećanja u postsocijalizmu, zbog svoje uloge u legitimaciji posleratnih režima. U Srbiji i Hrvatskoj još uvek nema instituta za nacionalno sećanje i muzeja žrtvama komunizma kao u nekim drugim zemljama. Ipak, i tu postoji intenzivna i jednostrana reinterpretacija prošlosti odozgo, koja počiva na revizionizmu, skrivena iza paravana postideološke demokratske pluralizacije sećanja, sa zvanično istaknutom svrhom prevazilaženja ideoloških istorijskih dogmi.
Instituti za nacionalno sećanje, u Poljskoj i Ukrajini na primer, i odgovarajuće zakonodavstvo u ovim zemljama vrednosno (re)interpretiraju savremenu istoriju, do kriminalizacije tumačenja i komemorativnih praksi suprotnih hegemonom istorijskom narativu. Ovo nametanje interpretacije prošlosti odozgo najčešće po snazi prevazilazi nametnute politike sećanja iz komunističkog perioda, te „duge mračne noći“ nacionalnih država. Zakonsko proglašavanje pripadnika četničkog pokreta borcima Narodnooslobodilačkog rata 2004. u Srbiji ili pokretanje istrage protiv dece zbog pevanja partizanskih pesama u Hrvatskoj ovog leta, samo potvrđuje tezu da isto važi i na postjugoslovenskom prostoru.
Autorka je doktorantkinja na Odseku za istočnoevropsku istoriju na Justus Liebig Univerzitetu u Giessenu, Nemačka.
Peščanik.net, 23.11.2016.
HOLOKAUSTREVIZIJA ISTORIJE