Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Njih dvojicu povezuje fonetsko sazvučje njihovih imena i prezimena – Arno Gujon i Mon Đuraj. Povezuju ih još neke sličnosti. Obojica su državljani Srbije i žive u Srbiji, ali nisu etnički Srbi ili, kako se kod nas kaže, nisu Srbi po nacionalnosti. Prvi je po toj osnovi Francuz, drugi Albanac. Obojica tečno govore srpski. Najzad, i jedan i drugi su humanitarci. Gujonu je to profesija, on je direktor fondacije Solidarnost za Kosovo, koju je osnovao 2004. godine, a Đuraj, po zanimanju pekar, amaterski praktikuje humanitarni rad u Borči, gde živi od pre osam godina. I na tome se sličnosti između ove dvojice završavaju, a počinju razlike. One koje se zovu dijametralne.

O Gujonu

Arno Gujon je danas jedan od najpoznatijih i najcenjenijih ljudi u Srbiji. Za svoj humanitarni rad, za pomoć u hrani i drugim potrebama koje njegova fondacija šalje Srbima na Kosovu, koristeći za to novac prikupljen od donatora u Francuskoj, Gujon je dobio nekoliko najviših crkvenih i državnih odlikovanja i priznanja. Samo prošle godine četiri: patrijarh Irinej odlikovao ga je Ordenom Svetog Save prvog stepena, episkop šabački Lavrentije Ordenom Svetog vladike Nikolaja, od Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije dobio je Povelju Viteza Svetosavskog pacifizma – proverio sam, zaista se tako zove – i od Fondacije „Braća Karić“ njenu godišnju nagradu.

Pored toga, Gijonov rad pozdravljaju i hvale i neke važne i uticajne javne ličnosti. O njemu s odobravanjem govore mediji, njegov lik i delo „lajkuju“ i „dele“ ljudi na društvenim mrežama. Tu se pojavila i jedna pesma koja pozdravlja njegovu pojavu u Srbiji, koja počinje ovako: „Ponovo se kreće lađa Francuska / Arno Gujon njome zapoveda“. Porede ga sa najvećim prijateljima koje je srpski narod ikad imao. On je, čuje se i to, novi Arčibald Rajs. Njegova knjiga Svi moji putevi vode ka Srbiji (Službeni glasnik, 2014) doživela je nekoliko izdanja. U predgovoru je Gujonov put do srpskih srca opisao dramski pisac Dušan Kovačević: „Arno Gujon se u Srbiji pojavio jednog dana kao Mali princ, da bi tokom desetak godina rada i borbe sa vetrenjačama podsećao na Don Kihota, sve do dana današnjeg kad ga većina ljudi u Srbiji prisvaja kao najboljeg prijatelja, ili rod rođeni, kao brata“.

O Đuraju

Za razliku od Gujonovog, Đurajev humanitarni rad ostao je nepoznat srpskoj javnosti. Za njega su znali samo neki žitelji Borče, gde Đuraj ima dve pekare. Znali su i cenili to što on na razne načine pomaže poznatim i nepoznatim ljudima u nevolji, kao inicijator i učesnik mnogih dobrotvornih akcija. Ali glas o dobrom pekaru humanitarcu Monu Đuraju nije otišao dalje od Borče. To se naglo promenilo pre desetak dana, kad je ovaj pekar postao žrtva grupe desničarskih ekstremista, koji su pred njegovom pekarom „Roma“ organizovali protest, jer su otkrili da je Đurajev brat pre dve godine na svoj fejsbuk profil postavio sliku na kojoj ukršta prste na način koji se ustalio kao simbol albanske zastave i kao sredstvo političke provokacije. Skupilo se rmpalijsko i grlato društvo da odgovori na uvredu srpske časti i dostojanstva, razvilo srpske zastave, istaklo transparente i uzvikivalo parole protiv „Šiptara“. Neko maštovit dosetio se da na haubu Đurajevog auta stavi pečenu svinjsku glavu, s idejom da on kao Albanac mora biti musliman, to jest neko ko iz verskih razloga ne jede svinjetinu, i da će ga najviše uvrediti ako mu pred kuću donesu s ražnja skinutu glavu svinje, a možda ga i nateraju da je zagrize.

