Beogradizacija plus etatizacija

Broj privatnih preduzetnika opada, ali zato broj državnih javnih preduzeća raste. Prema podacima Agencije za privredne registre (APR) od 2014. do 2016. godine broj preduzetnika je opao za oko hiljadu (sa 18.200 na 17.100), dok je broj javnih preduzeća povećan za 90: sa 464 na 554. To se odrazilo i na broj zaposlenih: kod privatnih preduzetnika je on porastao za 5.000, tj. za 10 odsto (sa 43.000 na 48.000), a u državnoj privredi za čitavih 25 odsto, odnosno za 25.000 (sa 95.000 na 120.000).

Zašto smo baš ove podatke iz obilja materijala koje sadrži prošle nedelje javnosti predstavljen APR-ov Godišnji bilten finansijskih izveštaja za 2016, izabrali kao najkarakterističnije, iako na prvi pogled izgledaju kao da su od drugorazrednog značaja. Zato što, u najkraćem, javna preduzeća obuhvataju, pa i „simbolizuju“, onaj etablirani i pomalo već statični, da ne kažemo okoštali deo privrede, dok preduzetnici čine onaj njen dinamički, inovativni i inovirajući deo. Činjenica, dakle, da u Srbiji privredni trendovi pokazuju brži rast ovog prvog, a sporiji rast, odnosno čak i pad, ovog drugog dela govori da nešto ozbiljno nije u redu sa aktuelnim poslovnim ambijentom. Ma koliko on inače, u poslednjih godinu-dve dana bio popravljen.

Na ovaj zaključak upućuju i podaci o profitu: ako je i logično da više zaposlenih stvara veći profit (21 milijardu dinara javni sektor, naspram 7,3 milijarde preduzetnici) ipak bode oči podatak da su prošle godine javna preduzeća ostvarila skok profita od čak 60 odsto, a preduzetnici od znatno manjih 15 odsto.

Zbog toga, kaže dalje analiza, čak i podaci o inače značajnom i hvale vrednom rastu profita privrede Srbije padaju pomalo u zasenak. U poređenju sa finansijskim rezultatom ostvarenim 2015. dobit je prošle godine više nego utrostručena: porasla je sa 67 na 230 milijardi dinara. Taj podatak dobija na težini ako se zna da je pretprošle godine (uglavnom zbog primene novih knjigovodstvenih pravila, ali to sad nije ni važno) privreda Srbije zabeležila gubitak od blizu 133 milijarde dinara. S druge strane, ako se prošlogodišnji profit cele srpske privrede „prevede“ u evre, on jedva dostiže dve milijarde, što je dobit samo jedne dobre evropske kompanije.

Ipak, da se manemo neprimerenih poređenja, donosi taj podatak, kada se malo ispod njega „začeprka“, i neke nevesele vesti. Kada se, naime, privredna slika Srbije malo razloži na sastavne delove, tj. na pojedine regione, pada u oči prilično uznemirujuća pojava. Kao što gotovo polovina zaposlenih u privredi Srbije radi u Beogradskom regionu (456.000 od ukupno milion i 36.000), tako je više od polovine profita (tačnije oko 60 odsto) ostvareno u privredi glavnog grada. Čitavo područje južne i istočne Srbija imalo je, naime, profit od svega dve milijarde dinara, dok je samo Beograd (sa bližom okolinom) napravio profit od 134 milijarde. Profit Beogradskog regiona veći je za trećinu od profita „ostatka“ Srbije koji je iznosio 95 milijardi (62 milijarde Vojvodina i 34 milijarde Šumadija i zapadna Srbija, dok su preduzeća sa severa Kosova koja predaju završne račune u Srbiji ostvarila gubitak od tri milijarde dinara). I laiku je jasno da to govori o vrlo neravnomernom razvoju Srbije.

S jedne strane beogradizacija, s druge strane etatizacija, to su trendovi koji ne slute na dobro.

Peščanik.net, 29.04.2017.