Bog, moral i tržišta – Prvi deo

Izvođenje Boga u svet

Da bismo razumeli autoritarnu populističku religijsku desnicu potrebno je da proširimo istorijski pregled u kojem sam pokušao da objasnim kako i zašto su se takvi pokreti proširili. Istorijski koreni koje sam skicirao u petom poglavlju su važni. Ali sada moramo učiniti korak dalje i pokušati da vidimo svet njihovim očima. Ipak, pre nego što počnem, treba se još jednom podsetiti da snažna religijska uverenja mogu biti usmerena u različitim smerovima, uključujući i one progresivne. Primer za to su pokreti u lokalnim zajednicama širom Južne Amerike i u drugim delovima sveta.¹ Moramo shvatiti da takva uverenja ne moraju nužno voditi do konzervativnih stavova. U nekim slučajevima takvi pokreti se organizuju oko progresivnih društvenih i političkih tema. Nekim pokretima su bliske ideje teologije oslobođenja i fokusirani su na probleme socijalne pravde, siromaštva, rasne segregacije i tako dalje. Ipak, dominantnim tendencijama u religijskom aktivizmu (ili bar onima koje dobijaju najviše prostora u medijima), naročito u Sjedinjenim Državama, bliski su konzervativni stavovi iz razloga povezanih sa teologijom, društvenim položajem, temperamentom i, kao što smo videli, istorijom.

Pošto nisu uspeli da pridobiju većinu protestanata, fundamentalisti su se uglavnom povukli. Liberalnije i “modernije” snage su preuzele primat i zadržale ga sve do obnove konzervativnog evangelizma usmerenog na javnost, četrdesetih i pedesetih godina, koji više insistira na programu moralne reforme nego na antagonističkom stavu. Mada i dalje utemeljen na tradicionalonom naglašavanju ličnog spasenja, konzervativni evangelizam se sve više koncentrisao na javna pitanja i državnu upravu – ali ne onako kako je to činio liberalni pokret Socijalnog jevanđelja. Pripadnici nastajućeg konzervativnog bloka su shvatili da je ulazak u političku arenu neophodan, ako žele da osiguraju uslove koji će sačuvati moralni poredak koji pokušavaju da zaštite i prošire.² Nema sumnje da je dispenzacionalistička vera u kosmičku bitku između Boga i Satane doprinela militantnosti mnogih hrišćana.³ Istorijski posmatrano, religijski konzervativci nisu bili skloni ulaženju u političku arenu i više su naglašavali važnost ličnog spasenja, ali za mnoge današnje lidere hrišćanske desnice – kakvi su Jerry Falwell, Pat Robertson, James Dobson, Tim i Beverly LaHaye – aktivizam je suštinski važan, ako želimo da se ponovo stavimo pod vođstvo božje ruke.⁴

Posvećenost “izvođenju Boga u svet” delom je rezultat promena u klasnoj strukturi evangelističkog pokreta. Ne tako otvoreno politički stav iz nekih prethodnih vremena transformisan je i delegitimizovan rastom broja preobraćenika iz redova društveno pokretljive srednje klase koji su evangelizam prihvatili sedamdesetih i osamdesetih godina. Evangelistima se pridružio veliki broj pripadnika stručne radne snage i tehničke inteligencije, kao i ljudi iz sveta biznisa, koji su pokazali više interesovanja za politiku i društvenu akciju nego njihovi prethodnici,⁵ delom i zbog toga što su odrasli u doba društvenih previranja, u periodu u kojem je društveni aktivizam postao legitiman oblik izražavanja.

Bilo bi pogrešno pretpostaviti da usled promena u klasnoj strukturi i stavu hrišćanska desnica danas predstavlja jedinstven pokret koji govori jednim glasom. Osim što je organizaciono razuđen, ovaj pokret je stalno u pokretu, uvek “u nastajanju”, a karakterišu ga nestabilni savezi i unutrašnje napetosti koje su posledica krupnih društvenih događaja i promena u okruženju.⁶ Ipak, postoje određene glavne tendencije koje ga usmeravaju. U okviru takvih glavnih tendencija, kako konzervativni evangelisti shvataju svet? Kako tumače sopstvene postupke? Da li vide sebe onako kako ih mnogi vide – kao ljude koji uporno nameću drugima svoja religijska uverenja i vrednosti?

Da bismo na to odgovorili moramo početi postavljanjem jednog empirijskog pitanja. Šta zapravo znamo o fundamentalistima i konzervativnim evangelistima? Koncentrisaću se na evangeliste jer su oni znatno brojniji i uticajniji.

Empirijski nalazi su veoma zanimljivi. Od svih hrišćana u Sjedinjenim Državama, uključujući i fundamentaliste, evangelisti najsnažnije veruju u tradicionalnu dogmu. Devedeset sedam odsto njih veruje da je Biblija božja reč i da u njoj ne može biti ničeg pogrešnog. Oni prihvataju teološki ortodoksno shvatanje ljudske prirode. Mada stvorena “na sliku Božju”, ljudska bića su po prirodi grešna i potrebno im je spasenje i iskupljenje od Boga. Jedini put do spasenja je vera u Isusa Hrista. Takođe, među svim vodećim hrišćanskim tradicijama, evangelisti “u najvećem broju potvrđuju veru u moralne apsolute”, čak više nego fundamentalisti. Moralni relativizam se odlučno odbacuje. Uputstva za život daju nam Bog i Biblija, a ne ljudski razum.⁷ Ljudski i institucionalni autoritet je nevažan u poređenju sa ovim duhovnim temeljima.

Evangelisti većinom izjavljuju da danas “nisu ekonomski ili obrazovno prikraćeni više od ostalih pripadnika američkog društva”. Mada ne misle da su ekonomski ili statusno ugroženi, oni uporno i glasno izražavaju snažna negativna osećanja zbog toga što je Amerika “odlutala od Boga”. Posledice udaljavanja nacije od života usmerenog na Boga vide se svuda oko nas – kako društvene tako i duhovne.⁸

Takođe, velika većina evangelista tvrdi da nikada nisu sumnjali u svoju veru. Izgleda da su imuni na pogubne efekte nesigurnosti i skepticizma – ili je možda insistiranje na javnom poricanju svake sumnje oklop koji ih štiti od nesvesnih i opasnih osećanja ozbiljne sumnje.

