Bože, pomozi

Prikaz stripa „Životinjski dvorac: Noć pravednika“ (3. i 4. deo), Xaviera Dorisona i Félixa Delepa, u prevodu Tonyja Šercera (Zagreb: Fibra, 2026)

Neka se čitalac, moj istomišljenik, ne brine: nisam naprasno postao religiozan. Niti ćemo ovde o religijama i raznim njihovim „pojasevima“. Pošto sam bezbožnik, nema razloga da to komentarišem, dok god ne trpim posledice tuđe demonstracije vere. Ovde ćemo o stripu. Strip je „Životinjski dvorac“ (ili „Životinjski zamak“ u prevodu na srpski) i već smo o njemu razgovarali. Rekli smo da je u prva tri dela ambiciozno zamišljene priče sve isto kao i kod nas, u realnom svetu – to ako je Srbija realna u bilo kom smislu, jer više liči na košmar.

I tada smo napisali da s nestrpljenjem očekujemo kraj u 4. delu. Seća se čitalac, 3. deo završava se raspisivanjem izbora, a u 4. gledamo ko je na izborima pobedio. Stigao je dakle (u Zagreb; srpsko izdanje ćemo verovatno još malo sačekati) i taj kraj. Možemo samo zavideti junacima iz crtanog romana, do razrešenja naše priče, sva je prilika, načekaćemo se (ako u toj priči uopšte bude izbora). Sad imamo celu priču u prevodu (u originalu, 4. deo izašao je 2025). A to znači da možemo da odgovorimo i na pitanje od prošlog puta: koliko su zaista crtana i naša priča slične?

Možemo to reći i ovako: ima li kod nas mesta za srećan kraj kao u priči Dorisona (napisao) i Delepa (nacrtao), makar i je u njihovoj priči taj kraj, iako srećan, poprskan krvlju?

Dorison i Delep pokazali su hrabrost sličnu autorskoj hrabrosti svog zemljaka Xaviera Coste. I o njemu smo pričali. Seća se čitalac, Coste je prvo nacrtao „1984.“ (nije on u toj želji da crta po Orwellu nipošto sam, kod nas je Darkwood 2024. objavio i češku nacrtanu „1984“ Matyáša Namaija), a onda je iznenadio i nastavkom, „Dnevnikom iz 1985“. Ako nam Orwell, a za njim i Coste, u „1984.“ opisuju načine održavanja totalitarne diktature lažima, manipulacijama i (egzistencijalnim) strahom, onda sam Coste u „1985“ elaborira mogućnosti otpora takvim diktaturama.

Pri tom, ne zanima ga (samo) da prikaže sam način pružanja otpora. Od toga, zanimljivije mu je (i poraznije) da prikaže posledice života pod diktaturom na karaktere i psihu pobunjenika. Videli smo, Coste kaže, i u tome ima podršku u literaturi, da život pod diktaturom, čak i kad joj se opiremo, čini od nas lažove i nasilnike nalik na one protiv kojih se borimo. Coste piše i crta opomenu: nije dovoljno da budemo protiv, moramo imati i viziju za šta se borimo i još pod diktaturom moramo početi da mislimo i da se ponašamo kao da je vizija već realizovana. Samo tako otpor ima smisla.

Kod Costea, njegovi pobunjenici, ne dobacuju do moralnog imperativa na kome stoji Costeova tragična priča. Dorison i Delep su rešili da krenu putem drugačijim od Costea i pruže nam junakinju koja je sve što Costeovi junaci nisu. Dakle, junakinju koja pod diktaturom živi po principima u skladu sa svetom za koji se bori. Ne čude paralele koje se mogu povući između crtanih priča Costea, s jedne strane, i Dorisona i Delepa, s druge. I druga dvojica autora rade neočekivano: Coste piše nastavak „1984“, a Dorison i Delep nastavak takođe Orwellove takođe čuvene „Životinjske farme“.

Kao i Coste, njih dvojica u priči prikazuju kako se ruši totalitarni, manipulativni, diktatorski režim iz drugog čuvenog Orwellovog romana. Koliko su „1984“ i (Costeova) „1985“ odmaknute od stvarnosti (a to nije mnogo) i stoga zgodne da se na – uslovno rečeno – apstraktniji način elaboriraju stvari bitne za život ljudi u nepodnošljivim okolnostima nasilnih režima, toliko je „Životinjski dvorac“ Delepa i Dorisona, baš zato što je basna (kao i Orwellova „Životinjska farma“), uronjena u našu stvarnost (mislim i na našu, „srpsku“ stvarnost“).

Rekli smo već prošli put, u „Životinjskom dvorcu“ gledamo izolovanu zajednicu životinja. Poredak u njoj je totalitarna diktatura. Životinje su poslušne jer strahuju od dve pretnje. Jedna je realna: stalež čuvara (psi), apsolutno poslušan diktatoru, spreman je na svako nasilje nad (ostalim) životinjama da bi održali red i poslušnost vladaru (bik). Druga je izmišljena i izmislio ju je vladar/gospodar: životinje strahuju od divljih životinja (vukova). Od pretnje spolja, to jest od izmišljenih ubica spolja, čuvaju ih, naravno, gospodar i njegovi psi.

