Antipolitička demokratija u Crnoj Gori

Od nove crnogorske vlade očekuju se velike, istorijske promene. Novi premijer Zdravko Krivokapić obećao je „početak preobražaja u svakom pogledu“ i objasnio da će to biti mogućno zahvaljujući novom shvatanju politike koje će se on i njegova vlada afirmisati i primenjivati. Prema tom shvatanju, politika je polje moralnih podviga, polje na kome se iskušavaju veliki ljudi. O tome je govorio u raspravi o ekspozeu koji je kao mandatar za formiranje nove vlade izložio poslanicima Skupštine Crne Gore. Da bismo imali dobru politiku, rekao je Krivokapić, potrebno je „da vratimo snagu porodice, da se okrenemo najvećim vrlinama“. Jer, „nema te ekonomije koja je važnija od sistema vrednosti“. Objasnio je da ima na umu moralne vrednosti i to one koje su specifično crnogorske: „To je crnogorski etos, nije bilo čiji, nego crnogorski“.

Među ovim vrednostima političar pre svega treba da pokaže i potvrdi jednu: vrednost žrtvovanja za opšte dobro i Krivokapić je obećao da će on i njegova vlada raditi u tom duhu, podvižnički, martirski: „Ovo je vlada žrtve, jer to je jedini način da krenemo sa opštim dobrom. Svi ministri su takođe žrtve za sve“. To bi moglo da znači da će se u buduće rezultat rada crnogorskog premijera i njegovih ministara meriti manje prema onome što je narod njihovim radom dobio, a više prema onome što su oni, postavši ministri, izgubili. Samo ako se oni budu lišavali crnogorski narod može biti na dobitku. Zato će, kao u nekoj sceni žrtvenog rituala, premijer i ministri na prvu sednicu vlade doći taksijem, odrekavši se prava na službeno vozilo, i tako odmah pokazati da su počeli da se žrtvuju i da radi koristi naroda rade na svoju štetu.

Ovo Krivokapićevo shvatanje politike kao žrtve trebalo bi da usvoje i poslanici crnogorske skupštine. Od njih se očekuje da se žrtvuju tako što će prihvatiti da se umanje prava i privilegije koje imaju kao zastupnici volje crnogorskog naroda i dozvoliti da se volja crnogorskog naroda izražava neposredno. Tako razumem Krivokapićevu najavu da će njegova vlada u Crnu Goru uvesti direktnu demokratiju. „Ovo je priča“, rekao je on, „o početku direktne demokratije“. Da li to znači će se u buduće Crnogorci često izjašnjavati o političkim pitanjima na referendumu? Ne bi se reklo da je Krivokapić na to mislio. Pre će biti da je on uveren da u crnogorski politički sistem treba uvesti izjašnjavanje naroda na litijama, kakve su bile one sa devizom „Ne damo svetinje“, koje su doprinele pobedi opozicije na izborima i koje su za njega i druge vođe opozicije bile jedino autentično iskazivanje narodne volje. Litije su pobedile staru vladu i stari parlament. Sada treba da pomognu novoj vladi i novom parlamentu. To je ono što će, ako sam ga dobro shvatio, pokušati Krivokapić. Počeo je time što se posle zakletve, koju je pročitao kao novoizabrani premijer Crne Gore, prekrstio i pozvao Boga da mu pomogne.

Da su na taj način litije stigle u crnogorski parlament shvatio je i oduševljeno pozdravio njegov novi poslanik, Marko Milačić, predsednik stranke po imenu Prava Crna Gora. U članku „Vreme za veliku mudrost i zrelost“, koji je „Politika“ u broju od 7. decembra objavila na prvoj strani, dajući mu tako poseban značaj, Milačić je ponudio tumačenje Krivokapićevog govora poslanicima završenog znakom krsta i zazivanjem Boga. Prema njegovom mišljenju, preko novog crnogorskog premijera poslanicima se u stvari obratio duh mitropolita Amfilohija, inspiratora i predvodnika litija. On je bio taj koji se prekrstio i Bogom zakleo. Mitropolit nam je, posvedočio je Milačić, „najponosnije mahnuo odozgo, i nakon godinu dana borbe sa neverom, rukom i zakletvom današnjeg novog premijera, rukom Zdravka Krivokapića, prekrstio grudi u skupštini, onoj skupštini iz koje je, godinu ranije policijom isterivan krst… Očima današnjeg premijera gledale su nas mitropolitove oči“.

I poslanik Milačić je spreman da prihvati žrtvu koju od njega traži „direktna demokratija“, kad je shvaćena kao poštovanje volje naroda izvorno i autentično izražene na litijama, volje koja je za novu vlast osnova legitimiteta, te će se ona potruditi da politički život Crne Gore bude usklađen sa glasom kojim je narod progovorio na litijama, odnosno kojim je kroz verni crnogorski narod progovorio Bog, što je bio slučaj političke epifanije poznat kao vox populi – vox dei. Poslanik Milačić će se potruditi da svoj voks narodnog poslanika uskladi sa ovim svetim voksom, odnosno da bude njegov medijum. Njegov politički put biće sveti put, na koji stupa zajedno sa Krivokapićem. Za njegovu vladu on kaže: „Mi više nemamo vladu, mi imamo dostojne ljude da budu ponos generacije koja je odrasla u ropstvu“, a za samog premijera da je on „počeo svoj zemaljski put, a osetili smo, zajednički, sveti put“. A mogao bi da doda: „Mi nemamo parlament, nego samo ponos generacije“. Drugim rečima, dostojanstvo i ponos političara na vlasti u Crnoj Gori navodno se mogu sačuvati samo ako njihova vlada ne bude vlada, ako njihov parlament ne bude parlament, nego se i premijer i ministri i poslanici uzdignu iznad moralno i duhovno ograničavajućeg ambijenta kabineta, parlamenta, stranaka i uopšte politike i slobodno vinu prema horizontu najviših, vanvremenih hrišćanskih vrednosti – porodice, crkve, žrtve – koje su i vrednosti crnogorskog nacionalnog etosa.

Ako ovo, slobodno se može reći, antipolitičko shvatanje demokratije, koje nalazim u izjavama premijera Krivokapića i poslanika Milačića, bude osnova rada nove crnogorske vlade i nove crnogorske skupštine, pred njima će biti zaista težak zadatak da – okrenuti visinama navodno neprolaznih verskih i crkvenih vrednosti i negujući odgovarajući uzvišeni, bogougodni rečnik – ne izgube tle pod nogama i ostanu bez jezika kojim se ljudi sporazumevaju kad rešavaju političke probleme. Prethodna vlast u Crnoj Gori zanemarivala je politički značaj vere i crkve, što joj se osvetilo, a ova nova izgleda premnogo od njih očekuje, što će takođe jednom doći na naplatu.

Peščanik.net, 12.12.2020.