Ali snaga vere i poricanje sumnje nisu sve što ih razlikuje od mnogih drugih hrišćana. Oni su takođe zapanjujuće optimistični i sigurni da će hrišćanska obnova zahvatiti čitave Sjedinjene Države.⁹

Učinci takvog skupa snažnih uverenja nisu ograničeni na “privatnu” sferu. Oni veruju da ista uverenja moraju prožimati i svet plaćenog rada. “Hrišćansko prisustvo” je uvek i svuda potrebno, što je tema kojoj ću se kasnije vratiti. “Moral i poštenje” u poslovnom svetu mogu nas ponekad skupo koštati, ali uprkos tome je važno da se hrišćanske vrednosti uvedu i na radno mesto, jer “Bog najbolje zna kuda ide moj život”.¹⁰ Možda upravo zbog toga većina evangelista i ne pokušava da dovede u pitanje šire strukture u ekonomiji. Ponašanje u poslovnom svetu nije proizvod prihvaćenih ekonomskih normi i struktura, klasnih, rasnih i rodnih odnosa ili postkolonijalnih istorija. Ponašanje u poslovnom svetu zavisi isključivo od pojedinaca koji u njemu učestvuju, od toga koliko su oni moralno “dobri” ili “loši”.¹¹ Individualni moral i poštenje su odgovor na sve ekonomske probleme. Većina konzervativnih evangelista čak i ne koristi kategoriju strukturne reforme. “Istina” će zavladati onda kada moralni ljudi počnu da postupaju na ispravan način, na poslu, kod kuće i u svojoj zajednici.

Evangelisti veruju ne samo da nepromenljiva i univerzalna “istina” postoji, nego i da su upravo oni ti kojima je Bog istinu poverio. Kao što je empirijski utvrđeno, evangelisti znatno češće veruju u postojanje nepromenljivih i apsolutnih moralnih standarda nego što je to slučaj sa ostalim protestantima. Verovatnije je da će smatrati da “hrišćanski moral” treba da bude zakon na zemlji, i manje verovatno da će misliti da drugi ljudi – čak i oni koji nisu hrišćani – treba da imaju pravo na izbor sopstvenih standarda morala. Takođe, znatan broj evangelista, svakako više nego kod ostalih hrišćana, veruje da državne škole moraju poučavati decu hrišćanskim vrednostima. Ipak, važno je da shvatimo da kod evangelista nije u pitanju svestan pokušaj uspostavljanja dominacije nad drugima. Takvi stavovi su zasnovani na njihovom dubokom uverenju da bi svet zaista bio mnogo bolje mesto kad bi svi živeli onako kako “Bog propisuje.”¹²

Njihova uverenost udružena je sa snažnim impulsom da se promeni američko društvo, ne samo davanjem primera, već preobraćanjem i delovanjem u političkoj sferi. Kao što je to formulisao Christian Smith: “Lako je pričati. Pitanje je šta ćemo uraditi? … Koja hrišćanska tradicija zaista najviše radi na promeni američkog društva? Ono što znamo pokazuje da su evangelisti najspremniji da stanu iza svojih reči.”¹³ Oblici “stajanja iza reči” su raznoliki. U poređenju sa ostalim hrišćanima i nereligioznim Amerikancima, evangelisti ubedljivo najčešće glasaju, obraćaju se svojim političkim predstavnicima, vredno se obrazuju o važnim društvenim i političkim pitanjima i brane biblijske poglede na svet u intelektualnim krugovima. Slično neoliberalima koji veruju u tržište i neokonzervativcima koji naglašavaju lični karakter i “prave” vrednosti, obično se protive programima državne pomoći, što je u skladu s insistiranjem na značaju ličnih postupaka i ponašanja. S druge strane, upravo su oni ti koji najčešće daju novac siromašnima. Takođe, za njih je najverovatnije da će lično propovedati jevanđelje drugima i učestvovati u protestima i demonstracijama. Zajedno sa fundamentalistima, oni su najveći sponzori hrišćanskih političkih kandidata i organizacija.¹⁴

Tako vera u moralnu superiornost i praćenje božjeg puta izlaze van privatne sfere. Za konzervativne evangeliste religija nije privatna stvar. Zato treba podići glas i uključiti se u javne debate o kulturnim, političkim, ekonomskim i telesnim praksama i politikama.¹⁵ Mada je kod nekih evangelista takav aktivizam podstaknut prilično otvorenim paternalizmom,¹⁶ nema sumnje da je to prvenstveno povezano sa snažnim osećanjem društvene misije.

Hristijanizacija svih segmenata života može se posmatrati i drugačije. Osim što učestvuju u aktivnostima kojima se vrši politički uticaj, evangelisti su takođe angažovani na poslovima vezanim za crkvu više nego bilo koja druga hrišćanska grupacija. Kod njih se beleži i izuzetno visok stepen “paracrkvenih” religijskih aktivnosti. Na primer, oni slušaju hrišćanske radio stanice gotovo dvaput više nego fundamentalisti i gotovo četiri puta više nego pripadnici umerenijih crkava. Isto važi i za stope gledanosti namenskih hrišćanskih televizijskih programa.¹⁷

Politika i sveštenstvo

Veliki deo ovih nalaza bolje ćemo razumeti ako ispitamo strukturu verovanja konzervativnih hrišćana i ako se zapitamo ko su njihovi sveštenici i kako se sve te poruke učvršćuju na druge načine. U mnogim crkvama, jedan od najboljih indikatora političkog aktivizma jeste to koliko je sveštenstvo konzervativno. Što su konzervativniji, to su aktivniji.¹⁸

Mlađi sveštenici, polaznici biblijskih koledža, obično su teološki konzervativniji. Sveštenici koji potiču iz radničke klase i manje su obrazovani takođe su konzervativni. Izgleda da kod sveštenika postoji obrnuta proporcija između obrazovanja u domenu humanističkih disciplina i religijskog konzervativizma. Što imaju manje obrazovanja iz humanističkih nauka, to je manje verovatno da će zastupati liberalne teološke stavove.¹⁹ Moguće je da je antipatija konzervativnih evangelista prema sekularnom obrazovanju delimično motivisana ne samo teološkim i kulturnim sukobima, već i razlozima ličnog iskustva.

