Beznadežna politika

„(K)oliko je težak, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda…koliko je beznadežan položaj srpskog naroda…“ Dobrica Ćosić uz saglasnost Mihaila Markovića i Ljubomira Tadića (1985)

To je moglo da se ne vidi tada, ali je jasno danas. Gledano unazad i ceneći današnju srpsku politiku vidi se jasno njena trajna besciljnost. Drugi učesnici u neslavnom raspadu Jugoslavije nisu sopstvene ciljeve opravdavali smislenim razlozima, recimo o nacionalnoj neravnopravnosti, ali su videli interes u osamostaljivanju i koristili su one argumente za koje su mislili da bi mogli da im pribave potrebnu podršku kako bi ostvarili cilj kojem su težili. Da bi se jasno videla beznadežnost srpske politike dovoljno je postaviti pitanje:

Ako se ne teži promeni granica, čemu se teži odustajanjem od Jugoslavije?

Ako se, pak, teži promeni granica, ima li Srbija sredstva da taj cilj ostvari, kako god da je tačno određen?

Ako je odgovor na ovo drugo pitanje negativan, koja je, kako se kaže, izlazna strategija sprske politike, strategija za vreme posle raspada Jugoslavije?

Trideset ili četrdeset ili pedeset ili gotovo šezdeset godina kasnije, uz sve što se u međuvremenu dogodilo, odgovora zapravo nema. Ovih dana je gospodin Vučić u srpskoj skupštini kosovsku strategiju odredio ovako: kompromis, ali šta je kompromis ne znam.

Argument slovenačkih zagovornika napuštanja Jugoslavije, sa kojim slovenačke vlasti dugo nisu bile saglasne, bio je jednostavan: to nam je u interesu. Uz to su išle tvrdnje o tome kako je slovenački uticaj u Jugoslaviji neusklađen sa njenom privrednom i finansijskom snagom. I da do usklađivanja moći i vlasti, da se tako izrazim, ne može doći u Jugoslaviji, jer to nije u interesu srpskog hegemonizma.

Hrvatski su argumenti bili slični i posebno su imali za cilj kritiku sistema javnih finansija i monetarne politike, opet sa istim argumentom nepostojanja „čistih računa“ zbog privilegovanog položaja srpskih interesa. Svi drugi su bili nespremni da budu u zajedničkoj državi u kojoj ne bi bilo Slovenije i Hrvatske. Mada srpski političari, ili bolje rečeno svi koji su se u Srbiji bavili politikom, nisu bili spremni da je otvoreno ponude.

Možda je najbolje okarakterisati srpsku strategiju sa pred raspad zemlje često pominjanom navodnom ponudom iz 1915. o posleratnoj velikoj Srbiji koja se svodila na pitanje: kako bi bilo da tu ponudu sada prihvatimo? Opredeljenje za Jugoslaviju se pokazalo kao pogrešno, pa da promenimo izbor. Bilo je svakojakih ideja o tome kako i sa kim da se to postigne, pa je u nekom smislu nešto od tog cilja ušlo u ustav Srbije koji je donet 1990.¹ U programska načela Demokratske stranke ušla je formulacija o potrebi samoopredeljenja naroda, a ne republika, mada nije bilo jasno kako će se do toga doći. Ovde ostavljam po strani lutanja stranke u čijem sam nastajanju učestvovao, o čemu već na početku svedoči ta nemušta formulacija.

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena. Osamdesetih godina je politički cilj bio promena ustava. Prvobitno ne da bi se promenili odnosi u Jugoslaviji već u Srbiji. Da se promeni status pokrajina. Za to je bila potrebna podrška drugih republika, jer je status pokrajina bio određen saveznim ustavom. Nije međutim postojala podrška ustavnim promenama u Sloveniji pre svega. A potom ni u drugim republikama. Razlog nije bio prvenstveno u tome što je postojala bojazan od jačanja Srbije, kako se ocenjivalo u Beogradu, već u tome što je to za vlasti u republikama bilo rizično, jer je opozicija bila nacionalistička. Nije uopšte bilo izvesno da bi se slovenačke i hrvatske vlasti održale ukoliko bi se pokrenuo postupak promene saveznog ustava. Tako da je otpor srpskim političkim zahtevima bio motivisan interesom samoodržanja.

Političko sredstvo za izlaženje iz stanja neodlučnosti jeste da se osnaži legitimnost vlasti, što podrazumeva neku vrstu demokratskih izbora. Srpska je politika krenula drugim putem. Promenom srpskog ustava, za šta je najpre bila potrebna promena ljudi na vlasti. Nada se polagala u Miloševića, a ne u demokratizaciju. I zapravo kada su počeli razgovori o formiranju stranke demokratske opozicije, ključni argument da se sa tim sačeka je bio: prvo promena ustava, posle opozicija. Pod time se podrazumevala promena srpskog ustava kojom se menjao status pokrajina, a pre svega Kosova. To je dodatno otežalo moguće pregovore sa drugim republičkim rukovodstvima, i u komunističkoj partiji i u državi. Uz to se smanjio interes da se Srbija demokratizuje i porasla je podrška autoritarizmu. Najpre da se autoritarnim sredstvima izvrše promene, pa posle demokratija.

