Pre nešto više od tri godine, u Beogradu je održana jedna konferencija o obrazovanju. Između ostalog, raspravljali smo i o tome da li i kako mladima u školi treba govoriti o zločinima iz nedavne prošlosti. Sećam se jedne bojazni koja je tada izrečena: govoriti učenicima u Srbiji o srpskim zločinima značilo bi opteretiti ih nečim za što oni ne snose odgovornost. I zaista, većina vas mladih koji ste večeras ovde niste bili ni rođeni kad je na primer Sarajevo bilo pod opsadom, ili kada je u leto 1995, u okolini Srebrenice, neka vojska pobila neke civile, njih preko 7000. Pitanje je jednostavno: treba li škola da priča o tome, da objašnjava kako su i zašto naoružani Srbi pobili preko 7000 nenaoružanih ljudi? Ne kažem slučajno da su Srbi pobili ljude. Ljudi su pobijeni zbog jednog jedinog razloga, na koji nikako nisu mogli da utiču – zato što nisu bili rođeni kao Srbi. S druge strane, oni koji su ih goloruke poubijali, izabrali su da to urade kao Srbi.
Istina, ma koliko teška i bolna bila, ostaje prisutna, i nijedno nametnuto ćutanje ne može je ukloniti. Mi smo odavno pre ovog filma znali da su se užasne stvari događale. Čemu onda ćutanje i negiranje, posebno u obrazovanju? Oni koji brane školsku tišinu o devedesetim godinama, verovatno to čine u nadi da će mladi usvojiti određenu verziju tih događaja – prilagođenu, umivenu, sterilizovanu. Upravo, ideološki inženjeri se nadaju da će nove generacije poverovati da je falsifikat koji im se servira istinit. Danas u ovoj zemlji postoji nešto što se može nazvati dominantnim tumačenjem srpskog nacionalnog interesa, i to tumačenje počiva na laži o zločinu. Obrazovanje se čini važnim delom ovog poduhvata socijalizacije i normalizacije zla.
Ali, da se vratim toj konferenciji iz 2012. godine – oni koji su imali dileme treba li mladima govoriti o zločinu, bili su sve redom pristojni ljudi. Oni su se godinama javno na različite načine borili protiv rata, mržnje i moralnog rasula u ovoj zemlji. Njihovo mišljenje ne mogu tek tako da odbacim. Teza da mlade ljude koji su slučajno Srbi ne treba opterećivati zlom prošlošću može izgledati intuitivno opravdanom. Zašto bi oni koji nisu uradili ništa loše bili adresati priče o nasilnoj smrti njihovih vršnjaka u Srebrenici? Otkud na primer nama, generaciji roditelja, pravo da uobličavamo poglede na život nevinih mladih ljudi govoreći im o zločinima od pre njihovog rođenja?
U nastojanju da odgovorim na ova pitanja, obratiću se Hannah Arendt. Pročitaću vam jedan kratak citat, a potom ću se par minuta baviti prepričavanjem i tumačenjem. U eseju naslovljenom ”Kriza u obrazovanju”, iz 1954. godine, ona veli ovako:
Obrazovanje je proces u kome odlučujemo da li volimo svet dovoljno da preuzmemo odgovornost za njega… Obrazovanje je proces u kome odlučujemo da li volimo našu decu dovoljno da ih ne proteramo iz našeg sveta i da ih ne prepustimo same sebi, da im ne istrgnemo iz ruku njihovu jedinstvenu priliku da učine nešto novo, nešto što mi nismo predvideli. Zadatak je obrazovanja da pripremi decu za posao obnove zajedničkog sveta.
Ovo je upečatljivo. Ovo je i zbunjujuće. Arendt bazira njeno razmišljanje o obrazovanju na tri koncepta: zajednički svet, ljubav prema svetu, i odgovornost.
Svet nije naprosto mesto u kome živimo. Svet je složena ljudska kreacija. Čine ga prvo stvari – artefakti – ono što su ljudi stvorili da traje, uključujući institucije i pravila. Drugo, svet je u konstantnoj promeni: ljudska delanja i događaji stalno ga iznova stvaraju, ali i razaraju. Treće, svet čine i priče. Priče su stabilizovane u istoriju, sećanje, kulturu, mitove. I, ne zaboravimo, stvari, promene i priče povezuju generacije. Zajednički svet je jedan stari svet, koji uobličava odnose između ljudi, onih koji su bili juče, onih koji su danas, i onih koji će biti sutra.
Svako se dete rađa u taj već postojeći svet. Za Hannah Arendt, kritični zadatak obrazovanja svodi se na jednostavno pitanje: kako uključiti novopridošle u ljudsku zajednicu koja im prethodi, koja im je – kao svet odraslih – strana, koju će oni sutra oblikovati kad i sami budu odrasli, a koja će nastaviti da postoji i nakon njihove smrti? Arendt veli da oni koji se bave obrazovanjem moraju voleti svet. Šta to znači?