Takvo zaleđe proizvodi određene učinke. Kao i vernici u njihovim crkvama, konzervativni sveštenici tvrde da društvena reforma ne može proisteći iz promene društevnih institucija, već jedino iz “promene u srcu” pojedinca. Kao što tvrdi više ortodoksnih sveštenika: “Naš pravi problem nisu droga, razvodi, abortusi, pohlepa i tako dalje, jer to su samo simptomi jednog mnogo većeg problema, našeg udaljavanja od Boga.” Društvo se može poboljšati jedino masovnim obraćanjem u veru u Isusa Hrista. Zato je “Isus pravi odgovor na sve probleme: društvene, finansijske, zdravstvene, unutrašnje, spoljašnje, građanske, moralne i obrazovne”.²⁰

Ovde je važno uočiti blisku teološku povezanost konzervativnog sveštenstva i članova njihove crkve. Jedno poređenje može biti od koristi. Možda upravo zbog sveprisutnosti konzervativnih diskursa u javnoj sferi, jaz između liberalnih sveštenika i njihovih kongregacija se produbljuje. Razilaženja između konzervativnog sveštenstva i pripadnika njihovih crkvi takođe su moguća, ali te razlike nisu tako izražene kao one koje nastaju između liberalnih sveštenika i članova njihove crkve. Kod pitanja kao što su smrtna kazna, prava homoseksualaca, budžet za odbranu, molitva u školi, afirmativna akcija i slično, moderniji sveštenici i sami primećuju sve veće razlike između sopstvenih stavova i stavova kongregacije.²¹ Ovo je važna činjenica, jer ukazuje na širenje jednog konzervativnijeg zdravog razuma čak i među pripadnicima umerenijih crkava.

Poređenje je još upečatljivije ako tome dodamo činjencu da skorašnja ispitivanja pokazuju da pripadnici evangelističkih crkava češće odlaze u crkvu nedeljom. Najprijemčiviji su za ono što sveštenici govore i visoko cene pastirsko vođstvo. Takođe, najlakše prihvataju biblijska opravdanja “političkih propovedi” svojih sveštenika. Svi ti podaci stoje u oštrom kontrastu prema podacima o liberalnijim kongregacijama koje ređe posećuju crkvu, manje polažu na pastirsko vođstvo i češće se ne slažu sa političkim stavovima svojih sveštenika.²² Mnogi liberalni sveštenici su i dalje aktivni u domenu socijalnog jevanđelja, ali je kod konzervativnih sveštenika uočljivo da su daleko aktivniji od svojih liberalnih kolega u oblastima kao što su politika, moralni sudovi, podrška političkim kandidatima, učešće u kampanjama, organizacija potpisivanja peticija, sponzorisanje bojkota i slično.²³ Tako je politička inicijativa sve naglašenije na strani konzervativaca, uz snažnu podršku njihovog sveštenstva.

Elektronsko sveštenstvo

Mada sveštenstvo ima veliki uticaj na razvoj konzervativnih stavova i spremno reaguje na njih na lokalnom nivou, u crkvama i parohijskim organizacijama, dobar deo posla izvođenja Boga u svet hrišćanska desnica obavlja kreativnim korišćenjem medija. Neko vreme se to tumačilo kao relativno nova pojava. Međutim, korišćenje medija za emitovanje hrišćanskih sadržaja ima dugu istoriju i svakako nije nov fenomen. Zapravo, prva hrišćanska radio emisija emitovana je 1921. godine. Mada je u decenijama koje su sledile bilo uspona i padova i povremenih napetosti između fundamentalista i modernijih hrišćanskih propovednika, hrišćanski fundamentalisti su bez prestanka prisutni u radijskim programima još od početka tridesetih godina.

Na primer, od 290 sedmičnih petnaestominutnih hrišćanskih radio programa emitovanih u Čikagu 1932. godine, na fundamentaliste i konzervativne radijske propovednike je otpadalo čak 246. Godine 1939, emisija Charlesa E. Fullera “Sat obnove stare crkve” bila je najšire distribuirana radijska emisija u udarnom terminu u čitavoj zemlji. Emisiju je prenosilo šezdeset odsto svih licenciranih radio stanica, uz procenjenu nedeljnu slušanost od dvadeset miliona slušalaca.²⁴ Radio i kasnije televizija doživljavani su kao izuzetno važni za ispunjavanje novozavetnog poziva upućenog apostolima da “pođu u svet i podučavaju”.²⁵

“Podučavanje” se onda kao i danas odvijalo i preko državnih granica. Međunarodne mreže kao što su HCJB (Heralding Christ Jesus’ Blessings), FEBC (Far East Broadcasting Company), TWR (TransWorld Radio) i druge, organizovane su u nameri da se pridobije “što više duša” da “pođe za Hristom”. Taj cilj je možda najočevidniji u zajedničkom saopštenju koje su HCJB, FEBC i TWR objavili polovinom osamdesetih godina: “Naš cilj je da svakom muškarcu, ženi i detetu na planeti pružimo priliku da uključe radio aparat i na jeziku koji razumeju čuju jevanđelje Isusa Hrista, da bi ga sledili na njegovom putu i postali odgovorni članovi njegove crkve.”²⁶

Propovedi Pata Robertsona su dobar i svakako ne jedini primer korišćenja medija za širenje i utvrđivanje konzervativnih religijskih i društvenih stavova. Robertson, bivši predsednički kandidat i jedna od najuticajnijih javnih figura na konzervativnom hrišćanskom frontu, nije “običan” TV propovednik. Njegova lična istorija se prikazuje kao priča o skromnom poreklu i usponu do vrha, ali istina je da je njegov otac Willis A. Robertson sedeo u Kongresu trideset četiri godine, služeći u Predstavničkom domu i Senatu, i da je konačno postao predsednik Senatske komisije za bankarstvo.²⁷ Takođe je istina da je Pat Robertson završio studije prava na Univerzitetu Jejl, a propovedanju se okrenuo tek posle bezuspešnih pokušaja da položi pravosudni ispit u državi Njujork.²⁸

Emitovanje uticajne televizijske emisije Klub 700 Robertson je započeo 1963. godine sa idejom da sedam stotina gledalaca prilaže po deset dolara mesečno i tako osigurava finansijsku održivost njegovog programa.

U tome je bio prilično uspešan. Već početkom 1985. godine Robertson je raspolagao godišnjim budžetom od gotovo 230 miliona dolara. Emisiju je prenosilo dve stotine stanica u Sjedinjenim Državama i otkupljena je za emitovanje u šezdeset zemalja. Novac za emisiju ne dotiče samo od gledalaca nego i od “naklonjenih korporacija” unutar konzervativnog pokreta.²⁹ Jedan od genijalnih poteza Robertsonove mreže CBN (Christian Broadcasting Network) bila je kupovina prava za starije, “porodične” sitkome kao što su Volim Lusi i Giliganovo ostrvo, kao i druge stare TV serije. Udeo otvoreno religijskih emisija sveden je na dvadeset pet odsto emitovanog programa, čime je mreža privukla još brojniju publiku i još više oglašivača, uključujući i neke od najvećih korporacija.³⁰Tako je mreža CBN postala prava medijska imperija (mada su delovi mreže prodati da bi Robertson i saradnici obezbedili novac za druge projekte u radu na širenju jevanđelja).

