„Čovek, kao i univerzum, jeste mašina. Ništa ne ulazi u naš um niti određuje naše delovanje, a da nije izravna ili neizravna reakcija na podsticaje koji izvana utiču na naša čula. Zbog sličnosti naše konstrukcije i istovetne sredine, reagujemo na sličan način na slične podsticaje, a iz slaganja u našim reakcijama rađa se razumevanje. Kroz vekove su razvijani mehanizmi beskrajne složenosti, no ono što zovemo „duša” ili „duh” nije ništa drugo do zbir funkcija tela. Kada ove funkcije nestanu, takođe nestaje „duša” ili „duh”.”
Nikola Tesla je ove redove objavio 1937. u tekstu „Uređaj kojim se okončava rat” u časopisu Liberty Magazine. Tako se pre skoro 70 godina Tesla za života unapred „odjavio” iz urne za koju danas gotovo svako u Srbiji veruje da zna gde joj je tačno mesto. Ovu fetišističku diskusiju o tome kome će urna pripasti organizovala je SPC, uverena da Teslin pepeo mora potpasti pod njenu nadležnost jer je po njenom mišljenju Tesla bio Srbin i samo Srbin, a za posmrtne ostatke Srba nadležna je ona i samo ona.
Nakon što je SNS odlučila da maherski izađe u susret želji SPC, pobunio se dobar deo javnosti, insistirajući da je Teslinoj urni mesto u muzeju. Tako je, čini mi se, i sekularna javnost u Srbiji uvučen u igru SPC, pa je jednoj sigurnosti i dogmatičnosti suprotstavljena druga.
Diskusija se stoga sada vodi pod pretpostavkom da možemo sa sigurnošću znati gde je mesto Teslinim ili bilo čijim posmrtnim ostacima. Moj je cilj ovde da pokažem da je u okviru pokreta protiv sporazuma Mihajlović–Mali–Gavrilović moguće i stanovište koje zaobilazi dogmatičnost nametnutu od strane SPC. Ja, naime, ne verujem u posmrtne ostatke, ne znam gde je mesto Teslinoj urni i za mene nije od presudnog značaja gde će se ta urna na kraju naći. Ono što je meni ovde bitno jeste način na koji se u našem društvu odlučuje o ovakvim pitanjima. Sporazum Mihajlović–Mali–Gavrilović je površni pokušaj zvaničnog uslišenja jednog površno utemeljenog zahteva. Ovakvim ponašanjem SNS i SPC pokazuju mentalitet bahate većine koja nema šta da objašnjava kojekakvim manjinama ili delovima sistema koji (još) nisu pod njenom kontrolom. Sporazumom se urna Nikole Tesle tako pokušava provući kroz nekakvu poluzvaničnu proceduru, iza leđa javnosti, a u ruke SPC, i to im ne sme proći. Verujem, dakle, da Teslinu urnu treba braniti od samovolje SNS–SPC, i to ne kao najveći simbol Teslinog života ili nasleđa (pored ostalog i zato jer se Tesla pobrinuo da se takvi simboli mogu videti svuda oko nas) već kao predmet pohlepne želje jedne fetišističke mašinerije kojoj je izgleda poseban merak da taj predmet dobije zaobilazeći zakonske okvire.
Maherski sporazum Mihajlović–Mali–Gavrilović
Odluci o premeštanju Tesline urne u portu Hrama Sv. Save nije prethodilo nikakvo javno razmatranje ili odlučivanje. Naprosto, bi sporazum. Pred našim očima nasta i izvede se procedura za koju nismo ni znali da postoji, za koju nismo ni mogli zamisliti da su potrebna baš ta tri potpisa, jedan iz SPC, jedan iz Ministarstva energetike (u daljem tekstu SNS) i jedan iz Privremenog organa Grada (u daljem tekstu SNS). Uz to nam se samo kratko saopštilo da je inicijator premeštanja SPC, ali da SNS i SNS nisu ništa manje puni entuzijazma.