To gledamo u prva tri dela. To jest, gledamo kako životinje više ne mogu da izdrže i odluče se na pobunu. Samo što pobuna mora biti mirna. Tako zahteva vođa pobune (mačka), dakle junakinja koja u priči već živi po pravilima drugog, boljeg sveta, kome teži. Jedini miran način da se svrgne diktator jesu demokratski izbori. Ali, kako diktatora prisiliti da raspiše izbore? U nekoliko koraka. Prvi je mobilizacija pobunjenog društva. Mora se svima pokazati da je pobuna moguća i da ima članova zajednice spremnih na pobunu. Za to je potrebna kampanja: od vrata do vrata i od zida do zida.

Drugi korak je iznuda izbora. To se ne radi skupovima – skupovi služe da zajednica pobunjenih životinja vidi i prepozna samu sebe. Na režim se mora izvršiti ekonomski pritisak. Tek kada ne bude imao čime da trguje niti da plaća stalež čuvara i druge kolaborante, diktator će razmisliti o izborima i eventualno ih raspisati. Sve to fino elaborirano, s lepim psihološkim nijansiranjem likova, njihovih zabluda i sumnji, gledamo i čitamo u prva tri dela. Da bi se treći deo završio – raspisivanjem izbora. Zima je, životinje su ostale bez hrane zbog bojkota rada, i diktator je morao na izbore.

Važna stvar u ovom delu priče jeste i skretanje pažnje da roba koja se stvara ne služi samo za održanje zajednice. Razmenom te robe, diktator i njegove sluge dobijaju namirnice koje su u zajednici životinja označene kao luksuz. Za malo udobnosti čuvari su spremni da ubiju, dakle.

Iako izolovana, zajednica je tako ipak čvrsto integrisana sa svetom oko nje. Taj svet vrši pritisak, ne zato što mu je stalo do slobode životinja. Naprotiv, stalo mu je do trgovine i jeftine robe iz zajednice. Motiv vladara je pak udobnost i – recimo opet tako – luksuz. Zbog tog pritiska – moraju izbori. Na samom kraju trećeg dela, vidimo i to: diktator raspisuje izbore uveren da će ih ukrasti. Time će rešiti dva problema – ugasiće pobunu i ponovo će dobiti pristanak potlačenih podanika. Pošto su tražili izbore, moraju pristati na rezultat, to jest na njegovu pobedu – tako razmišlja.

Sve do sad, čitaocu je sve jasno i pita se zašto bi čitao strip kada to živi svakog dana u Srbiji. Ja sam ga pročitao zbog 4. dela, zanimao me je kraj. Pretpostavio sam da će biti srećan, odmah na početku prevario me je diznijevski Delepov crtež. Ali, kao što i u Disneyjevim crtanim filmovima bajkoviti crtež nije prepreka da vidimo grozne stvari – recimo, kako majka strada u šumskom požaru – tako i Dorison i Delep prolivaju krv, seku glave i probadaju tela bez obzira na našu naviku da Disneyija, uprkos gledalačkom iskustvu, povezujemo s lepim, naivnim i bezazlenim.

Samo što nije razlog bio jedino u iščekivanju srećnog kraja, to jest želji za njim. Ako analogija između njihove priče i onoga što ovde živimo tako fino radi, pomislio sam – možda će mi otkriti kako i mi da stignemo do srećnog kraja. I, rekli su mi ono što sam već znao: nema sigurnog puta ka pobedi na izborima i svrgavanju diktatora. To mora biti mešavina upornog, požrtvovanog, dobro promišljenog rada, ispoljavanja različitih karaktera koji se vode raznim motivima, a povrh svega još i – sreće. Zato naslov – pomozi bože.

Ne bih da ovde opisujem pojedine potresne scene, među kojima nije najmanje potresna ona kada i diktator za trenutak pokaže – znam, zvuči blesavo u priči čiji su junaci redom životinje – ljudsko lice. Ima tu svega, od očekivanih sumnji, do nasilja na strani na kojoj ga ne očekujemo, od izdaje do prelazaka sa strane vlasti na stranu pobunjenika. Ima i divnih prikaza sumnje u sopstvenu ispravnost i ispravnost cilja kome se teži, razdora između dece i roditelja – dakle, ima svega onoga što gledamo i što ćemo gledati i kod nas.

Ali, recepta nema. Niti garancija za uspeh pobunjenika. Što ne čini strip manje vrednim čitanja. Naprotiv, barem dve stvari čine ga vrednim. Prva je, dobro je pogledati se s vremena na vreme u ogledalo, jer ćemo videti ono što smo skloni da previdimo ili zaboravimo. A druga: nema te sreće koja će nas izvući ako prethodno ne uradimo sve ono što se mora uraditi da bi se pobedilo. U tom smislu, strip je i neka vrsta izrazito poučnog i jasnog manuala za dobijanje izbora. Manuala, a ne uputstva (iako su sinonimi), jer asocira na fizički napor i rad, što jeste rad za izbore i za pobedu na njima.

Peščanik.net, 09.06.2026.