Emitovanje programa pogodnih za porodično gledanje i širenje jevanđelja nisu jedini zadaci na kojima pokret hrišćanskih emitera radi. Politički konzervativne poruke (često radikalno konzervativne) promovišu se u paketu sa religijskim i kulturnim sadržajima. To je u nekim slučajevima uključivalo “odbranu sloboda” istinski zločinačkih režima. Na primer, Robertson i CBN su svojim spoljnopolitičkim stavovima često podržavali desničarske i militarističke društvene saveze i vlade. Robertson je snažno podržao američku intervenciju u Nikaragvi da bi se pomoglo kontrašima. Roberta D’Aubuissona iz El Salvadora (za koga se veruje da je bio na čelu tamošnjih odreda smrti) opisao je kao “veoma pristojnog čoveka”. Takođe je dosledno podržavao zagovornike tvrde linije u Izraelu i njihovo tlačenje Palestinaca.³¹

Ovde ne želim da osudim svako korišćenje medija za iznošenje sopstvenih stavova pred javnost. Kreativno korišćenje radija, televizije i interneta koje su demonstrirali konzervativni evangelisti jasno pokazuje kakva je moć medija. Rush Limbaugh, Pat Robertson i drugi predstavnici desnice znaju to već godinama. Želim da razmislimo o vezama koje su to omogućile. Linda Kintz je sasvim u pravu kada nas podseća da teren na kojem se utakmica igra u ovom slučaju nije sasvim ravan. Konzervativna religijska agenda i sa njom povezani napadi koje artikulišu Pat Robertson, Ralph Reed i ostali u velikoj meri su predodređeni delovanjem dobro organizovane elektronske i lokalne mreže, njihove medijske imperije i veza sa konzervativnim i korporativnim fondacijama i ekspertskim timovima. Očigledno, takav način gledanja na svet sažima lokalnu, nacionalnu i spoljnu politiku u jedan apsolutistički hrišćanski program zasnovan na rečima “našeg spasitelja, centralne figure u istoriji, živom Bogu, svedržitelju”. Kao što religijski konzervativci ne propuštaju da naglase, i sam Martin Luther King Jr. i mnogi pripadnici pokreta za građanska prava su koristili biblijski jezik i metafore da bi opravdali svoje postupke i tako privukli pažnju medija. Ali veoma je važno da imamo u vidu da Martin Luther King “nije imao pristup političkoj i korporativnoj strukturi koja će njegov jezik pretvoriti u ‘stvarnost’”.³²

Hrišćanska nacija i sloboda govora

Bezrezervna podrška imperijalnim i antidemokratskim tendencijama na međunarodnom planu koja se pruža kroz medije i različite oblike religijskog rada u velikoj meri je povezana s tim kako konzervativni evangelisti vide Sjedinjene Države i kako se to direktno povezuje sa posebnom prirodom saveza koji je izabrana grupa sklopila sa Bogom. Za autoritarnu populističku religijsku desnicu, Sjedinjene Države su blagoslovena zemlja. Njena misija je da širi slobodu i hrišćanstvo. U umovima mnogih predstavnika hrišćanske desnice to je povezano sa čistotom i nevinošću Edenskog vrta, jer Amerika jeste neka vrsta “novog Edenskog vrta”. Robertson i drugi konzervativni religijski lideri ne poriču stvarnost rasnh i klasnih predrasuda, netrpeljivosti i nepravde. Ti “momenti” su bili mogući zato što su naši preci odlutali od “Hristove misije”. Slično mnogim neokonzervativcima, oni smatraju da zato naša istorija ne može biti sramna, uprkos genocidu i ropstvu. Treba samo da se setimo ogromnih pozitivnih postignuća američke hrišćanske kulture. Postignuća Amerike kao hrišćanske zemlje predstavljaju zlatno doba kojem se moramo vratiti i obnoviti ga. Ta restauracijska vizija ima važnu ulogu u opravdavanju i održavanju konzervativnog pogleda na Ameriku. Kao što Watson primećuje:

“Tvrdnja da je ’Amerika hrišćanska zemlja’ je izjava vere u poseban odnos između Boga i Amerike. Vere u savez zemlje sa Bogom ili u posebnu ulogu Amerike u božanskom proviđenju ne može se dokazivati ili pobijati. Takve tvrdnje nisu iskazi o istorijskim činjenicama, već deo vizije o smislu istorijskog iskustva nacije.”³³

Po mišljenju konzervativnih evangelista, ugrožen je sam status Amerike u božanskom proviđenju, slično kao kada je čovek proteran iz raja. Za njih, Amerika je osnovana kao hrišćanska zemlja. Ali je “okrenula leđa” svojim korenima. Štaviše, njene glavne institucije su postale antihrišćanske. Rezultat je moralna degeneracija, a njena posledica je društvena degeneracija. Državne škole, masovni mediji, politička tela, sudovi, pokreti za prava žena i homoseksualaca i tako dalje – sve to zajedno je napad na hrišćanske vrednosti. Nemoral i etika koja govori da je “sve dozvoljeno” proizvode trulež u samoj srži američkog društva. Mnogi evangelisti veruju da je sve počelo onda kada su Darwin i evolucija stupili na scenu i istisnuli Bibliju iz škola, kao što sam opisao u prethodnom poglavlju. U pitanju nije samo kriza morala, nego i pretnja napretku i slobodi. Amerika je stekla veličinu jer je bila utemeljena na božjim zakonima i hrišćanskim načelima.³⁴ Napuštanje tih zakona i načela može voditi jedino u ekonomsku i moralnu propast. Unutrašnje sile kao što su “nemoralni” pokreti povezani sa feminizmom i politikama seksualnosti i “socijalističke” tendencije moraju se suzbiti u Sjedinjenim Državama. Spoljašnje pretnje – komunizam, socijalizam, antiimperijalizam, oslobodilački pokreti – takođe se moraju suzbijati, ako je potrebno primenom oružane sile.

