Blam godine

Ne, ne mislim na to što je navodno – jer (verovatno) nije – guvernerka Narodne banke Srbije pobrkala srpski i bahreinski dinar. Naime, u TV emisiji „Oko“ na RTS-u 27. decembra, Jorgovanka Tabaković je izjavila, kako su preneli mediji, da je agencija Blumberg dinar proglasila „drugom po snazi valutom na svetu u 2018. godini“. U stvari, „ne mogu da razumem da me neko pita da li je dinar tempirana bomba, a dinar je od strane Blumberga, nimalo prijateljski nastrojenog prema meni ili Srbiji, proglašen u ovoj godini drugom po snazi valutom u svetu“, rekla je, da budem savim precizan, Tabaković. Onda su se društvene mreže prosto usijale od informacija da se zapravo radi o bahreinskom dinaru. Ljudi su tražili potvrdu ili objašnjenje o čemu se radi, ali je centralna banka ostala „zakopčana do grla“. Na sajtu NBS ni reči, a biti vicešampion sveta u bilo čemu je nešto što bi, uprkos svoj svojoj skromnosti, svako makar protokolarno zabeležio.

Mada, postavlja se najpre pitanje šta uopšte znači tvrdnja (konstatacija, procena, šta god) da je neka valuta „najjača“ na svetu; kakav je tačno njen smisao. Kako se i čime meri i utvrđuje „jačina“ neke valute. I, čisto zdravorazumski, kako to da je dinar jači od evra, dolara, jena… Znači li to da se devizne rezerve sad čuvaju u dinarima? Ne, svaka čast dinaru – i bahreinskom i srpskom – ali tako daleko još niko nije otišao.

U stvari, g-đa Tabaković se već jednom, u martu ove, već prohujale 2018. godine, pohvalila da je „srpski dinar druga valuta u svetu sa najboljim performansama u poslednjih 12 meseci“. Otud nije sasvim jasno da li je pre neki dan prvi čovek, pardon žena NBS, samo ponovila svoju staru izjavu ili se u međuvremenu desilo još nešto novo, ali šta god da je – nije dobro. Jer, to čime se guverner(ka) hvali uopšte nije za hvalu, naprotiv. Najpre, te „najbolje performanse“ je informacija upućena investitorima. Blumberg obaveštava investitore gde je najbolje da ulažu. O tome svedoči i obrazloženje pomenute ocene u kome se, recimo, kaže da „prinosi na desetogodišnje srpske obveznice iznose 5,88 odsto što je duplo više nego na mađarske ili češke hartije od vrednosti“. Ali, to što je dobro za ulagače, tj. kupce hartija, jer dobijaju visoku kamatu, nije dobro za one koji se zadužuju, tačnije one koji kredite moraju da vraćaju. A to su građani Srbije. Koji, kao što se vidi – da bi pokrili troškove koje im vlast nameće zadužujući se često i nepotrebno, kao recimo za nacionalni stadion – moraju da plaćaju dvostruko veću kamatu od građana Češke ili Mađarske.

Nisu, međutim, samo neposredni gubici problem. Dajući visoke kamate vlasti u Srbiji privlače novac iz banaka kojima se više isplati da ulaze u sigurne poslove sa državom nego u rizične sa privredom. Zbog toga se smanjuje suma kredita namenjenih privredi, što podiže kamatne stope za preduzeća. To smanjuje investicije u proizvodne delatnosti. A to usporava ekonomski rast.

Treće, zbog smanjenja količine dinara u opticaju – koje je osim državnim zaduživanjem izazvano i visokom „referentnom“, tj. kamatnom stopom Narodne banke – dolazi do veštačkog smanjenja vrednosti evra. Što, opet, ne odgovara najboljem delu srpske privrede, tj. izvoznicima. Jer pogoršava njihove poslovne „performanse“, a poboljšava poslovne performanse uvoznika. Potkopavajući na taj način još jednom pokretače razvoja.

Četvrto, visoka kamatna stopa odraz je visokog rizika. Ljudi, firme, države slabog kredibiliteta prinuđeni su da se zadužuju po višim kamatnim stopama, tako da ukoliko se Srbija zadužuje po duplo većoj kamatnoj stopi od Češke – to je znak da je njen (finansijski) rejting kao zemlje znatno gori od češkog.

I konačno, peto, kao što sam o tome već pisao, jaka valuta, šta god to značilo, uopšte nije nešto čime se bilo ko u svetu hvali. Niti oni čije valute takoreći vladaju planetom to udaraju na sva zvona. Naprotiv, trude se da svoju valutu oslabe ili se ljute na druge zemlje (kao Amerika na Kinu, recimo) što namerno drže valutu potcenjenom da bi time povećavale svoju konkurentnost na svetskom tržištu. I tako stimulisale svoj izvoz i olakšavale celokupni razvoj svoje privrede.

Potpuno je apsurdno, blago rečeno, da se guverner jedne centralne banke hvali jakom valutom, a da je istovremeno privreda te zemlje tako slaba. I da, povrh toga, njeni građani, 95 odsto svoje štednje drže u valutama od kojih je dinar „jači“.

Ekonomisti su, da još jednom podsetim, izračunali da je dinar precenjen za jedno 15-20 odsto, tj. da se realan, odnosno ravnotežni devizni kurs kreće oko 140-150 dinara za jedan evro. Ali tada bi naša zemlja bila još dalje od cilja „čoveka koji vodi Srbiju“ i kojeg guvernerka „poznaje“ pa navodno „prepoznaje“ kao nekog ko „treba da pomogne u realizaciji tog cilja“, to jest prosečne plate od 500 evra.

„Moj je posao da učinim sve da ova Srbija, koordinišući mere sa Vladom, bude mesto u kojem će i mladi rado ostajati da žive i rade“, stavila je „prst u oko“, pri kraju „Oka“, svim građanima Srbije Jorgovanka Tabaković. Sudeći baš po mladima, ona taj svoj posao, sve u „koordinaciji sa vladom“, ni izbliza ne radi kako treba.

Tako da možda nije „tempirana bomba“, ali da je neki drugi razorni mehanizam ili organizam instaliran u Narodnoj banci Srbije, to je posle svega izgleda nesumnjivo.

Peščanik.net, 31.12.2018.