Rusija tvrdi da je povećala svoju teritoriju. Putin je 30. septembra potpisao dokument kojim su 4 ukrajinske oblasti prihvaćene kao delovi Ruske Federacije. Stanovnici tih regiona, rekao je Putin, „zauvek su postali naši građani“. Dok je on držao govor, ukrajinska vojska je oslobađala te teritorije. To nije bio samo Putinov pokušaj da iz očiglednog vojnog poraza izvuče bar propagandnu pobedu. On je polagao osnove budućih osvajanja. Desetak dana ranije naredio je vojsci da regrutuje na stotine hiljada novih vojnika i zapretio upotrebom nuklearnog oružja.
Rusija koja obuhvata delove ili čitavu Ukrajinu i nebrojene druge zemlje jeste Ruski svet, neodređena i ekspanzivna ideja samoproglašenog filozofa Aleksandra Dugina, koju je usvojio i Kremlj. U avgustu je Duginova 32-ogodišnja ćerka Darja, takođe zagovornica imperijalizma, ubijena u eksploziji bombe koja je možda bila namenjena njemu. Ruski mediji tvrde da su po procenama američkih obaveštajnih službi za napad odgovorni delovi ukrajinske vlade. To pokazuje koliko ruska vlada snažno veruje u moć koncepta Ruskog sveta.
Putin je u svom govoru opisao i ruski i širi svet, tako kako ga on vidi. Prema njegovim rečima, zapad je uništio Sovjetski Savez 1991. ali se Rusija vratila, prkosna i jaka. Sada zapad hoće da uništi Rusiju. „Oni vide našu misao i našu filozofiju kao direktnu pretnju“, rekao je Putin. „Zato ubijaju naše filozofe. Krajnji cilj zapada, konkretno Sjedinjenih Država i Velike Britanije, jeste da potčini ljude širom sveta i prinudi ih da se odreknu svojih tradicionalnih vrednosti, da imaju ‘roditelja br. 1’, ‘roditelja br. 2’ i ‘roditelja br. 3’ umesto majke i oca (potpuno su se izgubili!)“ i da decu u školama uče da „postoje još neki rodovi osim muškaraca i žena i ponude im operacije promene pola“. Putin je više puta ponovio da samo Rusija može spasiti čovečanstvo od ove pošasti. To je priča o svetu u kome njegov rat u Ukrajini i mobilizacija, možda i nuklearni udar, imaju smisla.
Ali svet propagande se urušava u sudaru sa stvarnošću. Tako su 5. oktobra dva video snimka kružila društvenim mrežama na ruskom jeziku. Na snimcima se vidi gomila muškaraca u uniformama. Kažu da ih ima 500 i da su nedavno regrutovani. Žale se da trpe uslove „nalik životinjskim“, da moraju sami da kupuju hranu i pancire, kao i na nedostatak organizacije. „Nismo registrovani u sastav nijednog odreda“, kaže jedan čovek. „Imamo oružje, ali ono nam nije zvanično izdato“. U međuvremenu, pojedini ruski TV propagandisti priznaju ukrajinske pobede i pozivaju ruske građane da se pripreme na dugo čekanje do ruske pobede.
Prerano je za pretpostavke o dubljim posledicama ovih malih naprslina u zvaničnoj slici rata. Ali nije prerano razmišljati o tome kako bi mogla da izgleda vojno poražena Rusija. To radi Aleksej Navaljni, opozicioni političar koji od januara 2021. služi zatvorsku kaznu. Nedavno je list Washington Post objavio tekst Navaljnog koji je prokrijumčario njegov pravni tim, u kome on piše da Rusija zaslužuje da izgubi rat i da treba ponovo da se konstituiše kao parlamentarna, a ne kao predsednička republika. To će, tvrdi on, obezbediti da niko više ne može da uzurpira vlast u Rusiji kao Putin.
Tekst Navaljnog nas je podsetio na Putinov mudar potez držanja svog najvažnijeg političkog protivnika iza rešetaka. On može samo da nemo posmatra ogromne promene u Rusiji. Za sedam i po meseci otkako je Rusija pokrenula invaziju u punom obimu, na stotine hiljada Rusa napustilo je zemlju. Mnogi od njih su novinari, pisci, pesnici ili umetnici koji, zajedno sa onima koji su još uvek u Rusiji, pišu eseje, pesme, objavljuju postove na Fejsbuku i podkaste, dok pokušavaju da se izbore sa činjenicom da su građani zemlje koja vodi genocidni kolonijalni rat. Neke od njihovih ukrajinskih kolega su se podsmevale ovom užurbanom preispitivanju duše. Ukrajinci zaista imaju veće i neposrednije probleme. Ali oni učvršćuju svoje mesto u ovom svetu, dok za ruske građane više ništa nije izvesno.
Jedan od najranijih primera ovog stanja svesti je pesma pisca za decu Alekseja Olejnikova o bekstvu iz Rusije sa kućnim ljubimcem ježom. Jedna strofa kaže: „Nećemo oprati ovu sramotu dok ne umremo / Bilo je i gorih vremena, ali nikada ciničnijih“. Objavljena na Fejsbuku, pesma je postala viralna u martu. U maju je to postala pesma glumice i pesnikinje Ženje Berkovič. Ona govori o mladom Rusu koga posećuje duh njegovog dede koji se borio u Drugom svetskom ratu. Duh traži da ga unuk zaboravi, kako sećanje na njegovu hrabrost ne bi služilo pravdanju rata u Ukrajini. Trenutno je viralna pesma Ilaja Bar-Jahaloma, izraelskog ruskog Jevrejina, napisana kao dijalog boga i stanovnika Moskve koji se nada da će se jednog dana vratiti kući. „Neće uskrsnuti Buča, neće se podići Irpin“, kaže bog misleći na predgrađa Kijeva gde su ruske snage po svemu sudeći počinile ratne zločine. Postoji i nekoliko podkasta na ruskom jeziku posvećenih pitanjima individualne i kolektivne odgovornosti za rat. Linor Goralik, priznata ruska spisateljica rođena u Ukrajini, koja živi u Izraelu, pokrenula je onlajn časopis pod nazivom Roar (Russian Oppositional Arts Review, Revija ruske opozicione umetnosti; skraćenica znači urlik; prim.prev). Dosad su objavljena 3 broja.
Poslednji put kada se na ruskom pisalo u ovako povišenom, grozničavom tonu bilo je kasnih 1980-ih. Sovjetski građani su se tada suočavali sa svojom prošlošću: staljinističkim terorom. Taj trenutak je Rusiji, između ostalog, dao Memorijal, organizaciju za ljudska prava koja je, zajedno sa ukrajinskim i beloruskim aktivistima, početkom oktobra dobila Nobelovu nagradu za mir. Danas se ruski građani suočavaju sa svojom sadašnjicom. Pisci beže iz zemlje (kao i veći deo rukovodstva Memorijala) i pisanjem tragaju za novom Rusijom. Njihova kreativnost ih nosi daleko od ruske stvarnosti, izvan ruskog ustava, ka svetu koji je radikalno drugačiji i bolji ne samo od Putinovog revanšističkog Ruskog sveta, već i od onoga u kome živimo mi ostali.
The New Yorker, 09.10.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 02.11.2022.
UKRAJINA