Jednom je postojala zemlja koja je mogla biti rajski vrt na zemlji. Ta zemlja je Amerika, zahvaljujući savezu koji je sklopila s Bogom. Njena istorijska uloga je bila i jeste da donese blagoslove slobode svetu nepomazanih. Takav program restauracije prepoznaje se u izjavi Pata Robertsona: “Želimo nazad našu istoriju. Želimo nazad našu tradiciju. Želimo nazad naš ustav. I želimo da se Bog vrati u američke škole.”³⁵ Za Robertsona i ostale, jedino religija, naročito ona koju je on primio, može obezbediti osnovu za moralnost i samokontrolu. To je apsolutno neophodno ako želimo da naša zemlja opstane u svetu kojim vladaju pretnje i stvarnost zla.³⁶ Za one koji su možda zabrinuti zbog mogućih negativnih implikacija takve vizije, Ralph Reed, bivši portparol Hrišćanske koalicije, čovek čiji je zadatak donedavno bio da lice ove koalicije i njenu političku i moralnu agendu prikaže kao manje preteće, proširuje istu vrstu argumenta umerenijim tonom, namenjenim široj javnosti: “Sekularne vlasti koje se upravljaju prema božanskim načelima i otvorene su za ljude od vere ne samo da nisu pretnja Ustavu, nego su, naprotiv, preduslov za njegov opstanak.”³⁷

Spoljašnje pretnje se povezuju u celinu s unutrašnjim pretnjama verskoj slobodi, što je veoma blisko temi progona o kojoj sam već govorio. Za mnoge evangeliste jedan od najočevidnijih dokaza o pretnjama sa kojima se suočavaju je njihov utisak da je navodna otvorenost Sjedinjenih Država – otvorenost koju oni pokušavaju da odbrane od nevernika, liberala, socijalista i komunista – garantovana svima osim njima. Postojeće kulturne i političke institucije ne odvajaju dovoljno prostora ili vremena za “hrišćansku” perspektivu. Škole, mediji, politika, čitavo društvo, zapravo, proizvelo je okruženje u kojem se evangelistima nameće status građana drugog reda. Crkva je zanemarena, hrišćanski stavovi se ignorišu, a hrišćani su izloženi diskriminaciji. Sve u svemu, hrišćanima su uskraćena važna prava. Stav koji se predstavlja kao vrednosna neutralnost zapravo ima za cilj da ućutka sve posvećene hrišćane, čime se ugrožava njihovo pravo na slobodu govora.

Neki veruju da je to posledica delovanja jedne aktivne, sekularne, antihrišćanske “religije” koja dominira u našem društvu. Udaljavanje od Biblije je rezultat delovanja tajnih pokreta koji dobijaju uputstva od đavola.³⁸ U svakoj instituciji našeg društva mora se povesti duhovna bitka da se iskorene uticaji homoseksualnosti, ateizma, liberalizma i sekularizma. Ima i drugačijih tumačenja, koja ne posežu za teorijama zavere. Ali uverenje da su hrišćanima uskraćena prava – onako kako je pravo na praktikovanje religije bilo uskraćeno pod birokratskim režimima u socijalističkim zemljama – veoma je rašireno. Samo neprestana kampanja “angažovanog pravoverja” može spasiti svet i obnoviti zavet Amerike sa Bogom.

Uskraćivanja glasa je osetljivo pitanje za autoritarne populističke religijske konzervativce. Oni između ostalog tvrde da “liberali” koriste problem cenzure da bi stvorili atmosferu u kojoj će mediji svu pažnju usmeriti na desnicu, a ne na ono što smatraju važnijim problemima koje izazivaju “sekularni humanisti”.³⁹ Phyllis Schlafly je to formulisala na svoj uobičajeno zajedljiv način: “Kao lopov koji viče ‘držite lopova’ da bi skrenuo pažnju sa onoga što sâm radi, mnogi moćni liberali viču ‘cenzura’ da bi prikrili činjenicu da su upravo oni najveći cenzori.”⁴⁰

Schlafly, Robertson, i mnogi drugi su otkrili put. “Prava” cenzura je svaki pokušaj blokiranja tog puta. Za njih je “božja staza” jedini put koji vodi do stabilnosti, moralnosti i prosperiteta, u zemlji i inostranstvu. Drugi putevi neizbežno vode u nemoral i raspad društva. Moćne sekularne sile uskraćuju evangelistima bogom dano ustavno pravo da “govore istinu”. Ipak, sam stav naglašene sigurnosti proizvodi napetosti između posvećenosti veri i predstave da je ono što Ameriku čini drugačijom i posebnom njeno nasleđe religijskih, političkih i ekonomskih sloboda. To je važan nalaz jer nam pomaže da objasnimo zašto svoje postupke tumače upravo na određeni način.

Veliki deo evangelističkih zajednica nalazi se pod uticajem vitalnog voluntarizma koji odbija svako nametanje volje i koji visoko vrednuje pojedinca i njegov ili njen lični izbor. Zahvaljujući tome, za razliku od mnogih neoliberala, evangelisti svoj rad na širenju božje reči doživljavaju kao legitiman, jer veruju da takav aktivizam transcendira lični interes. Život u skladu sa verom – u obrazovanju, kod kuće, na radnom mestu, u politici – utemeljen je na “istinski doživljenom teretu brige zbog stanja u kojem se svet nalazi, na osećanju ogromne lične odgovornosti i dužnosti da se društvo promeni”.⁴¹ Rečima jedne žene potpuno posvećene evangelističkom pokretu: “Ne možemo samo reći, ‘svet će uvek biti u haosu i ja tu ništa ne mogu učiniti’. Moramo reći, ‘svet je u haosu, šta ja mogu preduzeti da to popravim?’”⁴² Otuda evangelistički teret aktivizma u svim sferama života. Kao što sam već govorio, svet u celini vidi se kao polje važne misije, od sveta plaćenog rada do obrazovanja, od vaspitanja do politike. Svako je lično odgovoran za evangelizaciju “izgubljenih” i širenje mudrosti jevanđelja u svaku sferu života – “što nije prinuda, već poklon”.⁴³

Ali sekularna orijentacija dominantnih institucija u ovom društvu sprečava takvo “nesebično” deljenje poklona. Zato hrišćanska desnica uglavnom odbija podelu na javnu i privatnu sferu. Ono što mnogi ljudi smatraju najprivatnijom sferom – lična religijska i moralna uverenja – prikazuje se kao najvažniji skup resursa za moralnu obnovu i “izlečenje” društva kao celine. Kako bi bilo ko mogao imati bilo šta protiv takvog bezinteresnog rada na izlečenju? Deo projekta restauracije jeste restauracija javne uloge i autoriteta evangelističkih stavova, verovanja i morala da bi se svima pomoglo da dođu do rešenja za haotično stanje, što bi trebalo da bude očigledno svima u zemlji.

Ono što sam opisivao u prethodnim odeljcima moglo bi se odrediti kao “ofanzivni” program hrišćanske desnice. Ali postoji i “defanzivni” program, program koji ukazuje na paradoks evangelističkog odbijanja da se razdvoje javno i privatno. Za te konzervativce podela između javnog i privatnog nije dovoljno duboka. Tako, u pitanjima kao što su molitva u školi, abortus, područja obrazovanja i porodičnog života, uplitanje javnosti u privatni život kroz državne politike i propise mora se suzbijati.⁴⁴ (To je jedan od razloga zašto neki konzervativni evangelisti često odbijaju testove i revizije koje država nameće novim zakonom o obrazovanju. Više o tome u završnom poglavlju.)