Međutim, našlo se ljudi koji su digli glas protiv ove u pravom smislu reči svinjarije. Među njima su bile i neke javne ličnosti, neki političari takođe, koji su došli u Borču i učestvovali u akciji podrške Đuraju nazvanoj „Burek solidarnosti“. Što je još važnije, on je podršku dobio i od mnogih svojih komšija. To njega može da ohrabri da sa svojom pekarom ostane tu gde je, a ljude koji su stali uz njega da učvrsti u inače klimavoj nadi da oni i njihova zemlja neće ostati tu gde su.

Verujem da bi komšije pekara iz Borče koje su ustale u njegovu zaštitu to učinile i da se on nije posebno istakao svojim humanitarnim radom, jer oni koji se ne mire sa terorom znaju da zaštitu od njega zaslužuju svi ljudi. Međutim, njih je posebno pogodilo to što je ovoga puta žrtva terora bio baš njihov dobrotvor. Zahvaljujući tome, javnost u Srbiji mogla je da čuje čime je sve ovaj pekar zadužio ljude, da sazna da u Borči živi i radi jedan pravi humanitarac. Tako je do medija stigla informacija da poslednje dve godine 25 učenika jednog odeljenja osnovne škole „Rade Drainac“ u Borči iz njegove pekare svakog dana dobijaju besplatnu užinu. Javila se i Ljiljana Dragojlović, majka teško obolele devojčice, za čije skupo lečenje Đuraj prikuplja donacije. Na jednom TV kanalu ona je sa zahvalnošću govorila o njegovoj pomoći i dodala da i njene komšije na napad na Đuraja gledaju isto kao ona. „Prošli smo pakao“, rekla je Ljiljana, i objasnila da ljudi žele da žive u miru, a ne u ratu i mržnji. Udruženje građana sa invaliditetom „Novi horizonti“ oglasilo se saopštenjem: „Povodom današnjih nemilih događaja vezanih za pekaru ‘Roma’ u Borči, osećamo moralnu obavezu da stanemo u zaštitu vlasnika ove pekare, koji je naš višegodišnji donator i uvek se rado odaziva svakoj našoj akciji, tako što donira svoje proizvode… Naš komšija Mon Đuraj je pre svega human čovek, koji je učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama. Time je pokazao da poštuje zemlju u kojoj živi. Naše udruženje, koje nažalost ima mali broj donatora, na njega je moglo da računa. Mi nikada nismo vrednovali ljude na osnovu nacionalnosti, niti verske pripadnosti, već nam je uvek bilo bitno ko je kakav čovek, a Đuraj je pre svega samo jedan human čovek velikog srca“.

Kako objasniti to što je ovaj nesumnjivo istrajan i važan humanitarni rad Mona Đuraja ostao dosad nepoznat srpskoj javnosti, dok je humanitarac Arno Gujon dobijao priznanja, pohvale, pažnju i ljubav sa svih strana, po broju i učestalosti bez presedana? Za to su pomalo krivi i njegovi Borčani, jer nisu pomišljali da su dobra dela njihovog pekara Đure, kako ga tamo zovu, važna za crkvu, državu, medije, pisce i svekoliko srpstvo, pa ga nisu kandidovali za neku državnu ili crkvenu nagradu.

