Ima nečeg kod Starog tramvajskog mosta što me je oduvek podsećalo na Drugi svetski rat. Kao i mnogi Beograđani tek pre desetak godina sam čuo priču o učitelju koji u poslednji čas seče detonatorsku žicu i time spasava most. Stoga je gotovo sigurno da moja asocijacija o ratu i mostu pre ima veze sa nekadašnjim Letnjim i Zimskim bioskopom na Radio televiziji Beograd, to jest filmom „Nedostižni most“ (A Bridge Too Far, 1977) koji je bio standardan deo repertoara. Siže ovog predugačkog filma je sledeći: kako bi skratili tok rata, Saveznici su osmislili smeo prodor u srce Nemačke, ali ne kroz Francusku, već zaobilaznim putem, kroz Holandiju. Da bi takav napad bio moguć bilo je potrebno da hiljade savezničkih padobranaca zauzmu 4 velika mosta. Zatim bi ove prelaze morali da drže sve do dolaska glavnine trupa, udaljenih više od 100 km. Sve bi verovatno ispalo kako treba da u danima pred saveznički napad nekoliko nemačkih SS divizija nije prebačeno baš u ovaj deo Holandije.
Najveći problemi za Saveznike nastali su kod poslednjeg i najvažnijeg mosta kod gradića Arnem. Tamo su padobranci uspeli da zauzmu samo južnu stranu mosta. Britanci su ubrzo bili opkoljeni. Nekih 700 padobranaca se tri dana održalo na južnoj strani mosta. Konačno, samo se mali deo njih spasao zarobljeništva ili smrti. Desant u Holandiji postao je primer preterane smelosti i potcenjivanja neprijatelja. Ipak, uporan saveznički otpor kod Arnema donekle je spasao ugled Saveznika i postao deo mitologije Drugog svetskog rata.
Kakve sve to ima veze sa Beogradom i rekom Savom? Najpre, Stari savski most i most kod Arnema veoma liče, zbog svoje lučne konstrukcije. Oni su različite dužine, ali oba premošćuju dve moćne reke, Savu i Rajnu. Podignuti su gotovo u isto vreme, i jedan i drugi za potrebe okupatora. Mesec dana po porazu Saveznika u Arnemu, otpočele su žestoke borbe oko i unutar Beograda. Na jedinom preostalom beogradskom mostu tada su se odigrali događaji možda i dramatičniji od onih u holandskom gradiću. Naime, jedan 55-ogodišnji učitelj samoinicijativno je odlučio da ode na most, pronađe i preseče detonatorske žice. Sve usred bitke za Beograd.
Ovde se priče razdvajaju, ali ne zato što su u Beogradu pobedili Saveznici, to jest partizani i Crvena armija, dok su u Holandiji prevagnuli Nemci. Naime, ono što se dogodilo u Holandiji septembra 1944. u toj zemlji se i danas tretira sa poštovanjem. Most u Arnemu je odmah posle bitke srušen od strane američkog vazduhoplovstva kako ne bi koristio Nemcima. Međutim, Holanđani su ga obnovili 1948. u identičnom obliku. Štaviše, 1977. su ga nazvali po britanskom padobranskom majoru Džonu Frostu (u filmu Entoni Hopkins), koji je tako uporno branio južnu ivicu mosta od napada SS-a. Planira se podizanje još jednog mosta u blizini, koji će biti imenovan po poljskom oficiru koji je takođe učestvovao u ovoj bici.
U Beogradu most još uvek stoji, ali bez ikakvog zvaničnog imena ili posebnog državnog poštovanja. Priča o učitelju koji deminira most prenosi se gotovo kao neka apokrifna urbana legenda. Ne samo da nema nikakvog državnog priznanja ovog dela već se sprema nešto mnogo gore. Beogradske vlasti već nekoliko godina najavljuju uklanjanje Starog tramvajskog mosta. Učitelj Miladin Zarić, kao i sam most pali su u zaborav i nisu potrebni nikom. Priču je nedavno, na sebi svojstven način, brutalno i banalno aktuelizovao kandidat za gradonačelnika, Aleksandar Šapić.
Šire gledano, ima nečeg veoma uznemirujućeg u lakoći sa kojom beogradska naprednjačka elita otpisuje kulturnu baštinu kada im se nađe na putu dalje ekonomske akumulacije ili pukog održanja na vlasti. Možda je najdrastičniji primer pad Železničke stanice. Beograd na vodi je monstrum koji guta dalje. Sada je na redu Stari tramvajski most. Međutim, ukoliko je Glavna železnička stanica pala gotovo bez borbe, ovde to ne mora da bude slučaj. Vremena još ima.
