Kako sad stvari stoje, sa srpskim stradanjem ćete se najbrže upoznati ako ste u Njujorku, i to baš na Manhattanu. Ostatak sveta će pričekati, a nama ovde ionako više nije bitno da išta zaista (sa)znamo.
Subotu, 11. jul, Politika je obeležila kako i dolikuje „srpskom“ osećanju za pravednost i „srpskom“ saosećanju sa žrtvama, jer – „свака жртва, без обзира на националност, заслужује истину, достојанство и памћење“. Ko je propustio da to primeti 11. jula, mogao je u Politici sve isto da pročita u novom tekstu od 12. jula. Ako čitaoca 11. jul podseća na neke druge žrtve, Politika će mu objasniti da je ceo jul mesec izdvojen za sećanje na srpske, i samo srpske žrtve, iako – da ponovimo – „свака жртва, без обзира на националност, заслужује истину, достојанство и памћење“.
Tog istog 11. jula John Smith žurio je Manhattanom, od parka 82. ulicom do 2. avenije. Pored njega je prošao kamion, sasvim običan, ali ga je John ipak uhvatio krajičkom oka. Pažnju mu je privukla slika deteta na velikom ekranu na prikolici kamiona. Ali, tek što se okrenuo da vidi o čemu je reč, kamion je zašao iza ćoška. Nije John Smith bio jedini, kamion je prolazio mimo žitelja Njujorka i poneko bi se okrenuo za njim – nikome nije svejedno kada vidi sliku deteta i pored nje godine rođenja i smrti. Amanda Blair pomislila je da je reč o kampanji za prikupljanje novca za lečenje obolele dece.
Naprosto, zagledala se u fotografiju i godine, a kad je pogledala iznad godina, više nije bilo vremena da pročita – SERBIAN CHILD VICTIMS. A ni ime – Danka Tanović – nije joj govorilo ništa, jedva da ga je i pročitala, s nerazumevanjem. Uhvatila je samo Serbian i to pročitala kao Siberian, pa je svog kolegu s posla, koji je s njom izašao na pauzu, pitala da li je to neka epidemija u Sibiru, koja pogađa uglavnom decu. Kolega je rekao da moraju da požure, i već na sledećem koraku oboje su zaboravili šta su videli i o čemu su razgovarali.
Izmišljam, naravno. Pokušavam da zamislim kako je kampanja „Упознајте српско страдање“, o kojoj dakle piše Politika, prošla u Njujorku, na Manhattanu. Pored jedne od slika, na ekranu na prikolici kamiona, stoji sledeći tekst:
IN PODRINJE
AREA IN BOSNIA AND HERZEGOVINA
MANY SERBIAN VILLAGES WERE COMPLETELY DESTROYED
3267 SERBS WERE KILLED
BETWEEN 1992-1995
SOME ATTACKS CAME FROM A U.N. SAFE AREA, SREBRENICA
THEIR STORIES REMAIN UNTOLD
U potpisu – Центар.
Čitalac zna, najveći broj ubijenih ljudi među tih 3267 žrtava bio je pod oružjem i poginuli su u borbi. Kampanja ne laže, samo ćuti o tome. Ćuti tako da se zaključi da su svi nastradali kao civili. Samo što niko neće ništa zaključiti. Evo, neka čitalac sam izmeri koliko mu vremena treba da pročita gornji natpis s kamiona u Njujorku. E sad, neka proba to da pročita tako što će zamisliti da pojma nema šta je Podrinje, Bosnia and Herzegovina, šta su Serbs i Serbian i šta je Srebrenica. Neka to čita tako kao da mu je jedini poznati toponim iz istočne Evrope Siberia, koja zapravo uopšte nije Evropa.
I sad neka zamisli da to čita na ulici, gde se našao nekim svojim poslom, pa žuri da ga obavi i razmišlja o još pet drugih stvari koje treba da uradi do kraja dana, i dok ga kod kuće čekaju da donese hranu, ili šta već treba da donese i dočeka decu što se vraćaju iz škole, ako već i sam ne mora da ode po njih, pa kasni i nervira se, i nije mu ni do čega, a pogotovo ne do čitanja čudnih natpisa na ciradama kamiona, jer on u brzini veliki ekran na prikolici vidi kao ciradu, a ne kao ekran, a sliku i natpis kao reklamu, a ne kao deo pokretne izložbe o – stradanju Srba.
Hoću da kažem, ko god je pomislio da tako promoviše srpske žrtve, nema ništa u glavi i pojma nema kako se rade kampanje. Nazvati kampanjom to što kupite dva kamiona, nakačite im veliki display, i kažete im da se vozikaju uokolo po Manhattanu i verovati da na taj način širite istinu o bilo čemu… zapravo ne, daleko smo od toga, idemo ponovo… i verovati da će to iko da primeti i ne samo primeti nego i pročita i ne samo pročita nego i zapamti – o kampanjama nema pojma i onda ili je budala ili sve to radi iz nekih sasvim drugih razloga bez ikakve želje da širi bilo šta, a ponajmanje istinu.
