Na skupu u Sarajevu, kojim je obeležena 20-a godišnjica masakra u Srebrenici, govorila sam o istorijskom revizionizmu, koji se prvobitno trebao odnositi na negaciju tog događaja u razmerama genocidnog čina. Ispostavilo se da, u metodološkom smislu, pojam revizionizma nije moguće primeniti na nenapisanu istoriju, pa sam se fokusirala na istoriju Drugog svetskog rata. Razlog za to nalazi se u postojanju korpusa činjenica koje je evropska i svetska istoriografija već elaborirala i zato, u nizu verifikovanih naučnih rezultata, funkcioniše kao aksiom. Drugim rečima, ona je neoboriva, koliko god se oko toga trudili istoričari revizionisti.
Drugi svetski rat dobar je primer za ilustraciju juriša revizionista koje ideološki motiviše mržnja prema antifašizmu a, sa druge strane, naša recentna istorija dobar je primer „belih mrlja“. Zato je važno istaći razliku između revizije istorije i nepostojanja istorije.
Istorija, u načelu, postoji kroz napisani dokument, a istoriografija kroz napisano delo o nekom istorijskom događaju. Ako tog dela nema, onda su buduće generacije lišene znanja o njemu, odnosno to znanje poseduju samo savremenici istorije koja je za budućnost nesaznatna. Istoričari u svojim istraživanjima selektuju događaje po njihovom značaju tako da su, posve sigurno, najvažniji događaji i najvažnija tema istoriografije. U slučaju jugoslavenskog rata, ulazimo u paradoks vredan posebne analize. Na skali događaja, od druge polovine XX veka, raspad jugoslavenske države i to 73 godine nakon njenog stvaranja, sigurno nema pandana u našoj istoriji. Ne samo zato što je to država u kojoj smo se rodili mi i naši roditelji, a na kraju i naša deca, već i zato što je to bio projekt i ideal za kojeg su se gotovo dvesto godina borili naši preci: južnoslavenski intelektualci i južnoslavensko građanstvo.
Krvavi epilog takvog istorijski važnog projekta dodatno zahteva posebnu pažnju istoričara i istoriografije, a ta pažnja je izostala. Nema ni uspešnih ni neuspešnih dela na tu temu. Jugoslavenski rat izmiče problematizaciji i to na način da je naprosto progutao istoričare i istoriografiju. I to nije samo problem srpskih istoričara i istoriografije. Pošto nam je prošlost „zajednička“, to je problem i drugih jugoslavenskih republika, danas posebnih država, odnosno njihovih istoričara i istoriografije. Svi mi smo naravno obučeni i edukovani da možemo da se bavimo takvim događajima u istraživačkom i interpretativnom smislu ali, prosto to ne radimo. Očigledno je da nije problem u našim zanatskim sposobnostima nego u nekoj vrsti kompulzivnog poremećaja koji prati tu vrstu pokušaja.
Ta vrsta neurotične smetnje karakteristična je za stvaralaštvo. Kod slikara, na primer, to je strah od neislikanog belog platna, kod pisaca to je strah od praznog, neispisanog belog papira. Postavlja se pitanje šta je razlog naše paralisanosti, kojoj vrsti poremećaja pripada? Ne možemo za to optužiti ni neophodnu istorijsku distancu. Jer, kako naglašava Agnes Heler, istoričari stupaju na scenu kada se više ne ubija i ne pati. Prošlo je 20 godina od Srebrenice, 25 od sloma Jugoslavije. Mi smo sada dovoljno odmaknuti od tog strašnog vremena.
Slika naše nemoći je gotovo ista kao i nemoć ikonopisca Andreja Rubljova, u istoimenom filmu velikog ruskog reditelja Tarkovskog, koji ne uspeva islikati scene Apokalipse i Strašnog suda na praznim, belim manastirskim zidovima. Jednostavno zato što i sam Rubljov preživljava apokaliptična iskustva zločina i rušenja koja za sobom seju Tatari u Kijevskoj Rusiji. Događaji te vrste suočavaju čoveka sa ništavilom postojanja, slikara sa besmislom umetnosti, a istoričara, možda, sa besmislom istorije. Ali šta uzrokuje taj proždirući nihilizam? Odgovor je jednostavan – to je empatija. Nije moguće biti veliki slikar a da ne postoji osećanje sveta koji se imaginira na platnu, nije moguće biti dobar istoričar ako se nema empatije prema ljudima i društvu koji treba da se spoznaju u istorijskom ključu. Ne zato što istoričar obiluje viškom čovekoljublja, već zato što bez saosećanja sa ljudima iz jednog nestalog vremena on nije sposoban da ih razume.