***
Ideja o rušenju mosta ima svoju evoluciju. Zahvaljujući privatnom udruženju beogradskih entuzijasta pod imenom „Imamo plan“ šira javnost je po prvi put čula za poduhvat učitelja Miladina Zarića. Ova grupa građana je 2013. predložila da se most nazove po njemu. Dobili su i podršku gradskih vlasti, pre svega iz Opštine Savski venac. Opština je donela odluku da se na godišnjicu spasavanja mosta oktobra 2014. postavi spomen ploča ispred Karađorđeve 69 gde je Zarić stanovao. Međutim, SNS je preuzeo upravu nad gradom 2014. i krenuli su problemi. Dva meseca po postavljanju table, rešenjem Gradskog sekretarijata za inspekcijske poslove naloženo je uklanjanje spomen-ploče. Tada još nema naznaka da naprednjačka vlast nešto ima protiv Miladina Zarića ili očuvanja Starog tramvajskog mosta. Pre se čini da je reč o političkoj odmazdi. Slično se može tumačiti i odsustvo odgovora na inicijativu o imenovanju mosta po Zariću. Ipak, interesovanje javnosti ne jenjava. Godine 2015. književnik Milijan Despotović piše njegovu donekle romantizovanu biografiju pod naslovom „Učitelj brani most“.
Septembra 2016. tadašnji gradonačelnik Siniša Mali izjavljuje da su planovi za most sledeći: velika rekonstrukcija sa ciljem adaptacije u drumski, tramvajski, ali i biciklistički i pešački most. Kaže i da su planirane zelene površine i klupe za sedenje. Siniša Mali je dalje rekao: „Srpska prestonica želi da napravi najlepši most u ovom delu Evrope, a na tom projektu su angažovane najbolje arhitekte iz SAD“. Obnova je bila planirana za 2017.
Međutim, 2017. Mali menja mišljenje i navodi tri razloga za rušenje mosta: saobraćajni, bezbednosni i estetski. Kaže da preko mosta dnevno može da prođe mali broj automobila, kao i da su temelji mosta od drveta te da to nije sasvim bezbedno. Nije baš rekao da je stari most ružan, ali je rekao da će se novi most svojim izgledom „u potpunosti uklopiti u viziju modernog Beograda“. Tadašnji gradski arhitekta Milutin Folić dodaje i svoje mišljenje marta 2018. Po njemu ovaj most „nema arhitektonsku ili umetničku vrednost zato što je to nemački konfekcijski most“. Ova opaska treba da most liši bilo kakve istorijsko-umetničke vrednosti.
Građani su stavljeni pred svršeni čin, a igraće se demokratije tako što će u navodno nepristrasnoj anketi odlučivati da li da most bude prebačen na mesto A ili B, oba na suvom. Treba da budemo srećni što nam Vesić i drugari čine i pristaju da most sačuvaju, umesto da ga pošalju u Smederevo, u železaru na topljenje. Most na suvom treba da bude neka moderna atrakcija, bolesni kompromis između čuvanja i uništenja mosta. Zatim sledi zatišje na ovu temu. Nemali broj građana je uznemiren pričom o mostu. Deo opozicije najavljuje da neće dozvoliti rušenje mosta. Godine 2019. „Ne davimo Beograd“ je podržao akcije udruženja „Imamo plan“ u vezi sa Starim mostom. Protiv rušenja su i SSP, PSG kao i DS i Pokret za preokret koji aprila 2021. pokreću peticiju za očuvanje mosta.
U međuvremenu, vlasti su pustile da most propada. On nikada, osim možda u danima borbi za oslobođenje Beograda 1944, nije bio u tako lošem stanju. Rupe su veće nego ikada i kao da se namerno ne saniraju. Svi trafo ormani obijeni su i ostavljeni da upotpune apokaliptičan izgled mosta. Jasno je da je vlast već donela odluku o sudbini mosta, pa veruje da nema smisla ulagati u njega.