Otuda ovde nije na delu jednostavna dihotomija – privatno je dobro, a javno je loše. Uvođenje “privatnog” u javnu sferu je dobro, ako se zasniva na (njihovim) religijskim uverenjima. Loše je uvođenje “javnih” vrednosti u (njihovu) pri­vatnu sferu. Otuda javno ipak može biti dobro, ako odražava evangelističke vrednosti.

Bezbožne škole

Ipak, postoji deo javne sfere koji nikad nije dobar – a to su državne škole. Na primeru državnih škola najbolje se vidi šta je sve pogrešno u ovom bezbožničkom društvu. Upravo zato je obrazovanje jedna od primarnih arena u kojoj se vode opisane bitke. Sekularnost, liberalizam, “etatizam” – sve se to udružilo u školama da bi istisnulo religijska verovanja sa centralne pozicije. Teorije obrazovanja koje promoviše “kartel državnih škola” nisu ništa drugo do “sredstvo širenja socijalizma i antireligijskih stavova”.⁴⁵ Neprijateljstvo hrišćanske desnice prema javnom obrazovanju usmerava se i na organizacije nastavnika, kao što je Nacionalno udruženje za obrazovanje (NEA). I one su veoma opasne, jer su to antihrišćanske i radikalne levičarske organizacije čiji je glavni zadatak da udalje decu od “ostataka religijskog sujeverja, lojalnosti porodici, lojalnosti Sjedinjenim Državama i verovanja u ekonomiju slobodnog tržišta, da bi ih priveli socijalizmu i kosmopolitizmu”.⁴⁶ Kako će naša deca ući u krug “izabranih”, ako svakog dana u školi primaju učenja “izgubljenih”?

Osećanje razlike, podele na nas i njih, na izabrane i izgubljene, mogu dovesti do povlačenja iz javnih institucija kao što su državne škole i okretanja školovanju kod kuće, o čemu ću više reći u nastavku ovog poglavlja i poglavljima koja slede. Ali, kada se poveže sa snažnim osećanjem misije, prisutnim kod mnogih religijskih konzervativaca, isti impuls jednako često vodi jačanju odlučnosti da se javno školstvo transformiše. Takav proaktivan stav je vidljiv na primeru rešenosti nekih konzervativnih evangelista da ostave svoju decu u takvim školama, uprkos tome što znaju da će tamo učiti stvari koje se kose s njihovim verovanjima. Iz njihove perspektive i škola je mesto misionarskog rada.⁴⁷ Škole se ne mogu približiti hrišćanstvu ako evangelistički hrišćani i njihova deca nisu prisutni u njima.

Ako se postojeće državne škole nikako ne mogu naterati da podrže hrišćanska uverenja, neoliberalni programi koji pružaju mogućnost izbora korišćenjem vaučera – ili, ako to nije moguće, osnivanjem nezavisnih škola – pružaju mogućnost da se ipak utiče na ono što će deca učiti i kako će im se to predavati. Kao grupa koja sebe doživljava kao žrtvu važećih zakona i obrazovnog sistema, mnogi autoritarni populisti su uvereni da se njihov ugroženi kulturni identitet može održati jedino uz pomoć sredstava iz državnih fondova za uvođenje i širenje prava roditelja da školuju svoju decu onako kako oni smatraju da je najbolje. Mada neki religijski konzervativci strahuju da će takve vrste programa zapravo produbiti sferu uticaja države na odluke koje treba da budu privatne, većina konzervativnih hrišćana veruju da će vaučer planovi omogućiti opstanak njihovih najdubljih uverenja i osigurati da ih prihvate i njihova deca. Reč “opstanak” ovde ne koristim olako. Prema mišljenju mnogih od ovih roditelja, u pitanju je upravo to, ne samo u smislu uverenja i kulture kojoj njihova deca treba da se uče, već i u smislu onoga što može zadesiti zemlju, s obzirom na pretnju zla i bezbožništva.

Za lidere kao što su Pat Robertson (i ne samo on, naravno), obrazovne politike kao što su vaučer planovi imaju i dodatne prednosti. Slobodna tržišta su u osnovi “božji put”. Konkurencija bi, naravno, tvrdi on, stvorila bolje škole za sve. Ali čak i ako bi “vaučeri konačno učinili kraj javnom školstvu u Americi”, on već ima spreman odgovor: “Mi na to odgovaramo, pa šta?”⁴⁸ Ako, poput Robertsona, verujemo da se škole u ovoj zemlji nalaze “pod čvrstom kontrolom fanatičnih ideologa čije ludačke teorije uništavaju ne samo sistem javnog školstva nego i čitave generacije mladih”,⁴⁹ takav odgovor je sasvim razumljiv, mada bi mogao uznemiriti mnoge čitaoce.

Iz ovih komentara lako je zaključiti zašto školovanje kod kuće budi nadu u sigurniju hrišćansku budućnost. Obrazovanje kod kuće predstavljeno je u pozitivnom svetlu na stranicama mnogih nacionalnih novina, kao i u popularnim televizijskim i radijskim emisijama, ali najviše je glorifikovano u publikcijama kao što je konzervativni časopis Hrišćanstvo danas. Jedna od najvažnijih prednosti takvog obrazovanja, na koju se često ukazuje, jeste to što su deca koja se obrazuju kod kuće manje izložena pritisku vršnjaka nego deca u javnim školama. Ta tvrdnja sadrži zrno razuma – kao i neke druge tvrdnje zagovornika školovanja kod kuće, kao što ćemo videti u sedmom i osmom poglavlju – jer nisu samo pripadnici religijske desnice duboko zabrinuti zbog uticaja vršnjačke kulture i ponekad veoma uznemirujuće stvarnosti života u današnjim školama, naročito posle nekoliko slučajeva masovnih ubistava u školskim zgradama.

