Retko je koja presuda privukla toliko pažnje međunarodne javnosti kao nedavna odluka Centralnog krivičnog suda u Londonu o zahtevu SAD za izručenje Džulijana Asanža. Odluka se za mnoge graniči sa čudom. Tokom procesa sud evidentno nije bio naklonjen odbrani i većina posmatrača je ocenjivala kao najverovatnije da će britanski sud svoju nezavisnost, građanska prava i slobodu medija podrediti „specijalnim odnosima“ Velike Britanije i SAD.
Ipak, na kraju, sudija Vanesa Barajcer je odbila izručenje Džulijana Asanža. Međutim propustila je priliku da odlukom potvrdi pravo novinara da otkrivaju prljave tajne svetskih moćnika. Štaviše, odluka protivreči navodima odbrane da se radi o progonu zbog novinarskog posla, navodima da su Asanžova razotkrivanja američkih ratnih zločina u javnom interesu, a da je u osnovi celog procesa osveta zbog sramote koju je naneo SAD otkrivanjem tajni o prljavim poslovima, i zločinima, da je dakle proces politički a ne pravno motivisan.
Odluka suda se isključivo poziva na Asanžovo mentalno zdravlje, odnosno na nehumane zatvorske uslove koji bi ga čekali u SAD i koji bi štetno uticali na njegovo psihičko stanje i na opasnost da on, u teškom psihičkom stanju, počini samoubistvo.
Spadam u one koji misle da bi bilo neuporedivo bolje da je britanski sud odbio izručenje uz argumentaciju da za krivično gonjenje nema osnova. I zato mogu da razumem da to što sud nije s tim u vezi izrazio rezerve, već je odluku zasnovao na stanju Asanžovog zdravlja neke, mnoge, snažno asocira na licemerje.
Mene lično je pre svega asociralo na jedno poređenje.
Koliko se kod nas pamti slučaj Dževdeta Ajaza?
Dževdet Ajaz, nekada funkcioner malene Partije slobode Kurdistana iz istočne Turske bio je pre dvadesetak godina optužen da je deo grupe koja planira da terorističkim metodama deluje protiv ustavnog poretka. On je to, pošto je uhapšen, priznao. O tome da je prethodno danima držan sa povezom preko očiju, vezanih ruku i nogu obešen za plafon, da su mu kačili elektrode na bradavice i genitalije i puštali struju i polivali ga ledenom vodom, postoji i presuda Evropskog suda za ljudska prava koji je 2006. zaključio da je bio brutalno mučen.
Ajaz je pre pravosnažnosti presude, kao i ostali optuženi, pobegao iz Turske. Jedini je koji je imao lošu sreću da se zatekao u Srbiji u vreme kada je Turska aktivirala poternicu putem Interpola, pa je i jedini uhapšen. Ajaz je zatražio azil u Srbiji, ali o azilu nikada nije odlučivano. O zahtevu Turske za izručenje jeste, intenzivno. Čak tri puta je prvostepeni sud u Šapcu odlučivao da ga treba izručiti, a tri puta Apelacioni sud u Novom Sadu poništavao takvu odluku. Četvrti put ju je iz nepoznatog razloga, pri neizmenjenim okolnostima, potvrdio.
Tadašnja ministarka pravde Nela Kuburović (SNS) je odmah zatim izručila Ajaza Turskoj. Izručenje je sprovedeno ekspresno, čak je ignorisana hitna preporuka Komiteta UN protiv torture koji je zatražio da Srbija ne izručuje Ajaza dok Komitet pomno ne analizira ceo slučaj. Kuburović se kasnije izgovarala da joj nije bio poznat dopis Komiteta, ali taj izgovor je ili svesno izgovorena neistina, ili potvrda neshvatljivog diletantizma, aljkavosti i neodgovornosti ministarke i saradnika, odnosno države Srbije, jer je dopis Komiteta UN bio uveden u spise još pred Apelacionim sudom u Novom Sadu – dakle pre nego što je ministarka definitivno odlučila.
Zbog svega toga je Komitet UN protiv torture u avgusta pretprošle godine ocenio da je Srbija prekršila Konvenciju UN protiv torture čija je potpisnica. Komitet je utvrdio da se Srbija oglušila o Član 3 Konvencije koji zabranjuje izručenje kad postoji osnovana sumnja da će izručeni biti podvrgnuti torturi. Komitet je utvrdio i da Srbija „ima obavezu da obezbedi obeštećenje podnosiocu žalbe, uključujući adekvatnu kompenzaciju za nematerijalnu štetu koja proizilazi iz nanete fizičke i psihičke štete“ i takođe Srbiju pozvao da pokrene monitoring uslova pod kojima je Ajaz sada u zatvoru i uveri se da ne trpi torturu.
I šta je vlast u Srbiji povodom toga konkretno preduzela?
Već to da usred Erdoganovih čistki vlast države koja navodno želi da postane članica EU izruči Turskoj čoveka koji je tamo već ranije mučen bio je prvorazredan, sraman skandal. Pokušaj da se odluka Komiteta protiv torture gurne pod tepih bio bi, odnosno već jeste, sličan.
Suočavanje s licemerjem, u svakoj prilici, pogotovo na terenu prava i pravde, je ružno, nepoželjno, neprijatno, mučno. Ali je daleko mučnije živeti u okvirima pravnog poretka iz čije perspektive odluka suda u slučaju Asanž, bila ili ne licemerna, deluje kao poželjan ideal. A upravo to nam se događa.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Peščanik.net, 09.01.2021.