Foto: Konstantin Novaković
Foto: Konstantin Novaković

Dževdeta Ajaza (Cevdet Ayaz), državljanina Republike Turske i kurdskog političkog aktivistu, osuđenog u Turskoj na kaznu zatvora od 15 godina, policija u Malom Zvorniku je po Interpolovoj poternici lišila slobode 30.11.2016. godine i privela ga Višem sudu u Šapcu. Taj sud je u razdoblju od januara do oktobra 2017. godine u tri navrata donosio rešenja o ispunjenosti pretpostavki za izručenje, ali je Apelacioni sud u Novom Sadu sva tri rešenja ukinuo. Istovetno četvrto, međutim, doneto 30.11.2017, iako bitnih promena u odnosu na ranije nedostatke nije bilo, on je potvrdio.1 Usledilo je rešenje Ministarstva pravde od 15.12.2017. kojim je izručenje dozvoljeno, a deset dana kasnije Ajaz je izručen Turskoj.

Nedavnom odlukom Komiteta UN protiv torture utvrđeno je da je Srbija ovim izručenjem povredila čl. 3. Konvencije protiv torture i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka. Tačnije, ogrešila se o obavezu da ne izruči osobu u odnosu na koju postoje ozbiljni razlozi za sumnju da u državi izručenja može biti podvrgnuta torturi.

Radi se o sumornoj kompromitaciji. Da stvar bude gora, u Ajazovom slučaju to nije jedino ogrešenje o pravo. I u sudskom i u upravnom delu postupka Srbija je povredila niz obaveza koje ima po unutrašnjem i međunarodnom pravu.

Što se opasnosti od torture tiče, protivpravnost je, kako vidimo, s najvišeg merodavnog mesta verifikovana. Problem je u tome što su o toj opasnosti pruženi dovoljni i nepobitni dokazi, koje je naše Ministarstvo pravde potpuno ignorisalo. Pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, naime, 12.04.2017. Ajaz je izjavio da je u Turskoj bio podvrgnut torturi u policiji (izlaganje strujnim udarima nekoliko puta u više dana, seksualnom zlostavljanju i onemogućavanju da normalno diše zbog toga što su policajci, dok je ležan ničice, sedeli na njegovim leđima), i da je pod takvim okolnostima potpisao četiri reda teksta u kome priznaje krivično delo, iako ga nije učinio. Pomenuo je tada i odluku suda u Strazburu kojom je na njegovu štetu utvrđeno kršenje Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija). Ajazova braniteljka je potom dostavila sudu pravnosnažnu presudu Evropskog suda za ljudska prava od 22.06.2006. godine kojom je utvrđeno da je, između ostalog i u odnosu na Ajaza, zbog višednevnog zadržavanja u policijskom pritvoru bez sudske kontrole i prava na pravni lek, Republika Turska povredila čl. 5. st. 3. i 4. Evropske konvencije.2 Sve se odnosilo na postupak koji je prethodio donošenju presude radi čijeg izvršenja je traženo izručenje.3

Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa čl. 3. Evropske konvencije, primenjuje u praksi opšte principe o postojanju stvarne opasnosti od zlostavljanja, o prošlom zlostavljanju kao indikatoru opasnosti i o pripadnosti ciljnoj grupi lica o čijem se izručenju radi.4 U više predmeta Evropskog suda zauzet je stav da je suprotno čl. 3. Evropske konvencije i samo držanje pritvorenika u uslovima koji pobuđuju osećaj inferiornosti, poniženja, psihičke i fizičke patnje i opšteg umanjenja ljudskog dostojanstva, podoban da slomi njegov fizički i moralni integritet.5

