Pre neki dan je u jednoj TV emisiji moj sagovornik Dragomir Anđelković ustvrdio da bi priznavanje nezavisnosti Kosova bilo čin veleizdaje, jer je, navodno, tj. po njegovom mišljenju, Ustavom propisano da je (nekadašnja) južna srpska pokrajina još uvek deo Srbije.
Posredno sam i ja bio izložen toj difamaciji ali je Anđelković to izrekao tako (o)lako i takoreći rutinski – kao da je srećan što je skinuo još jedan skalp – da se ni ja nisam zbog njegovih teških reči uopšte uzbudio.
Nije to, dakle, mogao biti razlog da sednem za pisaću mašinu, ali jeste činjenica da je takvo gledište široko rasprostranjeno. Toliko široko da su i studenti nedavno u svom Memorandumu o Kosovu manje-više, ponovili isto: Kosovo je, po Ustavu, „sastavni deo Republike Srbije“, a Ustavu se u zube ne gleda.
Sve to me je vratilo dve decenije unazad, u vreme kada je Ustav Srbije usvojen na referendumu (28. i 29. oktobra 2006. godine) sprovedenom tako da je Svetislav Basara Vojislava Koštunicu nazvao „referendumski lopov“.
Nekoliko dana kasnije (10. novembra) Vladimir Gligorov je upravo na Peščaniku objavio tekst „Teritorije i ostale ustavne stvari“.
Elem, imam dve vesti za studente, Anđelkovića i sve koji misle kao oni. Jedna je dobra, druga loša. U stvari, vest je samo jedna ali se na dva načina može shvatiti. Ma koliko bila loša, ona je u stvari dobra.
Vest glasi: po onome što piše u Ustavu, Kosovo nije deo Srbije.
Za svoju tvrdnju Gligorov navodi više argumenata. Najpre, postavlja ovakvo test pitanje: „da li bi bilo potrebno promeniti ovaj ustav Srbije ako bi Kosovo prihvatilo da ima suštinsku autonomiju, i da li bi trebalo promeniti ustav ako bi Kosovo ostalo izvan Srbije? Odgovor na prvi deo pitanja je – da, a na drugi – ne. Dakle, ovo je ustav Srbije kojoj Kosovo ne pripada“, konstatuje Gligorov. A zatim dalje obrazlaže svoju tezu.
„Tačno je da se u preambuli kaže da je Kosovo deo Srbije, ali je iz teksta ustava jasno da to nije tako u pravnom smislu reči. U nekim opravdanjima preambule se pominjao primer Savezne republike Nemačke (bivša zapadna Nemačka) čiji je ustav u načelu važio i u Demokratskoj republici Nemačkoj (bivša istočna Nemačka), samo što se nije primenjivao, jer je ova druga imala svoj sopstveni ustav i bila međunarodno priznata država. Čim su se, međutim, stekli uslovi, to jest čim su se dve Nemačke ujedinile, ustav Savezne republike Nemačke je počeo da se primenjuje na celoj teritoriji uvećane države. Isto je i sa ustavom SAD koji se nije menjao sa porastom broja država članica. Ovaj srpski ustav ne bi mogao da se primenjuje na celokupnoj teritoriji Srbije ako bi ona uključivala Kosovo. Dakle, to je ustav Srbije ali ne, čak ni u načelu, i Kosova.“
Zatim Gligorov navodi dva primera koji to ilustruju.
„Prvo, već se u prvom članu negira smisao preambule, ili bar onog njenog dela koji se odnosi na Kosovo, jer se kaže da je Srbija država srpskog naroda i građana Srbije. Jasno je da bi takva formulacija bila nemoguća ukoliko bi taj ustav trebalo da važi i na Kosovu. Srbija bi mogla da bude multietnička ili građanska država, ali se ne bi moglo očekivati da bi se na Kosovu obezbedila saglasnost da je ta pokrajina deo države srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Dakle, prvi član ustava ograničava Srbiju na teritoriju u koju ne spada Kosovo. Može se reći da bi se taj član promenio kada bi Kosovo ušlo u sastav Srbije, što je upravo dokaz da je ovaj ustav samo ustav Srbije, ali ne i Kosova.“
Drugi primer je, po rečima Vladimira Gligorova, još važniji. Naime, kaže on, „ustav definiše Srbiju kao jedinstveno pravno područje. To je u potpunom nesaglasju sa stavom iz preambule da Kosovo ima suštinsku autonomiju. Ako se pogledaju predlozi o tome šta se podrazumeva pod suštinskom autonomijom, jasno je da je reč o potpunoj unutrašnjoj suverenosti Kosova. Kosovo bi imalo ustav u kojem bi pisalo ono što građani Kosova u njemu zapišu. Dakle, ovako kako je ustav Srbije formulisan, on može da ima pravnu važnost samo na teritoriji Srbije čiji Kosovo nije deo.“
U vezi sa ovim Gligorov ukazuje „na nerazumevanje koje je duboko ukorenjeno u srpskoj javnosti, a koje je sada zapisano u sam ustav. Naime, u pravnom, a pogotovo ustavnom smislu, teritorija je samo prostor na kojem važi određen pravni sistem. Ako se kaže, kao što se kaže u predlozima o sadržaju suštinske autonomije koji su izneti u javnosti, da Srbija ne teži da protegne svoj pravni sistem na Kosovo, to znači da se ona time odriče te teritorije, budući da ne može i ne namerava da donosi zakone koji važe na toj teritoriji. Deklaracija o tome da je ta teritorija uvek bila i uvek će biti deo Srbije ima tačno onoliko pravnog smisla koliko je istorijski tačna.“
Na kraju, coup de grâce. „Iz ovoga se može zaključiti, što ne bi trebalo da bude neko posebno otkriće, da je potpuno lišena osnova tvrdnja da su način usvajanja ustava i njegov sadržaj određeni potrebom da se zaštite srpski interesi na Kosovu. O tome u ustavu nema ni reči i, u stvari, ovo je ustav kojim se posredno priznaje suverenost Kosova.“
Tako je, dakle, pre dve decenije, pisao Vladimir Gligorov.
Makar što se studenata tiče, mislim da bi ova (zapravo vrlo stara) vest njima mogla doneti olakšanje – kroz saznanje da je ta priča o „nedavanju Kosova“ kukavičje jaje koje im se podmeće te da ne moraju da brane ono što su njihovi očevi i dedovi (davno) izgubili.
Peščanik.net, 17.06.2026.
KOSOVO
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Kosovo i Ustav Republike Srbije - 17/06/2026
- Kratak odgovor Pozhidaevu - 10/06/2026
- Trostruki maligni uticaj Kine - 03/06/2026
