Godinama Srbi i Rusi – i još neki pravoslavci – imaju na Zapadu problema sa svojim julijanskim kalendarom kojeg se drže SPC, zatim RPC i Jerusalimska patrijaršija, Sinaj i Sveta gora u Grčkoj. U zemljama u kojima je davno prihvaćen gregorijanski kalendar to stvara probleme vernicima kod proslave najvećih hrišćanskih praznika, posebno Uskrsa. “Kalendarsko pitanje” nije samo njihovo, nije novo ali je nesumnjivo komplikovano i ni na pomolu nema zadovoljavajućeg rešenja.

Od kada čoveka na zemlji ima, on meri vreme i gleda u nebo. Mada je časovnik u upotrebi tek negde od XII veka, kalendar je stariji i nema civilizacije koja ga ne poznaje. To je ona latinska reč calendae kojom su označavane knjige prihoda i dugova, ali i prvi dani u mesecu prema kojima se knjižilo. Koliko je to starim Rimljanima bilo važno vidi se po onoj neobičnoj sintagmi ad calendas graecas koja je značila da će neko dobiti nešto na kukovo leto, odnosno nikada. Slavni osvajač Galije Julije Cezar, koji je prešao Rubikon, našao se pred ovim problemom u velikoj Imperiji koja je uistinu bila globalna. On je poslušao argumente učenog Grka iz Aleksandrije Sozigena koji je znao egzaktno da godina ima 365 dana i 6 sati i tako su tri godine zaredom imale 365 dana a svaka četvrta 366. Imperator je odredio i nazive meseca – do danas uglavnom u upotrebi – pri čemu je januar dobio ime po bogu Janusu, mart po bogu rata Marsu, a ime za jul imperator je rezervisao za sebe jer mu je ime Julius.

Slovenski su narodi – tada još daleko od orbite Imperije – imali svoje nazive za mesece koje su neki do danas sačuvali, kao što su lipanj, listopad i drugi. Mnogo vekova kasnije, na vaseljenskom saboru u Nikeji, 325. godine, istočna je Crkva prihvatila taj julijanski kalendar koji se i danas koristi. No, problemi su se brzo iskomplikovali – pokazalo se da je godina po julijanskom kalendaru duža od astronomske za 11 minuta i 14 sekundi, pa je tako taj kalendar kasnio, za vreme od 128 godina, čitav jedan dan. S tim se suočio papa Grigorije XIII godine 1582. pri kraju svog pontifikata i ozbiljno se pozabavio time. On je odbacio višak dana koji je od 323. do 1582. godine izbrojao kao 10 dana. Svojevremeno moćni globalista je odredio da te godine jedan petak bude 15. a ne 5. oktobar i tako je ustanovljen njegov gregorijanski kalendar koji je većina sveta prihvatila. Srbija i Crna Gora ga prihvataju 1919. u državi, ali problem ostaje u Crkvi.

I ne samo da je problem otvoren, već on stoji i danas kao izazov i za nauku i za teologiju. Ovim se problemom bavila svepravoslavna konferencija u Carigradu godine 1923. U delegaciji su bili mitropolit Gavrilo Dožić – potonji srpski patrijarh – i čuveni naučnik Milutin Milanković koji je svoje naučne dokaze izložio u spisu Reforma julijanskog kalendara – SANU, Beograd 1923. – i koji su egzaktni. Slavni naučnik je dokazao da julijanski kalendar kasni 13 dana za astronomskim; tu razliku treba ukinuti i zadržati julijanski nakon toga jer će godine 2100. zakašnjenje biti jedan dan, dok će u gregorijanskom zakašnjenje od jednog dana biti tek godine 3300. On je uradio bolji i precizniji kalendar u kojem bi se zakašnjenje videlo tek nakon 43 000 godina. Naučno je to bilo uverljivo i prihvatljivo ali se pokazalo da ostaje problem slavljenja Uskrsa i tako se problem opet našao u procepu između nauke i jevanđelja koje svedoči sasvim jasno kada bi trebalo da se slavi taj najveći praznik.