Postoji još jedan element nenapisane istorije, a to je ideja Neprijatelja. U našem slučaju, iako naizgled očigledan, naš neprijatelj je bez lica ili sa više lica jer je naše zlo birokratizovano, tehnicizovano, ideologizovano. Borbe se nisu vodile samo na frontovima, šumama i gorama, već i na ulicama, po kućama, sa sada bivšim prijateljima, sa novim vrednosnim sistemima koji su uspostavili nihilistički mehanizam življenja koji je svodio život na puko preživljavanje od danas do sutra. Ideja budućnosti je nestala, a vreme se zaustavilo u prošlosti. Na obzorju te „crne rupe“, ako ponovo progovorim u prvom licu, napisala sam doktorsku tezu o stvaranju jugoslavenske države i ulozi srpskih intelektualaca u tom procesu u periodu od 1918. do 1929. godine. Branila sam je 1996. u jednom bizarnom okruženju sveukupne propasti svedočeći kao istoričar o katastrofalnom završetku njihovih istorijskih napora i bacanja u prašinu svih njihovih ideala. To snažno osećanje besmisla na kraju je obesmislilo i moj sedmogodišnji istraživački rad.
U prašnjavom i krvavom blatu 90-ih godina XX veka, valjala se i jugoslavenska istoriografija sa borbenom grupom istoričara koji su razaranju i smrti dali istorijski razlog. Štaviše, postali su i tvorci ideologije rata koja je naplaćivala „stare račune“ i koja je trebala da izrodi nove države na etnički očišćenim prostorima. Njihove vizije su na kraju i ostvarene, naš Neprijatelj ili Neprijatelji su pobedili! U smrtnom antagonizmu u kojem se našla istoriografija i istoričari, svi zajedno, postali su samo nus proizvod dioba i sukoba sa zadatkom da proizvedu novu istorijsku svest. Na taj način, boreći se sa raznim neprijateljima i na raznim frontovima, istoričari su se podelili i danas su deo posttraumatske sopstvene istoričnosti.
Ipak, posle svega, da li zajedništvo sudbine sa jugoslavenskom propašću može biti dovoljno dobar argument za „bele mrlje“ koje sadržajem ispunjava samo naše sećanje. Možda je posredi i nešto drugo. Kukavičluk, na primer? Ako pogledamo evropsku istoriografiju posle Drugog svetskog rata, ona je sa dignitetom i odgovornošću prihvatila svoju istoričnost i započela opštu problematizaciju. I to vrlo brzo. U Nemačkoj, na primer, Fric Fišer već 1957. godine počinje tragati za ratnim ciljevima Nemačke u Prvom svetskom ratu. Ono što je otkrio obznanjuje na 900 strana, već 1961, u knjizi „O posezanju za svetskom moći“. Odatle traga za kontinuitetom do Drugog svetskog rata, iz čega proizilazi da su oba rata rezultat saveza nemačkih elita koje ujedinjuje težnja za svetskom moći. To je i sublimirao dalje u knjizi „Savez elita i težnja ka svetskoj moći“ u kojoj je pokazao da nijedan rat nije moguć bez tog saveza. Od Bizmarkovog vremena do Hitlerovog ustoličenja, u kontinuitetu, on je inspirisan imperijalnim ciljem – Drang nach Osten. „Prodor na istok“ treba da se ostvari ratom, a definicija nemačkog „životnog prostora“ odnosi se na Istočnu Evropu. Njegov hrabri istup podigao je veliku prašinu među nemačkim istoričarima; u raspravu su se uključili i evropski istoričari i u istoriji istoriografije to je zabeleženo pod nazivom „Fišerova kontroverza“. Danas je delo Frica Fišera pod žestokim udarom nemačke revizionističke istoriografije.
Ako i naš prostor mislimo u istom kontinuitetu, ili „procesima dugog trajanja“, sve naše politike su „stare politike“. Bile one velikodržavni projekti svedeni samo na ambicije pojedinih naroda, ili univerzalni južnoslavenski ili konfederalni-balkanski. Ali epilog svih njih, izgubljenih nada, iluzija i istorijskih pobeda, sažima se u najveći poraz u našoj 13 vekova dugoj istoriji zajedničkog života na ovim prostorima. Simbolisan toponimima Srebrenice, Potočara i svim drugim stratištima naše nekada zajedničke države, on svedoči o projektu koji kreće između racionalnog i luđačkog. Od besomučnog streljanja do hladnjača koje izranjaju prepune leševa iz mračnih vodenih dubina, svi smo uhvaćeni u začarani krug naše prošlosti pred kojom stojimo potpuno nemoćni. Svest o njoj omogućava joj da sve više raste i istoričari se, kao i drugi ljudi, u intimnim monolozima pitaju da li da to ignorišu ili da se sa tim poistovećuju? Da li reći: „ne, to nismo mi“! Sledeći korak je da potražimo one koji to jesu. Istorija čiji su oni bili tvorci, a mi neuspešni protivnici, jeste zajednička istorija. Mi smo njeni učesnici, mi smo njeni svedoci, mi smo i njeni istoričari. Pošto je to naša istorija, dvadeset godina posle, mi moramo da preuzmemo odgovornost za nju.
Sa javnog časa u Beogradu, CZKD, 7. marta 2016: Škola znanja – Srebrenica mapiranje genocida i post-genocidno društvo, FAMA Metodologija i Galerija 11/07/95.
Peščanik.net, 10.03.2016.
Srodni linkovi:
VIDEO – Javni čas o Srebrenici + transkript
Dubravka Stojanović – Zašto istorija i otkud Turci
Nenad Dimitrijević – Srebrenica u školi i amor mundi
REVIZIJA ISTORIJESREBRENICA