A najluđe od svega: na svakom slideu nalazi se u donjem desnom ćošku QR code, i on vas vodi pravo na „на званичну интернет страницу Меморијалног центра Републике Српске, посебно припремљену за међународну публику“. I sad zamislite Johna Smitha, Amandu Blair… koga god hoćete, na ulici Manhattana, vidi kamion, vidi display, vidi slide, ugleda QR code, uzima telefon, slika i trenutno se seli/odlazi/ulazi u virtualni svet, nasred ulice, na – званичну интернет страницу Меморијалног центра Републике Српске, посебно припремљену за међународну публику.
Zaista, da li je iko ozbiljno pomislio da to može da se dogodi. I evo, da završimo s ovim delom teksta. Neka bude da je u Podrinju pobijeno preko tri hiljade civila Srba. Neka bude da se Srebrenica nije dogodila, to jest ako se nešto tamo dogodilo, neka bude samo to da su pod zaštitom snaga UN tu boravile jedinice „mudžahedina“ s jedinim ciljem da pale srpska sela i u njima ubijaju civile. Ako su „Srbi“ trideset godina kasnije odlučili da kažu istinu o tome, a da ne objasne šta su čekali do sad, i ako tu istinu šire na kamionima (mislim da sam pročitao da ih je dva) u centru Njujorka, zar nije logično da umesto empatije sa stradalim Srbima dobijemo deklaraciju UN-a o Srebrenici i 11. jul kao svetski dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici?
***
Čitalac i svaki student u Srbiji pak dobro znaju: u Srebrenici je u julu ubijeno više od osam hiljada muškaraca, među kojima i deca i stari. I među njima je bilo najviše civila. A i da nisu bili civili, bili su bez oružja. A i da su uhvaćeni s oružjem, nisu bili ubijeni u borbi, niti im se sudilo pre nego što su ih ubili. To je bio gnusni zločin. A sud je rekao da je bio i genocid. I, umesto da kažemo da nam je žao, da ćemo uraditi sve da se to ne ponovi, nikada više, šta dovitljivi „Srbi“ smišljaju – „Упознајте српско страдање“.
I kad se pogleda sadržaj te – kako je u tekstu nazivaju – pokretne izložbe (ej, pokretna izložba, dva kamiona s displayom), čovek pomisli da se svaki „Srbin“ zahvaljuje svome bogu otprilike ovako: „Хвала ти Боже за Јасеновац, јер се од Јасеновца не види срамота из Сребренице.“ Ispade Jasenovac dobar za Srbe. Jer, ako je čitalac pomislio da se u pokretnoj izložbi nalaze isključivo slideovi sa fotografijama iz ratova devedesetih, prevario se. Jer, najveći deo sadržaja izložbe odnosi se na Srbe i njihovu decu stradale u 2. svetskom ratu, uglavnom na teritoriji Hrvatske i zapadne Bosne.
Kako Jasenovac može biti opravdanje ili krinka za Srebrenicu, to bi mogao da objasni samo bolesni um, kome je to i palo na pamet. Kao što mu je palo na pamet da poseban naglasak stavi na stradalu decu, jer to daje – ljudsku dimenziju stradanju. Ako bismo sudili samo po ovoj izložbi, pokretnoj, u centru Njujorka, na dva kamiona, na koja su, kao leševe, autori izložbe natovarili bez imalo saosećanja i obzira srpske žrtve, a posebno srpsku decu, kao i na osnovu objašnjenja koje izložbu prati – recimo, da se tek sad daje glas civilnim srpskim žrtvama iz 2. svetskog rata – onda smo mi jedan ozbiljno oboleo kolektiv.
Govoriti sad da se o Jasenovcu govorilo praktično odmah posle 2. svetskog rata i da nije ni blizu istine da se o tom logoru i njegovim žrtvama ništa nije znalo izvan granica ondašnje Jugoslavije i današnje Srbije, te davati primere i navoditi literaturu… govoriti da se o srpskim žrtvama iz devedesetih takođe uglavnom sve zna i to uglavnom zahvaljujući domaćim nevladinim organizacijama koje važe za izdajničke… govoriti da u stvari vlasti neće da znaju istinu ni o jednim ni o drugim žrtvama, jer istina bi sprečila da se te žrtve zloupotrebljavaju za opravdavanje ili negiranje zločina srpskih jedinica… ne, to ne bi bio lek za našu bolest. Jer leka možda i – nema.
Peščanik.net, 17.07.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Upoznajte se sa srpskim stradanjem - 17/07/2026
- Mogu li fašisti postati dobri? - 14/07/2026
- Revolver za predsednika - 10/07/2026
