Avet antifašizma

Avet antifašizma nadvila se nad evropski parlament. Dobro, za sada tu avet vidi samo jedna osoba. Ali nesreća je u tome što baš od te osobe i aveti koju samo ona vidi – tako su se stvari namestile – zavisi sudbina žitelja Srbije. Osoba je, naravno, Vučić. A košmarna pretnja, iz tog specifičnog Vučićevog ugla, izgleda ovako: „Imamo uskoro izbore za evropski parlament. A kakva će pozicija Srbije da bude ako se svi udruže protiv koalicije narodnjačkih i desnih konzervativnih stranaka. Ako se udruže liberali, socijaldemokrate, zeleni, socijalisti, komunisti i ostali. Kakva će nam onda pozicija biti. Bolje da ne dajem odgovor. Ako se ovo desi, a stvari idu u ovom smeru, šta ćemo onda?“

Ako izuzmemo zelene, evropski liberali, socijaldemokrati, socijalisti i komunisti u jakoj antifašističkoj koaliciji porazili su pre nešto više od pola veka fašiste. Prigrlivši u periodu posle 2. svetskog rata levičarske socijalne politike kao i liberalno-demokratsku koncepciju militantne demokratije, nemačka Demohrišćanska unija (CDU) – koja je sa svojim previranjima na vrhu stranke povod za Vučićevu promašenu opservaciju – bila je ponajmanje narodnjačka i konzervativna stranka. U onom smislu u kom izgleda Vučić shvata konzervativnost i narodnjaštvo, CDU to nije ni danas (primer: politika CDU prema izbeglicama). I upravo zato trpi političke poraze.

Štaviše, CDU političke poraze trpi u koaliciji sa socijalistima, a ne sa narodnjacima i konzervativcima. Ako se nečega treba plašiti pred izbore za evropski parlament – onda to svakako nije uspeh liberala, socijaldemokrata, zelenih, socijalista i komunista. Komunista? Njih već više od dve decenije, kao relevantne političke opcije, nema ni u Italiji – gde su se najduže održali. Ali, dobro zvuči – komunisti – kada treba plašiti i inače prestravljene žitelje Srbije. Kako to pokazuju politički trendovi u Evropi već više godina, pretnja ne dolazi iz centra i sa levice. Naprotiv, pretnju predstavljaju otvoreno profašističke ili kriptofašističke evropske stranke i pokreti sa svojim antiimigrantskim i nacionalističkim resantimanima.

Da li se to Vučiću ponavlja istorija, pa on i sada, kao u devedesetim, ne ume da čita i razume politička kretanja? Ili je poverovao da mu okolnosti ponovo idu naruku, pa može (opet) otvoreno da demonstrira svoje pokvarene političke sklonosti? Ili se samo na vreme preporučuje osobi od koje mu je stiglo odlikovanje, što je bio povod za intervju na notornom Sputnjiku. Nije tajna, naime, da Putinova administracija sa svim svojim resursima stoji na raspolaganju antidemokratskim i antipluralističkim snagama koje nasrću na evropski parlament. Iz istorijske perspektive gledano, težište sila osovine pomerilo se tek nešto dalje na istok, od Berlina u Moskvu. Pa se istom stazom uputio i Vučić.

Ali, ostavimo Vučića da se sam nosi sa avetima u svojoj glavi. Problem za nas je negde drugde. Potpuno se poistovetivši sa Srbijom, Vučić čitavu zemlju pozicionira tamo gde bi i sam da stane. Bez ikakvih demokratskih instrumenata kontrole, bez ikakve rasprave – jer, zašto bi i raspravljao s bilo kim neko ko za sebe tvrdi da „ne postoji niko ko bi to znao bolje od mene“ – vođen svojim nastranim političkim privrženostima, Vučić između fašizma i antifašizma bira da stane nasuprot antifašizmu. Što, ponovo, ne treba da nas čudi od pripadnika četničke mladeži iz devedesetih. Jednom četnik, zauvek četnik – kao da demonstrira Vučić. A može i ovako – jednom kolaborant, zauvek kolaborant.

Pitanje je samo ima li ova današnja Srbija volje, snage i pameti za novi 27. mart.

Peščanik.net, 31.10.2018.

Srodi link: Rastislav Dinić – Antinarodni front