A i da jesu, njihov kandidat ne bi imao nikakvih izgleda na uspeh, posebno ako bi se našao u konkurenciji sa Gujonom. Ostao bi nenagrađen i, kako bi se danas reklo, neprepoznat kao humanitarac, ali ne zato što bi njegov humanitarni bilans, izražen brojem vekni, bureka, kifli ili pogačica koje je donirao, bio smešno mali u poređenju sa 30 konvoja hrane i drugih potrepština u vrednosti od milion i po evra, koliko je Gujonova fondacija dosad prikupila i otpremila na Kosovo. Jedan od razloga što Đurajevo dobročinstvo ne bi moglo da računa na nacionalna prepoznavanja i priznanja, ako bi neko pokušao da ga za njih kandiduje, sigurno je u tome što on neselektivno pomaže svima kojima je pomoć potrebna, pa se tako ne vidi i „ne prepoznaje“ ništa što bi bila briga o srpskom čoveku, o srpskom narodu i što bi zavredelo pažnju srpskih nacionanih institucija, države, crkve, nacionalnih pisaca i nacionalne Braće Karić.

Njihovu pažnju Gujonova fondacija zaslužila je upravo time što je za ljudske patnje na Kosovu selektivno osetljiva, što je selektivno, ekskluzivno humanitarna, takoreći etnohumanitarna. Zove se Solidarnost za Kosovo, ali pomaže samo Srbima na Kosovu. Drugim rečima, problem s Đurajevim humanitarnim radom je paradoksalno u tome što je on samo to, humanitaran, ni manje ni više od toga. Za razliku od njega, Gujon je umeo da svoj humanitarizam suzi, da ga redukuje, da ga obuzda, da mu ne dopusti da se razmahne na sve strane. Naučio ga je da ostane tvrda srca ako slučajno naiđe na nekog u pomoć vapijućeg kosovskog Albanca, ili Roma, ili Bošnjaka, ili bilo kog drugog ko nije Srbin.

Još o Gujonu

Ipak, ovim Gujonovim trudom da svoje humanitarno preduzeće ograniči na pomoć kosovskim Srbima ne može se u celini objasniti njegov neviđen uzlet među srpske zvezde, to što ga današnja Srbija pozdravlja kao Malog princa i novog Arčibalda Rajsa. Više od ove redukcije, za to je zaslužna jedna ekstenzija, jedno proširenje polja Gujonovog delovanja daleko preko granica onoga što je posao jednog humanitarca. U stvari, ako se pogledaju obrazloženja pročitana prilikom dodele priznanja kojima je on u poslednje vreme obasut, videće se da se tu, pored humanitarnog rada, i mnogo više od toga, ističe Gujonovo zalaganje da Francuska i svet prihvate ono što srpska crkva i država smatraju pravom istinom o Kosovu. Kačeći orden Svetog Save na Gujonove grudi, patrijarh Irinej je posebno istakao njegovo „istrajno svedočenje istine o životu našeg naroda na Kosovu i Metohiji“. Širenje zvanične, crkvene i državne istine o Kosovu i Srbiji donelo mu je i onu povelju ibijevskog imena kojom ga je odlikovalo Ministarstvo spoljnih poslova Srbije. U obrazloženju datom uz ovo priznanje stoji da ga je laureat zaslužio svojim humanitarnim radom i „zalaganjem u Francuskoj za promenu slike o Srbiji“.

