Šta mi, obični žitelji Srbije, treba da očekujemo u sledećim mesecima? Šta bismo želeli da se dogodi; šta mislimo da će se dogoditi; šta nas to plaši da bi se moglo dogoditi? Razume se, ne mogu na ova pitanja odgovoriti u ime drugih. Sumnjam i da bi neko istraživanje javnog mnjenja dalo verodostojne odgovore na njih. Stvar je u nečemu drugom: svako od nas, čini mi se, trebalo bi da sebi postavi ova pitanja i spremi se za ono što dolazi. Jeste, umnogome i zato da bismo izbegli razočaranje slično onom posle petog oktobra 2000, koje nas je kasnije tako skupo koštalo.
Trebalo je da prođe najmanje decenija i po, a zapravo i mnogo više, da bi se jedan broj razočaranih i jedan broj novih žitelja Srbije vratio, odnosno ušao u politiku. To nas je koštalo opet decenije i po pod kriminalnim režimom s Vučićem na čelu. Možemo utemeljeno spekulisati da se u vezi s tim generiše i najveći strah – da se isti režim vrati još jednom, treći put dakle, na vlast. Ako je drugom dolasku na vlast tog „starog“ režima široki put utabalo postpetooktobarsko razočaranje, hajde da sad budemo pametniji i da razočaranje, ako ga bude, artikulišemo drugačije a ne tako što ćemo se ponovo povući iz političkog polja.
Šta nas je to tačno razočaralo posle petog oktobra, to jest šta smo to očekivali a nije se dogodilo? Naličje tog pitanja takođe može biti od pomoći u traženju odgovora: šta nam je smetalo pod režimom s Miloševićem na čelu, smetalo toliko da smo peti oktobar, kao i ovaj 25. oktobar dočekali kao oslobođenje? Neka mi ne zameri čitalac što ću sad pretpostaviti nešto što ne mogu da potkrepim istraživanjima: nikada sebi nismo jasno rekli šta nam je to tačno smetalo. Jer, recimo, ratovi – nisu. Naprotiv, spremno smo prihvatali da Srbija nije ulazila u te ratove: zašto bi nam onda smetali?
Oskudica pod sankcijama? To da, to smo zapamtili. Bombardovanje? I to. Rat na Kosovu? Ne verujem da postoji konsenzus o tome da je taj rat bio pogrešan i suvišan. Gubitak Kosova? Sumnjam. Mi i danas uporno ponavljamo da je Kosovo i dalje deo Srbije. Manjak demokratije? Sumnjam. Egzistencijalna neizvesnost? To sigurno. Ali, sumnjam da smo se pitali, i onda kao i danas, šta su joj bili uzroci. Odložena tranzicija? Sumnjam. Ako je nešto bilo razlog za razočaranje postpetooktobarskim vlastima bila je to upravo tranzicija. Dakle – magla. I nismo se do danas potrudili da je razvejemo.
U toj magli ipak se nazire jedan opšteprihvaćeni razlog za nezadovoljstvo – opšte osiromašenje i gubitak perspektive. Drugim rečima – beznađe. Tako smo se osećali. Ali, zašto smo se tako osećali, nismo se trudili da shvatimo. Kako god, bilo je to dovoljno za opštu pobunu protiv režima s Miloševićem na čelu. Posle petog oktobra dobili smo tranziciju sa svim njenim teškim merama, među kojima su privatizacija i gubitak poslova pali najteže. Evo u čemu je stvar – tranziciju smo platili kao društvo na isti način i u istoj meri kao što smo platili ratove iz devedesetih.
Ako su beznađe, to jest siromaštvo i gubitak perspektive bili razlozi za pobunu protiv „starog“ režima, a bez jasnog prihvatanja šta su bili uzroci, onda su siromaštvo i gubitak perspektive u tranziciji iz dvehiljaditih bili zapravo vraćanje na „staro“ i razlog za razočaranje i novo nezadovoljstvo. S tim što su i siromaštvo, gubitak posla i perspektive neminovni saputnici tranzicije za jedan veći broj ljudi. Rezon je sledeći – biće nam jedno vreme lošije nego što nam je bilo, da bi nam postalo mnogo bolje nego što nam je bilo.