Novopečeni naprednjak Aleksandar Šapić rešio je da svoju kampanju, između ostalog, započne i temom mosta na Savi. Krenuo je energično, stavljajući do znanja da mu most smeta i da neće dugo stajati na tom mestu ukoliko on pobedi. Najpre je izjavio sledeće: „Bio je čelični most koji su napravili Nemci da bi prebacili teško naoružanje. Tačno je da je stari učitelj skinuo mine, ne zato što mu je bilo dosadno i zato što je most bio lep, već zato što nije mogao da pređe na drugu stranu reke. Spletom nesrećnih okolnosti taj most je preživeo 80 godina i kamo sreće da smo ga ranije sklonili“.
Usledila je druga izjava pod naslovom Šapić: Uklonio bih raspali Savski most, spomenik da ostane. Izjava glasi: „Na tom mestu treba da ostane, samo ne taj most. Ja sam za sklanjanje ovog rugla od mosta, na kojem ne postoji čovek koji nije izbušio makar pet puta gume, most koji ne može da primi broj automobila na nivou 1950. godine, most za koji ne znate kada prelazite preko njega da li će da se sruši ili stvara veću buku“.
Može li se o ovoj temi govoriti sa više prezira, nerazumevanja i neznanja? Čini se da gospodinu Šapiću nije najjasnije šta se dogodilo 20. oktobra 1944. Izgleda da on misli da je gospodin Zarić krenuo u Zemun nekim privatnim poslom, pa je usput deminirao most.
***
Ko je uopšte bio Miladin Zarić? Zahvaljujući knjizi Milijana Despotovića mnoge toga znamo. Zarić je iz okoline Kosjerića, završio je Prizrensku bogosloviju. Radio je kao seoski učitelj u okolini Ivanjice. Učestvovao je u ratovima 1912-18. Tu se događa nešto što ga prvi put dovodi u vezu sa mostovima. Uspeo je da ukloni eksploziv koji su postavili otomanski vojnici na mostu preko reke Šemnice u Makedoniji 1912. Za ovo delo odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost. Ponovo je odlikovan i u Drugom balkanskom ratu. U Prvom svetskom ratu odveden je u zarobljenički logor Nežider 1916. Posle rata radio je kao sveštenik i učitelj u rodnom kraju. Međutim, na izborima za narodne poslanike 1923. dolazi do nekakvog sukoba sa političkim protivnicima i on biva premešten za Žarkovo, Beograd, 1924.
Zarićevo ime našlo se u novinama zahvaljujući jednoj sudskoj hronici. Naime, 1932. godine došlo je do automobilske nesreće u kojoj je učestovao kao pešak i oštećeni. U blizini Careve ćuprije jedan automobil je proklizao po snegu, udario učitelja Zarića i njegovog poznanika koji su se vraćali iz šetnje po Topčideru. Kolima je upravljao čuveni beogradski lekar, koji je osuđen na 15 dana zatvora po tužbi učitelja Zarića. Izveštaj sa suđenja otkriva ponešto o Zarićevom temperamentu. Naime, Zarić je burno reagovao i izvređao vozača. Rekao je da je šteta što trenutno nema revolver jer bi se odmah obračunali. Zarić je poručio optuženom lekaru: „Socijalna revolucija koja uskoro mora doći učiniće kraj obesti gospode. Od danas pa za 10 godina ti si moj“.
Zarić je ostavio autobiografski rukopis „Kako sam spasao most na Savi“ iz 1964, koji se može naći u knjizi Milijana Despotovića. To je glavni izvor za rekonstrukciju Zarićevog poduhvata. Međutim, važni detalji nalaze se i u Zarićevom intervjuu koji je dao za Politiku u decembru 1944. Tu on kaže da ga je na oko tri meseca pred oslobođenje spopala fiks ideja da ne dozvoli Nemcima da sruše most. „Osećao sam se sposobnim da ga spasem ili da poginem na mostu“. Pozvao se i na svoje iskustvo iz 1912. i svoju posebnu vezu sa mostovima. Po svemu sudeći on nije imao nikakve veze sa pokretom otpora u gradu. Bio je opsednut željom da se sam nekako osveti Nemcima zbog masovnog streljanja ljudi u svom rodnom kraju. Moguće je da je bio naklonjen partizanima.
Danima je Zarić gledao kako Nemci grade bunkere oko mosta i na njemu. Posmatrao je kako Nemci i italijanski zarobljenici postavljaju eksploziv. „Svakog dana išao sam 5-6 puta i gledao kako se Nemci penju i nameštaju kablove i mine. Imam dva sina. Posvetio sam i njih u to i molio da mi pomognu da vidimo gde su mine i gde kablovi“. Najpre je pomislio da preseče detonatorske žice sa balkona obližnje zgrade, ali ga je prijatelj upozorio da bi u tom slučaju Nemci mogli da u znak odmazde pobiju celu ulicu.