Kad je reč o tome, o Gujonovom lobiranju za srpsku stvar u Francuskoj, primetan je njegov trud da se ta stvar Francuzima predstavi tako da bude razumljiva i draga onima među njima na čiju pažnju i podršku najviše računa. Portal njegove fondacije na francuskom jeziku otkriva mi da se on pre svega obraća Francuzima zabrinutim za sudbinu tradicionalne hrišćanske Evrope, čiji opstanak i „identitet“ ugrožava na njeno tle nadirući islam, te su, u skladu s tim, spremni da odvoje i neku paru za akcije hrabrih ljudi koji čine nešto da se ta pretnja osujeti. Zbog toga Gujon temu „stradanja kosovskih Srba od Albanaca“ – koja njegovu ciljnu grupu Francuza možda uopšte ne interesuje – prevodi u formulaciju „Stradanje hrišćana na granici hrišćanske Evrope“. U prvoj rečenici kojom portal Solidarité Kosovo objašnjava „Ko smo mi“ stoji da su njeni osnivači bili motivisani „teškim položajem u kome su se našle porodice na Kosovu i Metohiji, koje su 17. i 18. marta 2004. godine bile žrtve antihrišćanskih pogroma“, a zatim se precizira da su te žrtve bile srpske porodice, srpsko stanovništvo. Ulogu hrišćanskih mučenika Srbi imaju i u drugim tekstovima na ovom portalu. U informaciji o vrstama pomoći koje fondacija pruža kaže se da se „uporedo preduzimaju hitne intervencije da bi se obezbedile životne potrebe za hrišćanske enklave i sprovode postkrizni programi da bi se podržala njihova autonomija“. Preneta je i pohvala koju je fondacija dobila u jednom članku objavljenom u katoličkom časopisu La Nef: „Žrtve antihrišćanskih pogroma, Srbi sa Kosova, mogu da računaju samo na šačicu humanitarnih udruženja, među kojima najviše na francuski NVO Solidarnost za Kosovo“. I kad se na ovom portalu govori o šefu, o direktoru, on je prikazan kao hrišćanski borac: „Arno Gujon, amblematski lik Solidarnosti Kosovo, već više od petnaest godina sprovodi humanitarne akcije u najnegostoljubivijim delovima Kosova, pružajući pomoć enklavama u koje su se povukle hrišćanske porodice“.

Ovi primeri pokazuju diskurzivni okvir u koji Gujon, obraćajući se publici u Francuskoj, smešta svoju brigu za Srbe na Kosovu i pride za lik Srbije u svetu. To je diskurs desnice, one zabrinute za sudbinu hrišćanske Evrope i njene kulture, za njeno autohtono stanovništvo i njegov „identitet“. Taj diskurs je zajednički klasičnoj klerikalnoj desnici, koja ga obuzdava i zadržva u okvirima političke korektnosti, i ekstremnoj desnici, koja mu pak pušta na volju, dozvoljava mu da se pokaže u punom rasističkom kapacitetu. U tom nekastriranom obliku neguju ga i razne desničarske grupe koje se danas svrstavaju među „identitarce“, jer se bore za spas tzv. identiteta hrišćanskih evropskih naroda. Jedna od njih je Identitetski blok (Bloc identitaire), francuska politička organizacija, koja je za predsedničke izbore u Francuskoj 2012. godine bila kandidovala upravo našeg omiljenog humanitarca Arnoa Gujona, a on je u to vreme već nekoliko godina bio direktor fondacije Solidarnost za Kosovo. Započinjući predsedničku kampanju, Gujon je – kao što je običaj u takvim prilikama – najpre predstavio sebe i svoj politički kredo: „Moja kultura je evropska, moja etnija je evropska, moja krv je evropska. Ja sam autohtonog porekla… Evropljanin sam zato što je moja prva zastava boja moje kože i ako se ona nekome ne dopada, nikad neće moći da mi je oduzme“.

Poslednjih godina humanitarac Gujon, na krilima pažnje i ljubavi kojima je u Srbiji obasut, isprobava svoje mogućnosti i u nekim aktivnostima koje nemaju ili imaju malo veze sa humanitarnim radom, ali imaju veze sa politikom. Nastavio je da nastupa kao tumač „srpske istine“ u Francuskoj, ali sada on tu istinu sve češće tumači i publici u Srbiji, drži predavanja i govori za medije o tome koliko se rat na Kosovu u svetu predstavlja netačno, jednostrano, na štetu srpskog naroda. Okreće se i prema drugim temama. Ceremoniju na kojoj mu je uručena nagrada „Braća Karić“ iskoristio je da održi mali govor o značaju tradicionalne evropske porodice. „U današnjim vremenima“, požalio se on, „porodica kao stub, kao temelj naših evropskih društava sve više i više se nipodaštava, obezvređuje, degradira. Dece je nažalost sve manje, a zapuštenih staraca sve više“. U knjizi Svi moji putevi vode ka Srbiji razvio je misao o nacionalnom značaju srpskog manastira, jer je otkrio da manastir nije samo verska institucija. „Pored čisto verskog aspekta”, piše on, „manastir ima ulogu nosećeg stuba na kome počiva sva struktura srpskog identiteta”.