S druge strane, Evropskom konvencijom o ekstradiciji (čl. 3), Ugovorom između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju (čl. 3) i ZMPPKS (čl. 7. st. 1. tač. 4) predviđeno je da se izručenje neće odoboriti za dela koja su prema oceni zamoljene države politička krivična dela ili dela povezana sa političkim krivičnim delom, odnosno ako je u zamoljenoj državi s razlogom zasnovano mišljenje da se izručenje traži radi gonjenja ili kažnjavanja za neka druga krivična dela zbog rasne pripadnosti, vere, nacionalnosti ili političkih ubeđenja traženog lica, čak i ako bi položaj tog lica iz navedenih razloga mogao biti samo pogoršan. U prvostepenoj presudi turskog suda utvrđuje se da je „u pitanju Revolucionarna partija Kurdistana, u čijem Nacrtu programa stoji da je to nacionalna partija oslobođenja i nezavisnosti Kurdistana, čiji cilj je, između ostalog, „vođenje politike, uzimajući u obzir državne, oblasne, ekonomske i vojne okolnosti“. Nema sumnje, dakle, da se radi o političkom krivičnom delu koje ima i odlike organizovanog kriminala. I komparativno krivično delo iz čl. 319. Krivičnog zakonika Republike Srbije spada u politika krivična dela i dela organizovanog kriminala.

Pored toga, nije ispunjen nijedan od uslova propisanih u našem ZMPPKS:

– da država molilja da garancije da će postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica ukoliko je ono osuđeno u odsustvu (čl. 16);

– da država molilja ima obavezu da zahtev za pružanje pravne pomoći kao i sva prateća pismena dostavi sa prevodom na jezik zamoljene države ili na engleski jezik, da prevod mora biti overen od strane sudskog tumača, i da će zahtev koji nije podnet u skladu sa odredbama ovog zakona biti vraćen radi ispravke ili dopune uz određivanje roka koji ne može biti duži od 2 meseca (čl. 5; analognu odredbu sadrži čl. 23. Evropske konvencije o ekstradiciji);

– da će u postupku pružanja međunarodne pravne pomoći, ako drugačije nije propisano, shodno biti primenjene odredbe Zakonika o krivičnom postupku i zakona kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova i javnih tužilaštava (čl. 12).

Prilikom donošenja odluke o izručenju potpuno je zanemareno pitanje da li je Ajazu u Turskoj suđeno u odsustvu. A da mu jeste suđeno u odsustvu može se zaključiti i iz presude turskog suda i iz Ajazovih izjava pred sudom u Srbiji (pred Apelacionim sudom u Novom Sadu sudom u Novom Sadu 15.11.2017. godine izjavio je da na suđenje u Turskoj nije bio pozvan i da je za izrečenu kaznu saznao kasnije). Ministarstvo pravde bilo je u obavezi da ispita ovu tvrdnju, jer je prema članu 33. ZMPPKS dužno da donese rešenje kojim ne dozvoljava izručenje ako u postupku suđenja u odsustvu licu čije se izručenje zahteva nisu bile, ili ima osnova za verovanje da nisu bile, ostvarene garancije pravičnog suđenja. Takođe, u slučaju izručenja lica kome je suđeno u odsustvu, Ministarstvo pravde je moralo da, u skladu sa čl. 16. tač. 7. istog zakona, od države molilje pribavi garancije da će postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica. Ministarstvo to nije učinilo, niti je u rešenju o izruženju postavilo odgovarajući uslov Republici Turskoj.

Uslov za regularnost postupka je da su naši organi raspolagali potpunim i tačnim prevodom sve potrebne dokumentacije koju je dužna da dostavi država molilja, sačinjenim od ovlašćenog i zakletog prevodioca, i da je za službenu komunikaciju sa Ajazom obezbeđen isti takav prevodilac za jezik kojim Ajaz govori ili ga razume. Za sve vreme trajanja pritvora, tokom punih godinu dana, pred Višim sudom u Šapcu za Ajaza nije bio obezbeđen ovlašćeni prevodilac za turski jezik. Uprkos svojoj obavezi, Turska nije dostavila odgovarajući prevod presuda i pratećih isprava, a naši sudovi imali su, na mešavini makedonskog i srpskog jezika, prevode pune pravopisnih, gramatičkih, jezičkih i smisaonih grešaka.