Svet je istorijska kategorija: mi smo ga nasledili od onih koji su bili pre nas, i mi smo mu i sami doprineli, čineći ga boljim, ili čineći ga manje dobrim nego li je bio pre nas. U takav svet, dobar ili loš, mi uvodimo decu. Deca u Bosni ili Srbiji, na primer, ne mogu da izaberu svet u koji ćemo ih uvesti. Prvo, oni ulaze u svet koji im je naprosto dat. Drugo, tumačenje ove datosti stvar je suverene odluke nas odraslih. Tu je naša moć, moć odraslih, zastrašujuće velika. Zato za Arendt, ljubav prema svetu, amor mundi, primenjena na obrazovanje, nije naprosto emocija, već odgovornost odraslih. Kako ćemo deci predstaviti ovaj svet u koji ona treba da uđu, u kome će sutra živeti kao odrasli ljudi? Arendt bi rekla: vaspitači, učitelji, moraju želeti da svet bude dobro mesto i da deca postanu dobri ljudi.
Ovde je reč o dvostrukoj odgovornosti: a) omogućiti deci da sutra žive dostojanstven život u pristojnom društvu, i b) razviti kod dece osećaj odgovornosti da je ovo njihov svet, koji zaslužuje njihovu brigu i ljubav.
Sad, ovo je komplikovano, iz barem dva razloga. Prvo, mladi će sutra kad odrastu morati da preuzmu od nas odgovornost za svet koji nisu sami stvorili, za koji bi možda želeli da izgleda drugačije. Drugo, ne radi se naprosto o uklapanju u postojeći poredak stvari. Novorođeni čovek nije tek stranac u svetu – svako od nas je, insistira Arendt, neponovljiv, kao nosilac nečeg što nikad ranije nije bilo viđeno. Zato svako novo rođenje i odrastanje znači promenu zajedničkog sveta. Ova promena može dobiti formu obnove, ali i razaranja. Na odraslima je odgovornost da odbrane svet od uništenja tako što će u obrazovnom procesu naučiti mlade kako da budu slobodni i kreativni, odnosno kako da vole svet. Pri tom, Arendt insistira da mi ne možemo deci reći kako sutrašnji svet treba da izgleda, jer bismo time poništili njihovu slobodu.
I tu će nas Arendt još jednom iznenaditi. Ona, koja insistira da je čovek slobodan samo dok zajedno sa drugima učestvuje u stvaranju novog, kaže nam kako obrazovanje ima biti konzervativno, fokusirano na odbranu tradicije. Znamo da standardni konzervativizam vidi prošlost i tradiciju kao neupitne izvore znanja i vrednosnih orijentira u našoj borbi sa iskušenjima sadašnjosti. Ovde, međutim, nalazimo jednu čudnu konzervativnu misao. Hannah Arendt se fokusira na odbranu dece od iskušenja sveta: iskušenja dolaze iz prošlosti, i iskušenja čekaju u budućnosti. Konzervativnu odbranu od iskušenja valja razumeti kao pripremu za iskušenja.
Kako obrazovanje priprema za iskušenja? Da li obrazovanje treba da otkrije deci istinu? Da li obrazovanje treba da nauči razlici dobra i zla? Arendt brani kritičku tradiciju. Mi moramo da se zagledamo u prošlost, da se na otvoren i neinstrumentalan način suočimo sa onim što je zaista bilo. Drugo, moramo da se zagledamo u ono što rutinski nazivamo tradicijom – u naše vrednosti, naš identitet, našu kulturu – i da se zapitamo šta je od toga našeg vredno očuvanja i prenošenja mladima. Konzervativna obrazovna odbrana tradicije tako se ispostavlja kao preispitivanje karaktera našeg odnosa sa prošlošću.
Mi trebamo deci reći: naša je prošlost skup stvari, istorijskih ličnosti, vrednosti, sećanja, događaja, uspeha kojima se ponosimo, ali i istorijskih grešaka koje smo počinili, tragedija koje smo prouzročili, moralnih katastrofa koje su ovde osmišljene, mitova kojima ponekad prikrivamo ružne istine, laži i negiranja kojima branimo zločince samo zato što su ‘naši’.
Pa, kako mi koji smo bili odrasli u vreme zločina, koji znamo da se juče ubijalo u ime našeg kolektivnog identiteta, treba da delamo da bismo našoj deci omogućili da sutra žive dostojanstven život u pristojnom društvu? Koju istoriju Srbije i Srba ćemo im predavati, koje velike i male priče o Srbima ćemo im pričati u školi? Šta ćemo im ponuditi kao sadržaj zajedničkog sećanja, a šta ćemo ukloniti iz obrazovnog plana kao nešto što nije vredno njihove pažnje, ili kao nešto što vidimo kao destruktivno i štetno na njihovom putu u svet odraslih?