Nauka se ne može odbaciti ali se i jevanđelje ne može menjati – i tu smo i danas. Pravoslavni, koji se drže svog julijanskog kalendara, prigovaraju gregorijanskom kalendaru da Uskrs mora biti po jevanđelju, odnosno posle prolećne ravnodnevice, i to prve nedelje punog meseca. Uskrs se, dakle, ne može poklapati s praznikom i svetkovanjem jevrejske Pashe, kako to biva kod katolika često i danas; to nije, ističu pravoslavni, isti praznik. Tako se po jevanđelju i slavio Uskrs u prvu nedelju posle punog meseca a ravnodnevica je 325. godine bila 21. marta. Tako je Uskrs slavljen najranije 22. marta a najkasnije 25. aprila. Za određivanje se koriste poznate Najgebauerove tablice i veliki pokretni praznik se “šeta” od 1. aprila do 8. maja najkasnije, prema u tablicama ukazanom stanju.

Crkva je naša u Carigradu prihvatala naučne dokaze ali je problem svetkovanja Uskrsa ostajao. I tu je veliki naučnik i profesor Beogradskog univerziteta ponudio jedno rešenje. On je dokazao kako će teći određivanje Uskrsa sve do naredne 1974. pa i 1999. godine. Tu je – kaže Milanković – potrebna veća tačnost nego što je daju Najgebauerove tablice, jer u tim godinama pada prvi pun mesec iza prolećne ravnodnevice veoma blisko ponoći između subote i nedelje. On je izračunao, astronomski, mesečevu “opoziciju”. Ako pun mesec pada pre ponoći imamo jednu situaciju, a ako pada posle ponoći Uskrs će se slaviti “tek nedelju dana docnije”. Uvek mora biti nedeljom jer je tako po jevanđelju, a to se ne može menjati.

Problem je naučno uglavnom rešen ali nije teološki usaglašen i nema na pomolu nekog saglasja. Ne tako davno problem je komentarisao srpski patrijarh Pavle i ponudio je objašnjenje koje zapravo to i nije jer tradicija je ne jednom bila narušavana u samoj Crkvi. Srpski patrijarh nije sporio naučne dokaze, još manje Milankovićeve nalaze, ali je podsetio da za SPC “to nije samo astronomsko već i kanonsko pitanje”. Tradicija, odnosno predanje u Crkvi ima vrednost koja se ne može potcenjivati jer Crkva stoji i na predanju. Kanoni su jednostavno zakoni koje su sabori ustanovili davno i oni se lako ne menjaju, odnosno mogu se menjati samo saborno-saglasno, što će reći uz pristanak svih pravoslavnih crkava na ekumeni, a one su do danas ne samo nesaglasne već i razjedinjene u tom pitanju. Buduće hrišćansko i globalno jedinstvo podrazumeva konsenzus u svemu pa i u tom “kalendarskom pitanju”.

S tačke gledišta astronomske nauke problemi će se još komplikovati u vezi sa svetkovanjem Uskrsa i drugih “pokretnih praznika”. To nije stvar samo Crkve već i savremenog sveta. U tom smislu je davno formirana “kalendarska komisija” pri OUN koja se sastajala u više navrata. Ni tu nije bilo saglasnosti. Prva sesija je bila 1947, potom ubrzo, 1949, pa potom i 1953, ali rešenje nije pronađeno. Sučeljavaju se sakralni i naučni pristup. Rešenje bi se moglo očekivati negde na sredini – da se tradicija sledi i da se nauka tome prikloni. Može i obrnuto ali za to u ovom momentu saglasnosti nema. Ako bi se pošlo od toga da ne postoji Crkva radi kanona već kanoni Crkve radi, mogao bi se očekivati neki napredak u rešavanju “kalendarskog pitanja”. Ono danas stoji otvoreno i jednako opterećuje i Istok i Zapad, odnosno ljude savremenog sveta koji se nužno globalizuje.

Republika, jul 2005.

Peščanik.net, 20.07.2005.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)