Sporazum je odličan primer forme vladanja koja se zove „završavanje posla”. Ministarka u ostavci i Predsednik privremenog organa su „završili posao” SPC, onako maherski i s pola mandata, zaobilazeći sve naporne procedure i nadležne institucije koje imaju veze s naukom, kulturom i seljenjem posmrtnih ostataka, o čemu je odlično pisala Sofija Mandić. Ovim „završavanjem posla” upućena je savršeno tempirana dvostruka poruka. Prvo, Mihajlović i Mali su pokazali da su maheri, koji će svojima uvek završiti posao preko reda i bez puno akanja, a to je, naravno, prototip čoveka kakvog želimo na visokim funkcijama, naravno pod uslovom da je naš. Drugo, Mihajlović i Mali su pokazali da su suštinski naši, završavajući posao upravo onoj organizaciji koju najveći broj građana percipira kao našu, pomažući joj da prisvoji posmrtne ostatke čoveka koga manje-više svako oseća kao naš ponos.
Tako je nastao maherski sporazum među našima, nakon koga su usledile maherski improvizirane izjave za javnost. Mihajlović je tako rekla kako „kao vlada i ministarstvo želimo da budemo prepoznati po svim mladim naučnicima koji će u zemlji ostati i svima onima koji će u zemlju doći.”
Treba mnogo kreativnosti da bi se zamislilo kako je tačno Tesla primer baš za „mlade naučnike koji će u zemlji ostati” ili „one koji će u zemlju doći”. Tesla ne samo da nije ostao u Srbiji, on nikad nije ni bio u poziciji da ostane u Srbiji jer nikada nije živeo u Srbiji, niti bio državljanin Srbije (već Austrougarske i SAD-a). Takođe, ni Teslino dolaženje nije bilo slavnih razmera: u Srbiji je bio jednom i u njoj proveo 31 sat.
Siniša Mali je pak izjavio da će Hram Sv. Save (ili sam Sava Nemanjić, ne razume se na snimku), Đorđe Petrović i Nikola Tesla „predstavljati jedinstvenu celinu koja je izuzetno značajna ne samo za istoriju grada Beograda, nego i Srbije u celini”. Da ponovim, Nikola Tesla je u Beogradu proveo 31 sat.
Gavrilović je pak rekao nešto o tome šta je po njegovom mišljenju prirodno i logično.
Prirodno i logično mesto počinka
Reakcija javnosti na sporazum bila je neočekivano jaka. Facebook stranica Ostavite Teslu na miru u trenutku dok ovo pišem ima već dobrih 31000 lajkova, ratoborni tekst Mijata Lakićevića i Miše Brkića na Peščaniku ih je dobio više od 3000, pokrenute su mnoge peticije, mnogi su se pojedinci iz sveta nauke oglasili i pozvali na akciju. Osnovna odlika reakcija javnosti jeste da su autori uvereni da znaju gde je prirodno i logično mesto za počinak: muzej u kome se posmrtni ostaci danas nalaze. Tako Lakićević i Brkić znaju da je to mesto „gde celim svojim bićem, a pre svega duhom, pripada”, a Dejan Jeremić tvrdi kako Tesla ne počiva u miru.
Moram priznati da me je većina reakcija javnosti prijatno iznenadila intenzitetom, ali donekle neprijatno dogmatsko-religioznim tonom. Tako se, čini se, diskusija vodi (baš onako kako je SPC pokrenula) o tome šta Tesla od nas traži da bi počivao u miru, a ne o tome kako se u Srbiji donose odluke i uspostavljaju prioriteti. Tako je i cilj postao da se na svaki način spreči prenošenje urne, a ne da se na primeru slučaja urne demontira jedna praksa „završavanja posla”, jedan proizvoljan mehanizam, indikativan za jednu antisistemsku i antidržavnu vlast, kojim se jedan deo muzejske kolekcije (ili pak vlasništva porodice) ustupa jednoj moćnoj skupini koja se na taj objekat nameračila.
U tom smislu, mislim da je korisno diskusiju obogatiti nekolikim ateističkim uvidima, koji bi mogli pomoći da se diskusija o Teslinoj urni ne sakralizuje više nego što je potrebno. Verujem, naime, da nam pristup može biti drugačiji od pristupa SPC, da otpor samovolji SPC–SNS nije nužno borba za odbranu Tesle ili njegovog duha (jer oni se ne mogu napasti) niti njegove suštine (jer Tesla se ne može svesti na jedan aspekt), već da se ovde takođe (a za mene lično i pre svega) radi o našem starom dobrom zahtevu da imamo dobru vlast koja ne izmišlja sredstva kako bi završavala poslove sebi i svojima.