O svemu se tome može raspravljati i reč je ionako o predmetu za istorijsku nauku. Ostaje međutim pitanje cilja i strategije kako da se do njega dođe. Ovde možda ima smisla uzeti za primer razliku na koju se često ukazuje a koja se smatra neosnovanom, ali koja je imala ne mali uticaj na politiku u Srbiji. Naime, zašto može da se otcepi republika ili čak pokrajina, ali ne i srpski krajevi u republikama? Srpske vlasti su zapravo znale odgovor na to pitanje, bez obzira što su težile, sve do danas, da za licemerje krive neprijateljske sile. Jedno je osamostaljivanje, primera radi, Hrvatske iz Jugoslavije, dok je drugo prisajedinjenje njenih teritorija Srbiji. Isto je i sa Bosnom i Hercegovinom, pa sve do Kosova. I zaista, srpske vlasti nisu imale za cilj, bar ne izričito i operativno, prisajedinjenje srpskih krajeva u drugim republikama.² Iz čega međutim sledi da nisu imale nikakvu strategiju u smislu jasnog cilja i oslanjanja na odgovarajuća sredstva da se cilj ostvari. Tako da se vodila beznadežna politika.

Primera radi, ako se neki grad podvrgne opsadi, kao Sarajevo ili Dubrovnik, to ne može biti cilj kolikogod da je opsada vojno održiva. Šta je cilj opsade? Ako nije da se grad zauzme, onda je samo pitanje vremena i načina okončanja opsadnog stanja. Isto važi i za održavanje zamrznutih sukoba. Ukoliko se zauzme teritorija u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, šta onda? Ako Srbija nije spremna ili sposobna da te teritorije prisajedini i ako nema političkog dogovora, jer se gaji nada da će se Srbija osmeliti da posegne za tim teritorijama, onda sve zavisi od odnosa snaga. Nije bilo teško predvideti kako će se taj odnos snaga razvijati, što je naravno i razlog nespremnosti srpskih vlasti da pobunjene teritorije anektiraju.

To je politika beznadežnosti ili u najboljem slučaju odlaganja poraza. To je različito od secesije koja može, ali ne mora da uspe. Ali gde nije sporan cilj, već da li postoje odgovarajuća sredstva, da li je secesija ostvariva ili nije. Ili zato što za secesiju nema interesa ili zato što postoje druga politička sredstva da se do poželjnog cilja dođe.

U jugoslovenskom slučaju i posebno u Srbiji demokratizacijom se moglo doći do poželjnih političkih ciljeva. Ovde je potrebno vratiti se na ocenu o beznadežnom položaju srpskog naroda. Ovo je potpuno nadrealna ocena, što ne znači da politika koja se sledila praktično sve do danas nije dovela srpski narod u nezavidan položaj. Smisao ove ocene je bio da se ne može popraviti položaj srpskog naroda ukoliko se ne promeni federalno ili konfederalno ustrojstvo Jugoslavije. Što je bilo u potpunom neskladu sa interesima drugih članica jugoslovenske federacije. I zapravo, ako se ocena o beznadežnosti srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji uzme ozbiljno, onda je to zapravo konačna presuda toj zajednici.

Položaj srpskog naroda nije bio beznadežan. Postojao je problem izražavanja interesa naroda, ljudi i pogotovo pojedinaca, jer sistem nije bio zasnovan na demokratskim interesima i na demokratskom načinu odlučivanja. Odgovor je, prema tome, bio da se zahtevaju demokratski izbori ako ne u Jugoslaviji, ukoliko za to nema interesa, onda u Srbiji. Čak i u slučaju raspada Jugoslavije na ove države koje su sada uspostavljene, uticaj srpskog naroda u svima njima bi svakako bio značajan i omogućio bi da se njegovi interesi poštuju. Ukoliko bi se demokratski režim održao i očuvao.

Ovde ima još smisla ukazati na još jednu pogrešnu procenu na kojoj se zasnivala retorika beznadežnog položaja srpskog naroda. Naime računalo se da će Miloševićeva politika biti podržana iz inostranstva iz istog razloga iz kojeg je bio tolerisan Titov režim. To je gotovo epohalna, istorijska greška u proceni međunarodnih okolnosti. U času kada je bilo vidljivo da se bliže kraju sovjetski sistem i Varšavski pakt, srpska se politička strategija zasnivala na blokovskom sukobu i ravnoteži gde bi stabilnost Jugoslavije bila potrebna obema stranama, čak i ako bi se promenio odnos snaga u samoj zemlji i povećao se srpski uticaj.

Nije bilo teško videti kakva bi bila međunarodna reakcija da je u Srbiji prevladala demokratija. Kao što se inače i očekivalo. Pobedila je i još uvek vlada beznadežna politika. Gde se zemlja i narod klone istine.

Temom 30 godina samostalnosti Hrvatske i Slovenije bavimo se uz podršku forumZFD-a.

Peščanik.net, 25.06.2021.

1. O tome sam pisao u Demokratiji u tekstu Ustav iz 1990. za 1915. Tekst je objavljen u leto 1990. Nemam primerak pri ruci, pa ne mogu precizno da navedem u kom se broju lista tekst može naći.
2. I u javnosti je ta razlika bila jasna pa se zato tvrdilo da je zapravo reč o administrativnim granicama, koje se dakle mogu menjati.