Po svemu sudeći, sudski deo postupka sprovodili su mesno nenadležni sudovi. U Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije propisano je da je za postupanje u predmetima organizovanog kriminala nadležan Viši sud u Beogradu, kao prvostepeni, za teritoriju Republike Srbije. Kada se radi o krivičnom delu organizovanog kriminala, prema domaćoj sudskoj praksi, za odlučivanje o ispunjenosti pretpostavki za izručenje osumnjičenog stranoj državi nadležan je Viši sud u Beogradu.6

Osim pomenutih, postoje i dodatne povrede zakona.

Turski krivični zakon br. 5237, u čijem čl. 314. st. 1. je propisano i krivično delo za koje je Ajaz osuđen, donet je nakon izvršenja krivičnog dela. To je konstatovano u rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu od 15.11.2017. godine. Zbog nepotpunosti dokumentacije i neadekvatnosti prevoda, tada, a po našem mišljenju ni kasnije, nije bilo moguće izvesti zaključak o eventualnoj povredi čl. 7. st. 1. Evropske konvencije, čl. 15. st. 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i čl. 197. našeg Ustava, u kojima se propisuje zabrana retroaktivnosti. Ovo pitanje je utoliko značajnije što je krivično delo iz čl. 314. st. 1. turskog Krivičnog zakona delimično blanketnog karaktera, jer upućuje na krivična dela iz poglavlja V i VI, čijim prevodima naši sudovi nisu rapolagli, pa nisu ni bili u prilici da porede koji je zakon blaži za učinioca.

Zbog isteka maksimalno dozvoljenog trajanja pritvora, rešenjem Višeg suda u Šapcu od 30.11.2017. godine Ajazu je pritvor ukinut i naređeno je da se on odmah pusti na slobodu, uz oduzimanje putne isprave i zabranu napuštanja boravišta na teritoriji Banje Koviljače. Ajaz, međutim, nije pušten na slobodu, nego je sproveden u Prihvatilište za strance u Padinskoj skeli. Ovo je zahtevao v.f. predsednika Višeg suda u Šapcu u običnom dopisu upućenom Prihvatilištu. Praktično, nasuprot rešenju o ukidanju pritvora, Ajaz je i dalje ostao zatvoren!7

Najzad, na sednici veća Apelacionog suda u Novom Sadu 14.12.2017. godine Ajazova braniteljka je iznela je da ju je Komitet protiv torture UN, u aktu koji je priložila u originalu i overenom prevodu, obavestio da je primio njenu žalbu i da je odlučio da od Republike Srbije traži da se uzdrži od izručenja dok Komitet žalbu razmatra. I ovaj apel su bagatelisali i sud i Ministarstvo pravde.

Sudski deo postupka primer je načina na koji drugostepeni sud izneverava sopstvene stavove, prvobitno pravno utemeljene i dosledne, da bi se, nasuprot domaćem i međunarodnom pravu, na kraju, kada je istekao rok od godinu dana koliko pritvor može trajati, priklonio interesima vanpravne prirode. Prvostepeni sud, koji je istrajno zanemarivao Ajazova osnovna prava, a sadržaj turskih zakona i presuda prihvatao bez adekvatnog prevoda, na improvizovan i aproksimativan način, na kraju je odneo “pobedu” nad instanciono nadređenim sudom. Da li su razlog neposredni spoljašnji pritisci na sud ili njegova predostrožna samoregulacija nastala podređivanjem pretpostavljenoj političkoj volji, a u ovom slučaju interesima svedenim na aktuelne bilateralne aranžmane između Srbije i Turske, teško je ustanoviti, ali je u krajnjoj liniji i manje bitno.