Nije bilo strpljenja, a ni resursa, sve se to potrošilo u devedesetim. Ko zna, da smo sebi rekli zašto smo tako razvaljeni dočekali kraj devedesetih, možda bismo lakše podneli tranzicijsku cenu iz devedesetih.
Ne mogu znati, nagađam. A možda me i sećanje vara, lično sećanje na to vreme, kao i sećanje na knjige o tom vremenu koje sam kasnije čitao. Skloni smo tome – da sećanje savijamo prema svojim tekućim potrebama, željama, vizijama. A sve želje i vizije sad se vezuju za ovaj novi postoktobarski početak. Za razliku od devedesetih i godine 2000, sada nemamo nikakvu maglovitu sliku o uskoro bivšem „starom“ režimu. Šta mu sve zameramo… lako je sastaviti taj spisak: kriminal, nekompetentnost, manjak sloboda (kako medija tako i udruživanja), manjak slobode izbora, ugušena demokratija, i opet – siromašenje i gubitak perspektive.
Jeste, opet govorimo o egzistencijalnoj neizvesnosti. Pošto to više nismo mogli da podnosimo, sva je prilika da od novih vlasti očekujemo sve suprotno: borbu protiv kriminala i izbacivanje kriminalaca iz državne administracije; kompetentnost; pune slobode (kako medijske tako i političke), razume se u okviru zakona; slobodne i poštene izbore. Kratko – vladavinu prava i punu (ustavnu) demokratiju. Uz to, otklanjanje egzistencijalne neizvesnosti – više radnih mesta, bolje plate, više perspektiva. Kratko – zamislivu budućnost od koje ne strepimo.
I sad treba da budemo pošteni – s punim pravom i sasvim realno, treba očekivati da nova vlast ispuni prvi deo naših želja, što znači da je realno moguće postaviti sistem na čvrste temelje. Ali, uz sve to, nije realno očekivati da će u doglednom vremenu da se smanji egzistencijalna neizvesnost. Jedna stvar je popravljati sistem, a nešto sasvim drugo postaviti ekonomiju na druge, čvršće osnove. Prvo se može uraditi manje-više brzo, i to je svakako uslov za drugo. Ali, za drugo, treba vremena. Ako opet budemo nestrpljivi, iza ćoška nas spremno očekuje povratak onoga čega se najviše pribojavamo – „starog“ režima dakle.
Ali, u vezi s tim najvećim strahom nešto se može odmah uraditi. Podizanje vladavine prava znači i utvrditi istinu o neposrednoj, deceniju i po dugoj prošlosti. Ta istina će po svemu što znamo voditi gonjenjima glavnih aktera „starog“ režima. Ta gonjenja i suđenja po svemu što znamo završiće rasformiranjem i zabranom SNS-a. Tako bismo otklonili najveću pretnju, za sada sasvim realnu pošto je SNS jedina organizovana politička grupa sa preko sto mesta u parlamentu (od kojih pola ne bi imala da su izbori bili slobodni i pošteni).
Ali, ako se tako otkloni najveća pretnja, to neminovno znači – novi izbori. I eto nas u začaranom krugu: treba vremena za obnovu zemlje; treba žuriti da se otkloni najveća pretnja. Potonje ukida prvo, barem za ovaj novi saziv parlamenta i novu vladu. Šta god da odluči nova vlada i većina u parlamentu, to će imati i svoje dobre strane i svoje loše strane. Umesto da se prepustimo razočaranju i rezignaciji, hajde da ovaj put budemo strpljiviji i s više razumevanja prema novim vlastima.
Peščanik.net, 10.11.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Koristi i gubici - 10/11/2026
- Padaj silo i nepravdo - 05/11/2026
- Pogled u (blisku) budućnost - 03/11/2026