Šta ćemo to mi, roditelji i učitelji koji smo bili savremenici zločina, identifikovati i reći deci: ovo je naš i vaš zajednički svet, vredan vaše ljubavi? Kako može ili treba da izgleda obrazovno uvođenje u svet obeležen živim nasleđem besmislene smrti, mržnje i moralne konfuzije?
Problem je težak: mi živimo sada i ovde; obrazovanje nikad ne može da počiva naprosto na univerzalnim vrednostima. Ne možemo pobeći od uvida da je pripadništvo srpskoj naciji kolektivni identitet koji spaja jučerašnje ubice i današnju decu.
Deci u učionici valja reći kako je zločin istorijska činjenica, koju prvo treba sagledati u njenoj dokumentarnoj ogoljenosti. Drugo, deci moramo reći da prošlost nije prošla: oni ulaze u svet koji stalno iznova donosi vrednosne sudove o tim zločinima. I oni nemaju izbora. Od njih će se sutra tražiti vrednosni sud: kako se to dogodilo, može li se to opravdati, da li je to bilo dobro ili loše, pravedno ili nepravedno. Arendt bi rekla: oni će moći da sude, i oni će morati da sude, zato što je ovo zajednički svet, i zato što je ovo na jedan poseban način njihov svet. Oni su pripadnici grupe koja je kompromitovana zločinom počinjenim u ime grupe. Teza o nepravednom teretu nažalost pada pred uvidom da su društvo i politička zajednica međugeneracijske kategorije. Zločini iz 90-ih definišu etičke i moralne horizonte dece u ovoj zemlji. Njihova ljubav prema svetu meriće se karakterom njihovog etičkog suda, ili njihovim odgovorima na pitanja: Kako treba da živimo posle takvih događaja? Šta treba da mislimo i osećamo prema onome što se događalo? Šta treba da učinimo? Kako treba da se odnosimo prema drugim ljudima, posebno prema onima koji pripadaju grupama koje su bile predmet napada?
Prošlost je data, ali naš sud o njoj stvar je našeg izbora. Ponovo, prošlost u kojoj su nevini ljudi pobijeni naša je prošlost. Sećanja na tu prošlost na neponovljiv su način naša sećanja, pitanja koja nam se postavljaju samo su naša pitanja. Mi odlučujemo kako ćemo vrednovati ono što se dogodilo juče. Naša odluka može biti ispravna ili pogrešna. Odluka da se sećanje na nedavne zločine izbriše ili falsifikuje predstavlja etički i moralno pogrešan izbor. Prvo, takvom se odlukom vređa dostojanstvo žrtava: njihove smrti, patnje i poniženja proglašavaju se nevažnim. Drugo, birajući negiranje ili ćutanje, mi faktički afirmišemo jučerašnji zločin kao nešto u najmanju ruku prihvatljivo. Zato je naša obaveza da pamtimo i da javno priznamo da je zločin učinjen u ime grupe kojoj pripadamo, da se taj zločin ne može opravdati, i da on ostaje trajan element naših grupnih i individualnih identiteta.
Vraćajući se na kraju obrazovanju, naša se odgovornost za svet sastoji u tome da omogućimo deci da budu bolja nego li smo bili mi, da im kažemo kako smo im ostavili u nasleđe jedan urušen svet, u kome je ubijati njihove vršnjake bilo dozvoljeno i slavljeno kao dobro. Moramo im pokazati kako je ovo loš stari svet. Istovremeno, drugog sveta nema, i na njima je da ga učine boljim nakon zla. Mi današnjoj deci ostavljamo odgovornost da prognaju iz sveta zlo koje mi nismo uspeli da zaustavimo. To se može videti kao teret koji oni nisu zaslužili. U jednom više optimističnom ključu, obrazovanje koje insistira na svesti i sudu o zločinu može se videti kao putokaz koji će decu usmeriti ka dobrom životu.
Sa javnog časa u Beogradu, CZKD, 7. marta 2016: Škola znanja – Srebrenica mapiranje genocida i post-genocidno društvo, FAMA Metodologija i Galerija 11/07/95.
Peščanik.net, 09.03.2016.
Srodni linkovi:
VIDEO – Javni čas o Srebrenici + transkript
Dubravka Stojanović – Zašto istorija i otkud Turci
Branka Prpa – Bele mrlje istorije
FAMA Methodology: Javni čas o Srebrenici u Beogradu
RAZGOVOR O OBRAZOVANJUSREBRENICA
