Borča, partija, omladina, akcija

Predsednik zemaljske Srbije i predsednik nebeske Srbije uputili su svako svoju uskršnju poslanicu u kojoj su, svako svoje stado, pozvali na jedinstvo. Ali su pritom i prozvali sve koji se tom jedinstvu opiru. Čime su diskretno a direktno, svaki na svoj način, prizvali uterivanje nejedinstvenih u jedinstveni tor.

Predsednik zemaljske Srbije je za nejedinstvo, po običaju, optužio novinare ali ovoga puta, za promenu, sa severa Kosova („pokušavaju da potkupe deo naših ljudi, organizuju medijsku agenturnu mrežu, milione dolara plaćaju, direktno plaćeni spolja, samo da bi srušili jedinstvo srpskog naroda“) dok je predsednik nebeske Srbije optužio „mnoge kod kojih su, pod vidom borbe za narod, prisutni lični interesi“, a naročito partije koje se, kao što patrijarh lepo vidi, ne bore „za najbolji put i rešenje u korist naroda“.

A kad prozivka dođe sa tako najvišeg mesta, naravno da će joj se odazvati najodaniji vernici i jednog i drugog. Pa kad joj se još pridruže i poslanici koji se vajkaju kako bi nadležni narod trebalo da uzme zakon u svoje ruke kad već nadležni organi (inače u nadležnosti skupštine!) ne rade svoj posao – naravno da će stradati neko ko je sasvim nenadležan za rešavanje kosovskog „pitanja“. Na primer, a po starom nedobrom običaju još iz osamdesetih – pekar.

Oni koji nisu imali živaca da dočekaju „dogodine u Prizrenu“ odlučili su se da sebi organizuju dogodovštine u mnogo bližoj i dostižnijoj Borči. Pekara, poznata i priznata po humanitarnim akcijama, postala je poprište borbe za „nedavanje Kosova“. Jer u njoj radi neko ko je nekada, još pre nego što je na fudbalskom prvenstvu taj gest postao prepoznatljiv, rukama pokazao dvoglavog, a albanskog orla. Za kaznu zbog „slučajno“ otkrivene fotografije vlasnik pekare je trebalo da plati glavom. Ali je dobio samo svinjske glave po krovu automobila (da lakše sklizne ako ga poseru ptice?) i polepljene plakate kojima se priziva velika Srbija.

Ministar policije je višečasovnu opsadu nazvao „događajem“ (čak ne ni incidentom a kamoli nasiljem) u kojem su „građani protestovali“ (da su opoziciono nastrojeni bili bi fašisti koji ruše grad) i „izrazili negodovanje“ (dok bi opozicionari zazivali linč, silovanje, nasilje), dok je policija „obezbeđivala da ne dođe do narušavanja javnog reda i mira“ (jer nije narušavanje kad pedeset ljudi drži pekaru u opsadnom stanju?) zbog čega je „pomenuto okupljanje prošlo bez ijednog incidenta“ (budući da je stavljanje svinjskih glava na automobil stari pravoslavni običaj).

Pa ipak, ovaj „događaj“ nije prošao bez javne osude. Ministar policije je izjavio da je zgrožen paušalnim ocenama pojedinih političara (čovek koji u glavu ume da prebroji zimske jakne demonstranata naravno da će biti zgrožen paušalima) i njihovom organizovanom spremnošću da, zarad jeftinih političkih poena, dolivaju ulje na vatru.

Vaistinu (po)beda.

Peščanik.net, 29.04.2019.

Srodni linkovi:

Ivan Čolović – Dva humanitarca, Gujon i Đuraj

Svetlana Lukić – Borča i zamka za genocid