Ateizam nije bauk

Barem kod nas to tako ide – zbunimo se i uplašimo kada se pojavi nešto novo. A sve to o ateizmu nije novo jer bilo ga je oduvek kao i teizma, kao izvesne slike i osećanja sveta i naravno – i neko znanje o čoveku i Apsolutu.

U 19. veku – recimo u vreme K. Marksa – ateizam je bio glavni problem hrišćanske crkve, ali danas to nije jer se pred Crkvom našao mnogo veći problem: to je problem religijskog i verskog pluralizma. Crkve se koliko ih ima glože oko prava na privilegiju pune i jedine Istine i nijedne nema koja pravo da bude jedinospasavajuća ne zahteva za sebe. Uostalom, religioznost se ne iscrpljuje poimanjem i praktikovanjem samo u crkveno-dogmatskom smislu, jer je to mnogo širi pojam. S. Frojd koji govori o religiji kao iluziji i sam priznaje – u delu „Nelagodnost u kulturi“ – da postoji neko ljudima svojstveno „okeansko osećanje“, odnosno, osećanje da pripadaju nekoj celini koja ih nadilazi. To je ta metafora o Bogu koja je varirana nebrojeno puta.

A u vezi s ateizmom u organizovanom vidu držimo da su nužne još neke napomene važne za ove sadašnje zabune.

Iz istorije ateizma znamo da se i on može manifestovati na tipično – i tu je problem – religijski način. Neretko se ateizam javljao kao zahtev koji podrazumeva posedovanje pune i jedine Istine o svetu i čovekovom paradoksu u svetu. Drugim rečima, i ateizam je često ponavljao grešku svake organizovane religije i religioznosti – bio je ideološki isključiv i sklon totalitarizmu. Samo jedan primer je, držimo sasvim dovoljan: u Novom Sadu se 2004. pojavio list „Bezbožnik“ i prvi broj je pokazao da je to ponavljanje klišea iz dvadesetih godina 20. veka kada je u sovjetskoj Rusiji organizovano bio forsiran ateizam militantskog tipa, uglavnom bukvalno agresivan, što nije imalo osnova ni u Marksovoj kritici religije, ni u nauci koja širi horizonte čovekovih saznanja. To je bio vid ideološke presije čiju žalosnu istoriju znamo. Ako je „organizovana“ religioznost vekovima bila totalitarna, nema razloga da to bude i ateizam ako se ozbiljno shvati kao čovekovo nastojanje da sebe prepozna u panorami ideja koje neko objašnjenje nude. Sve je to tako daleko od iskustva evropskih demokratija u kojima se neguje – uzmimo samo taj primer – i tradicija jednog E. Renana i tradicija crkava koje stoje na svom „vjeruju“. Uzgred, Renanov „Život Isusov“ je bio lektira generacija i danas to jeste.

Moguće je da nekom upravo obrnuto treba – da i ateizam bude bauk, a ne pravo na poimanje i osećanje sveta.

Danas, 08.02.2010.

Peščanik.net, 10.02.2010.