„Razgovarao sam i sa jednim susedom jer sam želeo da i njega zainteresujem, ali on mi je rekao da je to opasno i odgovarao me da to ne radim. Ispitao sam odakle dolazi elektrika koja daje struju za most“. Ubrzo je video kako su Nemci digli u vazduh Pančevački i Železnički most.
Gde se ko nalazio 19. oktobra 1944. godine? Kod Nemaca su vidljivi znaci rasula. Partizani su toga dana zauzeli palatu Albaniju, hotel Moskvu i posle teške borbe i Upravu grada. Povlačenje preko mosta počelo je noću 19. na 20. oktobar. Do 6 ujutru sovjetski vojnici i partizani zauzeli su Kalemegdan. Poslednje borbe vođene su upravo oko Glavne železničke stanice i mosta na Savi.
U zoru 20. oktobra Zarić je sa drugim komšijama već peti dan bio u podrumu. Najpre je čuo klicanje vojnika Crvene armije u Bosanskoj ulici, a zatim se na vratima podruma pojavio i nemački vojnik koji je preklinjao da mu se da odeća kako bi se otarasio svoje nemačke uniforme. Zarić je odlučio da je pravi trenutak da izađe. Preko Kameničke ulice krenuo je ka mostu, „Ugledah dva tenka Tigar koji su goreli od zapaljenog benzina i u jednom mrdaše jedan tenkista, pekući se u vatri, a ogroman smrad pečenog mesa zagrcnu me… Osmotrih da nema Nemaca te krenuh u izviđanje mosta. Padale su grančice sa drveća u parku odbijene od mnogih metaka, a zrna su fijukala kroz vazduh“. Kod mosta je sreo sovjetske vojnike koji su krenuli ga Kalemegdanu. „Neki dugačak njihov starešina mahnu mi rukom da siđem do njih. Vratih se čitavih 100 metara i izljubih se sa njima“. Na Zarićev nagovor njih desetak kreće sa njim na most da pogledaju gde bi mogao biti detonator. Primetili su neobičan dim koji je ukazivao da je fitilj već zapaljen. Sovjetski vojnici su odlučili da je pametnije da se sklone u zaklon.
„Kazao sam tada da sam bivši srpski oficir. I rekao da ću ja spasti most. Da ne bih obrukao obraz, krenuo sam sam“. Zarić procenjuje da ima oko pola minuta da pronađe detonator. Kreće se mostom i negde na pola puta nailazi na mrtvog nemačkog vojnika. „Smotrih više njegove glave belu kao mleko tanku žicu koja se penjaše gore do drvenog sanduka na kome je bila po sredini otkinuta daščica. Videla se unutra žuta hartija i žućkast prašak u koga je uvučen detonator… Hitro se okrenuh oko sebe i ugledah mali ašovčić koji je ležao među mnogim rasutim stvarima duž mosta. Priđoh u stranu Nemcu i počeh snažno udarati po žici. Ne sećam se koliko sam puta udario detonator, možda 3-4 puta, samo znam da sam razbio porculan i presekao belu žicu, koja se zaljuljala blago, kao šetalica na časovniku“. Zarić je potom otrčao da dozove sovjetske vojnike koji su i dalje bili u zaklonu.
Podvig je potvrdio komandant sovjetske jedinice koja je operisala u tom sektoru. Sam Zarić je, prema više izvora, bio skroman i nerado je govorio o onome što je učinio. Sovjetski oficir izdao je Zariću pismenu pohvalu kao i predlog za odlikovanje. „Posle tri dana odvukoše me braća Rusi na Karaburmu gde me izljubiše i dadoše mi spravku da ću biti odlikovan velikim ordenom… Posle još 4 dana, odvedoše me na Sremski front i tamo u selu Karlovčiću dade mi general kozak odluku za orden, zvezdu sa mačevima Otačastvena vojna drugog stepena“. Dr. Ivan Ribar mu par dana kasnije, na predlog Josipa Broza, uručuje Orden za hrabrost.
