Iz autorove knjige „Slike i prilike. Redom kojim su se pojavljivale“, Biblioteka XX vek, 2018.
Prijateljstvo sa karikaturistom Predragom Koraksićem Koraksom jedno je od onih kojima su mi takozvane Devedesete nadoknadile, i to bogato, gubitak prijateljstva sa nekoliko ljudi preko čijeg pristajanja uz – u to vreme oživljen – srpski nacionalizam nisam mogao da pređem, kao što ni oni meni nisu oprostili što nisam „stao uz svoj narod“, kako su oni voleli da opisuju političku poziciju koju sam ja zvao nacionalizmom. O Koraksovim karikaturama govorio sam 17. decembra 2014. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju na promociji jedne zbirke njegovih izabranih karikatura nastalih 1990-ih (Trajno prošlo vreme. Hronologija 1990-2000, Alexandria Press, 2014) i, na istom mestu, 9. decembra 2017. godine, na tribini „Populizam i nacionalizam u Koraksovim karikaturama“, organizovanoj povodom nagrade „Dobar primer novog optimizma“, koju je pokret Novi optimizam te godine dodelio Koraksu. Napisao sam obrazloženje ove nagrade i, pre toga, predgovor za knjigu Koraksovih karikatura Fenomenologija zarđale kašike (Alexandria Press, 2016). U tekstu koji sledi trudio sam se da u novu celinu složim ono što sam proteklih nekoliko godina o Koraksu rekao i napisao, izbegavajući ponavljanja.
***
Dolazak na vlast u Srbiji nekadašnjih Šešeljevih perjanica – Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića – podstakao je jedan deo ovdašnje javnosti da se upita da li to znači da nas ova dvojica vraćaju u devedesete godine prošlog veka, u politički i društveni ambijent obeležen nasiljem i haosom, jer se u njemu političari koji su se izlegli iz Šešeljevog jajeta najbolje snalaze. Mnogi oklevaju pred ovim pitanjem. S jedne strane, primećuju da nova vlast s velikim pijetetom govori o političkim, policijskim i vojnim šefovima iz Miloševićevog i Šešeljevog vremena, uključujući tu i lica osuđena za ratne zločine, ali su, s druge strane, fascinirani spoljnopolitičkim uspesima premijera Vučića i veruju mu na reč kad se odriče svoje nestašne prošlosti, dok Nikolića doživljavaju kao sentimentalnog rusofila i srpskog domaćina, koji je neuk i zato ume da izrekne i neku neverovatnu budalaštinu, ali je u suštini nezlobiv i nedužan. Vide da bivši šešeljevci i miloševićevci danas veselo mašu evropskom zastavom, što i sama zastava odobrava.
Izlaz iz ove nedoumice nude karikature Predraga Koraksića Koraksa. On je jedan od onih retkih i dragocenih umetnika svedoka vremena koji primećuju da srpske devedesete nisu za nama, da su nas sustigle i zaskočile taman kad smo se ponadali da smo iz njih izašli. To zaključujemo i kad danas prelistavamo albume njegovih karikatura iz 1990-ih. Vidimo da se stvari u međuvremenu nisu suštinski promenile, jer u njima nalazimo likove i scene koji neobično liče na ove koje danas gledamo na političkoj pozornici Srbije. Prelistavajući ove Koraksove stare karikature, nekoliko puta morao sam da zastanem i da sebi kažem: Čekaj, zar ovo nisam juče video na mom televizoru. I sam Koraks, u jednom intervjuu, rekao je da bi „mnoge karikature iz tog doba i sada mogle da budu aktuelne, što je paradoksalno, ali tačno“.
Istina, glavni junaci ovih karikatura, Milošević i Mirjana Marković, pripadaju prošlosti, mada ih je Koraks umetnik učinio nezaboravnim. Ali vrsta vlasti i način vladanja koje su oni oličavali u mnogim tačkama – a to su, na primer, autokratija, populizam, kult vođe, podaništvo, korupcija, kontrola nad medijima – i dalje traju. Upravo to možemo zapaziti gledajući danas ove stare Koraksove karikature. U njima je on zabeležio i u nizu prizora i portreta prikazao ovo što sam ja nabrojao jezikom apstrakcija, to jest kako je Milošević vladao, kojim načinom, u kom duhu, uz pomoć koje vrste ljudi. A mi sada, gledajući ih, vidimo da se manje-više tako u Srbiji i danas vlada, da je i dalje na pozornici jedan glavni lik i da se sve drugo oko njega vrti. Reptili, crvi, čankolizi, cirkuzanti, strašila, ovce, kerovi, dvorske lude koje je Koraks našao u Miloševićevoj službi nisu – posle šefovog odlaska – izgubili posao. Šta danas rade pokazuju Koraksove nove karikature. Evo ih i uz Vučića.