Prvo, ne mislim da je mudro u Teslino ime ulaziti u diskusije o tome da li je Tesla sada miran ili nemiran, pošto verujem, u skladu s onim što je i sam Tesla napisao, da je Tesla sada mrtav i, dakle, nema svoju svest. U tom smislu mislim da treba promišljati mogućnosti našeg delovanja izbegavajući metaforu počinka i mira oko koje se diskurs odbrane sada dobrim delom vrti. Verujem, naravno, da postoji Teslino nasleđe, koje nam je povereno i koje sa sobom povlači odgovornost, ali ne vidim da je lokacija njegove urne jedini ili presudan indikator stanja tog nasleđa. Drugo, ne treba se pretvarati da nam je svima jednako bitno u čijem je posedu urna. Mislim, naime, da poštovaoci Tesle-naučnika i Tesle-filozofa neće ništa veliko izgubiti ako se urna prenese u portu Hrama. Mi znamo da je Teslina zaostavština daleko bogatija od jedne urne. Tesla je dostupan i kroz destine intervjua, originalnih filozofskih i stručnih tekstova, kojima svako od nas može pristupiti. Za mene je lično ovaj strip čuvenog crtača Matthewa Inmana značajniji spomenik Tesli od urne ili bilo koje statue. Treće, čini mi se da ne treba previđati ni subverzivni potencijal Tesline biografije: nije tako loše da pod okriljem SPC završe posmrtni ostaci čoveka koji je autor citata s početka ovog teksta, koji je otvoreno govorio o tome da je bio srećan u romantičnoj vezi s jednom gugutkom, te predviđao da će žene postati dominantni pol.
Što se mene tiče, nek nose pepeo
Rado ću, dakle, podržati, podeliti i proslediti sve s hashtagom #odbranimoteslu, ali mislim da je potrebno naglasiti da, za razliku od SPC, ne verujem da se Tesla brani (re)lokacijom posmrtnih ostataka. Lično, naime, nemam potrebu da Tesli odajem priznanje poklanjajući se njegovom pepelu, to nije deo kulture kojoj pripadam. Kad nekog poštujem, ne tražim mu grob, već muzej, biografiju, intervju, esej, neku konkretnu primenu nekog njegovog uvida. Tesli ću tako, gde god da mu se nađe pepeo, uvek radije odavati priznanje čitajući njegove tekstove i pokušavajući razumeti okolnosti u kojima je mislio i radio nego ulazeći u dogmatsku raspru o prirodnosti i logičnosti sahranivanja u terminima koje diktira SPC.
U tom smislu, mislim da sadašnja borba mora biti usredsređena na činjenicu da SPC i SNS nisu uspeli osigurati ni legalnost ni legitimitet za prenošenje Tesline urne u portu Hrama Sv. Save i da im to ne sme proći. Ako pak u tome uspeju, što se mene tiče (i tu se ne pretvaram da imam veće pravo da odlučujem od bilo koga drugog), neka nose urnu, ili, još bolje, pepeo bez urne. Neka ga sahranjuju i upokojavaju, njima izgleda Teslin pepeo treba da bi Tesla bio njihov, meni ne treba da bi bio moj.
Kao bonus ću razmotriti da SPC prepustim i sve posmrtne ostatke koji se nađu u mojoj nadležnosti, uključujući i vlastite (naravno, nakon što medicina, kojoj sam ih zaveštao, uzme šta joj treba). I pokopi i kremacije, naime, koštaju, što bi rekao naš narod, boga oca, a smrt je njihov osnovni biznis, u koji se ja ne bih petljao više nego što moram. Ni mrtav, što kaže naš narod.
Nastanak ovog teksta su svojim vrednim komentarima i sugestijama pomogli Nikica Strižak, Tanja Samardžić, Jelena Budimirović, Đurđa Čelojević, Boban Arsenijević, Lidija Levkov, Dušica Božović. Sve preostale greške su moje.
Autor moli da se pri eventualnom preuzimanju i citiranju tekst jezički ne prilagođava.
Peščanik.net, 05.03.2014.
Srodni linkovi:
Vesna Miletić – Patriotski pepeo
Mijat Lakićević i Miša Brkić – Zaustavimo uzurpatore!