Ono što nas tera da zastanemo i zamislimo se jesu neki drugi stavovi koji su obično povezani s ovim tvrdnjama. Kao što je izjavio predsednik vašingtonskog ogranka Moralne većine, sekularno obrazovanje je “bezbožna čudovišnost”. Otuda, “svaki ponovo pronađeni hrišćanin u Americi treba da ispiše decu iz državne škole”. U nastavku on kritikuje školske programe u državnim školama i zahteva uklanjanje “nemoralnih” sadržaja. “Kao što ne treba terati crnu decu da čitaju knjige Marka Twaina zbog reči ‘crnčuga’, tako ni verujuće hrišćane ne treba terati da čitaju knjige koje su za njih uvredljive.” Naveo je i nekoliko primera takvih opasnih knjiga, među kojima su Čarobnjak iz Oza i Dnevnik Ane Frank. Prva knjiga je neprihvatljiva zbog “praktikovanja magije”, a druga jer “promoviše stanovište da svi putevi vode do Boga”.⁵⁰

Takvi strahovi, mada artikulisani na način koji će se mnogim ideološki manje agresivnim evangelistima učiniti kao ekstreman, mogu objasniti jedan od razloga zašto su poslednja istraživanja pokazala da je ekstremno konzervativna organizacija Jamesa Dobsona Posvećenost porodici postala jedna od najpopularnijih organizacija među konzervativnim hrišćanskim sveštenicima.⁵¹ Zapravo, Posvećenost porodici je danas verovatno uticajnija nego donekle oslabljena Hrišćanska koalicija. Činjenica da organizacija ostvaruje godišnji prihod od preko 100 miliona dolara jedan je od indikatora najšire podrške koju uživa.⁵²

Posvećenost porodici, naravno, nije jedina organizacija takve vrste. Među njima su Udruženje američkih porodica (AFA) Dona Wildmona (organizacija nekada poznata kao Nacionalna federacija za uljudnost; obratite pažnju na zvučnost reči porodica) i sa njima povezan Pravni centar AFA, koji su radili na pokretanju sudskih postupaka protiv izdavača udžbenika zbog korišćenja materijala o vešticama i drugih “antihrišćanskih” materijala. Posvećenost porodici, Forum orla, Građani za izvrsnost u obrazovanju i druge grupe zajedno su agresivno napadale udžbenike, školske programe i školske sisteme zbog njihovih navodno antihrišćanskih poruka i kršenja odredbi o odvojenosti crkve i države promovisanjem sekularnih humanističkih vrednosti u školama i udžbenicima.⁵³

Dobar deo ovog aktivizma ima korene u ukidanju molitve u školama, što je protumačeno kao napad federalnih vlasti na privatne hrišćanske akademije koje su navodno osnovane samo da bi podučavale polaznike ispravnom moralu. Ukidanje školske molitve (mada molitva, zapravo, nikada nije izbačena iz dnevnih aktivnosti mnogih škola koje su odlučile da tu uredbu ignorišu) doživljava se kao nacionalni gubitak i kao jedan od uzroka mnogih problema u zemlji. Odluka Vrhovnog suda da se “molitve izbace iz škola” doneta šezdesetih godina bila je “znak gubitka božjeg blagoslova u zemlji” i “jedan od glavnih uzroka moralnog propadanja društva”.⁵⁴ Takva odluka izazvala je ne samo društvene poremećaje i moralnu pometnju nego i božji gnev. Rezultat je bila degradacija hrišćanske Amerike. Pat Robertson smatra da napadom na hrišćansku Ameriku upravlja sam Satana. To je deo Sataninog plana za stvaranje svetske vlade koja ća nastati kada se “hrišćanske Sjedinjene Države uklone s puta”.⁵⁵ Mada svi konzervativni evangelisti ne shvataju jednako ozbiljno “činjenicu” da je sve ovo Satanino delo, i ovde se jasno može uočiti kako se u jednu celinu udružuju američki zavet s Bogom, poseban status Amerike, zlo koje uvek vreba, kolaps morala i blagotvorno dejstvo posvećenosti hrišćanskim vrednostima u svim našim institucijama.

Pitanje molitve u školama, kao i darvinizam i evolucija, ne može se posmatrati izolovano. Sva ta pitanja su upletena i povezana sa znatno širim skupom vrednosti, strahova i opredeljenja. Osporavanjem bilo kog od ovih elemenata osporava se celina pozicije autoritarnih populista. Ali, kriza zbog školskih molitvi postaje još komplikovanija kada se poveže s nečim što sam već pominjao – osnivanjem pretežno belačkih hrišćanskih akademija na Jugu (i u mnogim slučajevima u drugim krajevima zemlje) na inicijativu roditelja i crkava. Federalne vlasti su posle godina odlaganja konačno podnele zahtev da se ukinu poreske olakšice za ove škole, koje su prvobitno bile odobrene. Iz perspektive državne uprave, takve olakšice su bile neka vrsta sponzorstva za religiju i segregaciju. Iz perspektive onih koji su takve škole podržavali to je bio očevidan primer napada centralnih vlasti na slobodu izbora roditelja i njihove verske slobode.

Rasa, klasa i religija su ovde često pomešane. Suočeni s gubitkom poreskih olakšica odobrenih dobrotvornim institucijama, mnogi južnjaci su tvrdili da njihove verske akademije (kojih je šezdesetih i sedamdesetih godina osnovano više od deset hiljada) nisu bile zasnovane na ideji rase. One su napravljene da bi se suzbio sekularni humanizam. Otuda pravi problem nije rasa, nego religija. Budući da šezdeset odsto učenika u akademijama na jugu potiče iz radničke ili niže srednje klase, mnoge porodice su se osetile ugrožene mogućnošću da im školarina bude udvostručena, pa im se ova državna intervencija nije dopala i iz ekonomskih razloga. Razmišljajući o nastaloj situaciji, Jerry Falwell je izjavio da je zbog takvih intervencija danas “lakše otvoriti salon za masažu nego hrišćansku školu”.⁵⁶

Ovo je očigledno fenomenološki složena situacija. Za roditelje i sveštenstvo, rasna pitanja (na primer, da li su društvena pokretljivost moje dece i njihovi izgledi za bolji uspeh ugroženi time što pohađaju škole zajedno sa učenicima iz manjinskih grupa koji postižu “loše reuzultate”?) povezana su sa ekonomskim pitanjima. A ona su opet povezana sa verski utemeljenim strahovima zbog dominantno sekularnih poruka i institucija. Protivljenje vladinim merama je sasvim razumljivo. I ponovo, religijska desnica spaja sve te probleme u jednu celinu i omogućuje da se logika rasnog raslojavanja sakrije iza tema koje izgledaju sasvim meritorno – ni najmanje rasistički – onim ljudima koji veruju da su njihovi životi i vrednosti i životi njihove dece ugroženi. Što njihovo postupanje ne čini ništa manje rasističkim po njegovim učincima, ali funkcionalna tumačenja ovde ne bi trebalo mešati sa intencijama. Za roditelje i upravitelje škola, prema njihovom razumevanju sopstvenog ponašanja, rasa tu ima malu ili nikakvu ulogu. Naravno, to je uobičajeni način ispoljavanja politike pripadanja beloj rasi, gde je rasa uvek odsutno prisustvo koje prividom odsustva skriva moć koju ima u svakodnevnom životu,⁵⁷ što je tema kojoj ću se vratiti u završnom poglavlju.