Jedan od simbola koji se prvi put pojavljuje na Koraksovim crtežima iz devedesetih je ona famozna zarđala kašika, kojom je Šešelj veselo pretio da će klati Hrvate. Ovaj simbol, kojim je Koraks zadužio naš likovni jezik, nije ostao u karikaturama iz devedesetih. Zajedno sa bivšim radikalima, zarđala kašika je preživela to vreme, nju rđa nije pojela. To je – kako pokazuju ove nove karikature – nezarđala rđa. Danas je najčešće vidimo u Vučićevim i Nikolićevim rukama, odnosno za ušima. Ona je sada simbol njihovog političkog porekla, podsetnik na to odakle su, iz čijeg sna su izašla ova dvojica, u kojoj pećini su ispekli zanat ovi moćni momci, ovi današnji Evropejci na čelu Srbije. Kad procenjujemo meru njihove transformacije, njihovog mirotvorstva i evropejstva – pa i kad optimistički i dobronamerno verujemo da su se oni zaista promenili – ne smemo da zaboravimo da je njihova karijera počela u znaku zarđale kašike, da su prve političke lekcije kusali iz Šešeljeve ruke, iz ove njegove kašike.
Koraksove karikature mogu se čitati i kao studije karaktera. Milošević, Šešelj, Koštunica i Vučić su prikazani kao predstavnici manje-više iste, to jest radikalno nacionalističke politike. Međutim, svako od njih je slučaj za sebe, poseban čovek, poseban karakter. Na primer, Koraks je Miloševića predstavljao kao zatvorenu, introvertnu ličnost, koja je izgubila kontakt sa realnim svetom. Ispričao je kako je došao do likovnog izraza njegovog karaktera, kad ga je jednom – takoreći slučajno – nacrtao bez očiju, odnosno zatvorenih očiju. A njegov Vučić je po karakteru pravi Miloševićev antipod, krajnje ekstrovertna ličnost, stalno napolju, sveprisutna, komandant svih parada, govornik na svim proslavama i promocijama. Za razliku od Miloševića bez očiju, Koraksov Vučić je snabdeven velikim, izbuljenim očima, koje su skoro izašle iz orbite. Nasuprot Miloševiću, koji je prekinuo kontakt sa svetom, ovaj lik se trudi da sobom ispuni svet.
Ipak, Koraksove karikature nam ne sugerišu pesimistički zaključak da se sa zarđalom kašikom u vrhu Srbije moramo pomiriti, jer se tu ustalila, pa izgleda kao naša sudbina, zao udes protiv koga se ništa ne može. Tačno je da njegovi portreti naših vlastodržaca i članova njihove svite – svedeni na osnovne karakterne crte, onako kako to mogu samo veliki umetnici – pokazuju kontinuirano prisustvo mračnih likova na političkoj sceni Srbije u poslednjih trideset godina. Međutim, treba primetiti šta se događa s mrakom ovih likova kad je on u Koraksovim crtežima likovno predstavljen, otelovljen, treba primetiti da tada mrak, ako se tako može reći, izlazi na svetlost dana. Postaje vidljiv i čitljiv. I mi se, gledajući ove slike, pitamo: zar ovo trpim, zar se ovoga plašim, zar se ovoga ne stidim?
Da li će jednog dana u Srbiji biti dovoljno ljudi da, polazeći od ovih pitanja, počnu da pretvaraju svoju zemlju u bolje mesto za život, manje ludo i haotično? Ne znam. Znam samo da treba da budemo zahvalni Koraksu što nam već godinama pokazuje, crta jasno kao na dlanu, s kakvom vlašću, u kakvoj državi, s kakvom politikom na našu sramotu živimo. Nije se umorio i razočarao. „Mogu vam reći“, kaže on u jednom intervjuu, „da je ovo već četvrta politička garnitura koju opisujem. I koju nameravam da ispratim.“
Na kraju, još nekoliko reči o kontekstu u kome se mogu „čitati“ Koraksove karikature. Kad ih razumemo samo kao hroniku Devedesetih ili kao priču o našem postkomunizmu u znaku zarđale kašike, činimo nepravdu mnogima od njih. Onima koji svoje društvo nalaze izvan tog okvira, u svetu slika koji su stvorili veliki umetnici fascinirani surovošću, glupošću i mizerijom politike. Junaci Koraksovih crteža imaju svoje mesto uz groteskne likove koje su stvorili Onore Domije, Georg Gros ili naš Pjer Križanić. Oni nas pozivaju da im ne pristupamo samo kao otelovljenju jednog mesta i vremena, nego da njihove likove vidimo kao protagoniste starog, dramatičnog i opominjućeg mita o moći i besu o kome govori velika umetnost. Nedavno je Miljenko Jergović zastao pred karikaturom na kojoj Vučić, snabdeven megafonom i zarđalom kašikom, zaustavlja kišu i poplavu, i napisao briljantan mali esej o toj mitskoj sceni, kome je dao odgovarajući naslov „Gospodar voda“.
Na mene je svojevremeno ostavila utisak jedna Koraksova karikatura sa Mirjanom Marković kao velikim ringišpilom koji okreće mali Milošević, a na kome se, okačeni o Mirinu suknju, vrte političari koji su bili u vrhu vlasti maja 1998. godine, kad je ova karikatura nastala. I ona može da se posmatra kao slika iz nekog starog mita o vladarima i nesigurnoj, u stvari opasnoj milosti koju uživaju njihove sluge.
Peščanik.net, 19.05.2026.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević – Predrag Koraksić Corax: Kraj jedne ere
Nadežda Milenković – Karikatura karikaturine karikature
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Vitezovi zarđale kašike - 19/05/2026
- Prodavnica identiteta - 10/02/2026
- Dva Milutina - 29/11/2025