Među stvarima od posebnog značaja za srpsku naciju Gujon ipak najviše ceni srpski jezik i rado i opširno o njemu govori, pokazujući da je ovaj jezik zaista dobro naučio. Uključio se u akciju Ministarstva kulture „Negujmo srpski jezik“, govoreći publici u raznim srpskim gradovima i Srbima u dijaspori o tome da je ovaj „prelep i ujedno pretežak jezik“ naučio da bi mogao da razume srpski narod. „Hteo sam da razumem narod“, priča on, „ne samo mlade, koji znaju engleski ili francuski, ali koji ne odražavaju narod u celini, već bake, deke, decu, ljude sa kojima sam se susretao svih ovih godina na Kosovu i Metohiji“. Pošao je od toga da „ne možete da uđete u dubinu srpskog bića bez srpskog jezika“. Naučio je srpski da bi stigao do tih dubina. I onda slušao šta će mu reći srpske bake, deke i ostala nejač – na svom jeziku, koji on sada zna – ali ga neće interesovati njihove lične sudbine, njihove pojedinačne duše, nego „duša srpskog naroda“. „I tako što sam naučio srpski“, kaže Gujon, „naučio sam i otkrio dušu srpskog naroda“.

Šta Arno Gujon sa ovim dokazima da razume srpsku dušu i brižnim govorima o srpskoj porodici, srpskim manastirima i srpskom jeziku želi da postigne? Šta će mu sve to, na šta on to cilja? Da učvrsti položaj fondacije Solidarnost za Kosovo? Reklo bi se da on hoće više od toga. Da postane ambasador, član SANU? Posle slave i časti koje je već stekao teško da bi ga i tako nešto zadovoljilo. Jer on sada pred sobom vidi same vrhove, sve drugo je već ispod njega. Zato mislim – možda preterujem, ali ne mnogo – da Arno Gujon veruje da mu se otvara put do najvećih visina, to jest do nove predsedničke kandidature. U Francuskoj nije uspeo, ali zašto da ne pokuša u Srbiji? Upoznavši „dušu srpskog naroda“, odnosno Srbe koji ga obasipaju nagradama i pobožno slušaju otvorenih usta, on ima jake razloge da o sebi kao predsedniku Srbije ozbiljno razmišlja.

Još samo kratko o Đuraju

Zaokupljen Gujonom, zaboravio sam Mona Đuraja. Ali, to njemu i treba, da ga zaboravimo i ostavimo da peče hleb i da, koliko može, pomaže ljudima u nevolji. Dovoljna mu je njihova pažnja i hvala. Videli smo, ljudi u Borči ga cene i vole, posrbili su ga i zovu ga Đura, ali ni on ni oni ne pomišljaju da se tu radi o nečemu što ima veze sa „srpskim bićem“ i „srpskom dušom“, s tim metafizičkim natuknicama koje u Srbiji eksploatiše visoka politika nacionalističkog smera i kojima pribegavaju ljudi s političkim ambicijama. Ako bi se, zahvaljujući nekom neverovatnom sticaju okolnosti, kod pekara Đure ipak rodile političke ambicije, ne sumnjam da bi i on umeo da sroči neku lepu govoranciju o „srpskoj duši“. I on sasvim lepo govori „prelep i ujedno pretežak srpski jezik“, pa bi mogao da stigne i do duše koja se u njegovim dubinama krije. Borčani ne bojte se, samo se šalim.

Peščanik.net, 13.05.2019.

Srodni linkovi:

Svetlana Lukić – Borča i zamka za genocid

Nadežda Milenković – Borča, partija, omladina, akcija

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)