Ovo je prvi deo šestog poglavlja iz knjige Michaela Applea Obrazovanje na pravom putu, koju će uskoro objaviti Fabrika knjiga.

S engleskog preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 27.11.2013.

Srodni linkovi:

Michael W. Apple: Bog, moral i tržišta – Drugi deo

ATEIZAM
POPULIZAM
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

1. Vidi, na primer, Johannes Van Vught, Democratic Organizations for Social Change: Latin American Christian Base Communities and Literacy Campaigns (New York: Bergin & Garvey, 1991).
2. James L. Guth, John C. Green, Corwin E. Smidt, Lyman A. Kellstedt i Margaret Poloma, The Bully Pulpit (Lawrence: University Press of Kansas, 1997), 13-14. Takav javni program moralne reforme, naravno, ne predstavlja novinu. Kocka, piće, prostitucija i školstvo su oduvek bili na meti konzervativnih religijskih aktivista, kao i nekih progresivnijih pokreta.
3. Ibid., 46.
4. Ibid., 63-65.
5. Ibid., 20.
6. Justin Watson, The Christian Coalition (New York: St. Martin’s Press, 1997), 6.
7. Christian Smith, American Evangelicalism (Chicago: University of Chicago Press, 1998), 23-24. Smith je takođe utvrdio da u populaciji evangelista nema generacijskih razlika. Mlađi evangelisti su bili jednako ortodoksni. Vidi str. 26.
8. Ibid., 84.
9. Ibid., 31.
10. Ibid.
11. Ibid., 206-10.
12. Ibid., 127-29.
13. Ibid., 39. Kuriziv u originalu.
14. Ibid., 39-43. U poređenju s njima “liberalni” hrišćani su relativno neaktivni. Vidi str. 43.
15. To je sve uočljivije u vojsci, gde su konzervativni evangelisti optuženi za stvaranje atmosfere netrpeljivosti prema drugim religijskim i etničkim verovanjima. Vidi Laurie Goodstein, “Evangelicals are a Growing Force in the Military Chaplain Corps“, New York Times, 12. jul 2005, A1, A20.
16. Smith, American Evangelicalism, 132-133.
17. Ibid., 34-35.
18. Guth et al., The Bully Pulpit, 137.
19. Ibid., 54-55. Veza između evangelističkog sveštenstva i omladine je dokumentovana u literaturi. Vidi, na primer, Christine Leigh Heyrman, Southern Cross (New York: Knopf, 1997), 77-116.
20. Guth et al., The Bully Pulpit, 59.
21. Ibid., 112. Naravno, to je proces koji se odvija u oba smera. I u nekim crkvama je došlo do približavanja liberalnijim društvenim stavovima. Vidi ibid., 121.
22. Ibid., 143-144.
23. Ibid., 183.
24. Sara Diamond, Spiritual Warfare: The Politics of the Christian Right (Boston: South End Press, 1989), 3.
25. Ibid., 4.
26. Ibid., 10.
27. Ibid., 12.
28. Za više podataka o Robertsonovoj biografiji, vidi Watson, The Christian Coalition.
29. Ibid., 13.
30. Ibid., 20.
31. Ibid., 17-18.
32. Linda Kintz, Between Jesus and the Market: The Emotions That Matter in Right-Wing America (Durham, N.C.: Duke University Press, 1997), 106.
33. Watson, The Christian Coalition, 91. Naravno, mnogi neokonzervativni autori se ne bi složili sa tvrdnjom autoritarnih populista da je ovo “hrišćanska zemlja”. Za neokonzervativne jevrejske autore ono što Sjedinjene Države čini posebnim kao zemlju jesu istorija otvorenosti, kulturni pluralizam i ekonomski “uspeh”. Vidi, na primer, Norman Podheretz, My Love Affair with America: The Cautionary Tale of a Cheerful Conservative (New York: Free Press, 2000).
34. Smith, American Evangelicalism, 136-140.
35. Pat Robertson, “Law Must Embrace Morality”, Christian America, april 1995, 17.
36. Watson, The Christian Coalition, 107.
37. Ralph Reed, Politically Incorrect (Dallas: Word Publishing, 1994), 79.
38. Smith, American Evangelicalism, 140-143.
39. Konzervativni komentatori uporno ponavljaju navodnu ”činjenicu” da u medijima dominiraju liberali. Kao što je pokazao Eric Alterman, to nije tačno. Vidi Eric Alterman, What Liberal Media? The Truth About Bias and the News (New York: Basic Books, 2003).
40. Phyllis Schlafly, “Fact and Fiction About Censorship” (Washington, D. C.: National Defense Committee, National Society, Daughters of the American Revolution, 1984), 1. Vidi takođe Eugene F. Provenzo Jr., Religious Fundamentalism and American Education (Albany: State University of New York Press, 1990).
41. Smith, American Evangelicalism, 44.
42. Ibid.
43. Ibid., 50.
44. Heyrman, Southern Cross, 21.
45. Pat Robertson, The Turning Tide (Dallas: Word Publishing, 1993), 227-228.
46. Pat Robertson, The New Millennium (Dallas: Word Publishing, 1990), 174-175.
47. Smith, American Evangelicalism, 136.
48. Robertson, The Turning Tide, 239.
49. Ibid.
50. Kenneth J. Heineman, God Is a Conservative: Religion, Politics, and Morality in Contemporary America (New York: New York University Press, 1998), 161-162.
51. Guth et al., The Bully Pulpit, 166. Još jedan zanimljiv nalaz je to što je Dobson dobio značajnu podršku i manje konzervativnog sveštenstva. Očigledno je da strah za budućnost dece muči populaciju znatno širu od religiozne desnice.
52. Frederick Clarkson, Eternal Hostility: The Struggle Between Theocracy and Democracy (Monroe, Maine: Common Courage Press, 1997), viii.
53. Ibid., 39.
54. Robertson, The Turning Tide, 233.
55. Pat Robertson, The New World Order (Dallas: Word Publishing, 1991), 250.
56. Heineman, God Is a Conservative, 100.
57. Vidi Michelle Fine, Lois Weis, Linda C. Powell i L. Mun Wong, ur., Off White (New York: Routledge, 1997); Richard Dyer, White (New York: Routledge, 1997); i Michael W. Apple, “The Absent Presence of Race in Educational Reform”, Race, Ethnicity, and Education 2 (March 1999): 9-16.