Odluka Ministarstva pravde, iako podrazumeva politički pristup, nije oslobođena pravnih kautela. Ministar pravde o izručenju odlučuje samo na osnovu pravnosnažnog rešenja suda kojim se utvrđuje da su pretpostavke za izručenje ispunjene. Politički aspekt njegovih ovlašćenja ograničen je na mogućnost da i u takvom slučaju izručenje ne dozvoli. Ali ako ga dozvoli, sa političkog terena prelazi na pravni, na kome su njegove obaveze striktno propisane zakonom. Kao što smo naveli, političkoj prirodi krivičnog dela, opasnosti od torture i suđenju u odsustvu, Ministarstvo pravde nije posvetilo nikakvu pažnju.

Propusti su takvog obima i karaktera da se slobodno mogu smatrati izrugivanjem pravnoj sigurnosti i vladavinu prava, i potpunim nemarom prema međunarodnoj reputaciji države.

Celokupni postupak govori da se radi ili o zapanjujućem neznanju ili o svesnim i bezočnom gaženju prava. Bilo kako da je, ovo je samo jedan u nizu razloga zbog kojih se ministarka pravde, g-đa Nela Kuburović, više ne bi smela nalaziti na funkciji na kojoj je. Naravno, osnova ima i za odgovornost sudija koji su, kršeći pravila iz svog domena rada, za njenu odluku pripremili teren.

Peščanik.net, 03.09.2019.

Srodni link: Bojan Gavrilović – Sultanova papuča

________________

  1. Apelacioni sud u Novom Sadu je ukazao: u prvom rešenju od 23.02.2017. godine – da nije jasan opis krivičnog dela; u drugom rešenju od 12.04.2017. godine – da se u pogledu prevoda nikako ne može raditi o sitnim greškama u pisanju, „već o greškama takve prirode koje osnovano dovode u pitanje razumevanje sadržine prevedenog teksta“; u trećem rešenju od 15.11.2017. godine – da iz prevoda nije jasno o kom se krivičnom delu radi i koji je turski krivični zakon primenjen, da naš sud nije mogao da „na zvaničnom jeziku postupka izvrši uvid u spise dostavljene od strane R. Turske“. Iako bitnih promena u pogledu prevoda dokumentacije nije bilo, a Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu je predložilo ukidanje i četvrtog prvostepenog rešenja, Apelacioni sud u Novom Sadu je u svom poslednjem rešenju izneverio sve svoje prethodne stavove i potvrdio prvostepenu odluku.
  2. Evropski sud se pozvao na svoje ranije odluke u predmetima Őcalan v. Turkey (Veliko veće, 46221/99, 12.05.2005) i Brogan and Others v. U.K. (11234/84, 11209/84, 29.11.1988).
  3. U praksi Komiteta UN protiv torture zauzet je stav da je i u slučaju kada je podnosilac žalbe već bio podvrgnut mučenju, potrebno dokazati postojanje rizika da će takvo postupanje prema njemu biti ponovljeno. Činjenično stanje u Ajazovom predmetu slično je onom iz predmeta F. K. (takođe pripadnika kurdske etničke grupe) u kome je Komitet 23.11.2015. pod br. 580/2014 utvdio da je Danska povredila čl. 3. Konvencije protiv torture.
  4. Npr.: Chahal v. U.K., 22414/93; Ahmed v. Austria, 25964/94; Saadi v. Italy 3720108; Sufi and Elmi v. U.K., 8319/07, 11449/07; J.K. and Others v. Sweden, 59166/12, 23.08.2016.
  5. Peers v. Greece, 28524/95; Sarigiannis v.Italy, 14569/05; Ibram v. Greece, 39606/09, Alboreo v. France, 51019/08; Stoleriu v. Romania, 5002/05.
  6. Viši sud u Kraljevu Kv 59/17 od 21.03.2017. iApelacioni sud u Kragujevcu, Kž2 202/17 od 30.03.2017.
  7. O pritvoru i postupku za dobijanje azila više u članku Jasne Mitić, Draška Đurovića i autorke koja nije želela da joj ime bude objavljeno: Izgubljeni u prevodu – izručenje Kurda Dževdeta Ajaza Republici Turskoj, blog Advokatske komore Srbije, 08.01.2019.