Dok je Zarić bio na mostu jedan važan čovek nalazio se na Kalemegdanu. Bio je to general Ficroj Maklin, predstavnik britanske vojske u Titovom štabu. U svojim uspomenama ovako je opisao situaciju kojoj je prisustvovao:
„Od mostova koji su presecali reku preostao je samo jedan, nešto manje od kilometra udaljen od mesta gde smo se nalazili. Preko ovog mosta trupe su jurile bezglavo – topovi, vozila, konji i pešadija. Gledajući kroz dvoglede utvrdili smo da su to Nemci koji zbunjeno odstupaju preko reke ka predgrađu Zemuna, gde se, izgleda, sada učvrstila neprijateljska glavnina i odakle su topovi vršili zaprečno gađanje da bi obezbedili povlačenje svojih zaštitnih delova. Odjednom se, dok smo posmatrali, reka begunaca razdvojila i za nekoliko trenutaka most je bio prazan. Zatim je projurila neka vojska. Kad smo usmerili naše dvoglede na nju, utvrdili smo, na naše čuđenje, da su to Rusi. Prosto nismo mogli da verujemo. Izgledalo je neverovatno da će nemački inženjerci propustiti da dignu most u vazduh čim pređe njihov poslednji vojnik… Tek kasnije smo čuli priču o mostu. Nemci su ga izgleda propisno minirali pre nego što su počeli da se povlače, a jedan vod inženjeraca bio je određen da ga digne u vazduh čim prođu i poslednje jedinice. Preostali deo priče ličio je na bajku. U jednoj od stambenih kuća u blizini mosta živeo je jedan starac, učitelj u penziji. On nije bio ratoboran ni po prirodi ni po obrazovanju, ali je u toku svog dugog života stekao izvrsno vojno iskustvo. To je bilo u balkanskom ratu 1912. kada se u bici protiv Turaka kao redov istakao demontirajući eksploziv ispod mosta preko koga je odstupao neprijatelj i na taj način sprečio da ga unište i omogućio Srbima da krenu za njima. Za ovo delo dobio je zlatnu medalju od kralja Petra I. Posle ovoga nastavio je život kao nepoznati i zaboravljeni učitelj… U očajničkom pokušaju da nadoknade fatalni propust da unište most, Nemci su sad svu snagu preostalih artiljerijskih oruđa usmerili na njega. Sa mesta gde smo se nalazili, videli smo kako granate eksplodiraju u vodi svuda oko mosta. Povremeno bi neka pogodila metu i za trenutak bi reka jedinica preko mosta bila prekinuta, konji bi se propinjali, vozila ljuljala. Ali, naizgled laka, konstrukcija mosta stajala je čvrsto; a Rusi su još uvek prelazili preko njega.“
Kasnije, povodom Zarićeve smrti, poznati jugoslovenski novinar Jug Grizelj setio se svog razgovora sa generalom Maklinom. General je tada Zarićev poduhvat nazvao „najneverovatnijim podvigom jednog civila tokom Drugog svetskog rata“. General je istakao i da je taj most u tom času bio najvažniji most „na ratnom putu od Atine do Berlina“. Bio je to i jedini most, uz most u Remagenu, koji Nemci nisu uspeli da unište tokom svog povlačenja. Moje kolege, predstavnici novije škole srpske istoriografije o Drugom svetskom ratu, Rade Ristanović i Nebojša Stambolija, u Zarićevom činu vide „najveći čin individualnog otpora“ u okupiranom Beogradu.
Na ovom mestu treba napomenuti da Stari savski most sa Starim sajmištem čini gotovo integralnu istorijsku celinu. Oporavak jednog značio bi spasavanje drugog. Time bi tragovi strašne okupacije grada bili sačuvani. Bilo je i drugih vrednih tragova okupacije, ali su oni već uništeni tokom gradnje Beograda na vodi. Naime, od 4 veća nemačka bunkera dva su preživala rat potpuno neoštećeni. Jedan se nalazio u Savskoj ulici, a drugi na samoj obali. Najpre je nestao onaj na Savi, a potom, avgusta 2019. i onaj u Savskoj, a Beograđani su ostali bez prilike da upoznaju ove neobične građevine iz istorije svog grada. Gradski urbanista, Marko Stojčić, govoreći o bunkeru u Savskoj ulici, izjavio je da „objekat nema istorijske, kulturne, niti funkcionalne vrednosti“. Dakle, matrica je jasna. Posle mediji preuzimaju priču i ostaje samo građevinski deo uništenja.
Međutim, u uređenim državama čak se i bunkeri tretiraju kao zanimljiv istorijski izvor i trag prošlosti. Države koje izlaze na Atlantsku obalu, uz saradnju EU, uvele su juna 2018. poseban dan posvećen bunkerima. „Dan bunkera“ ili „Dan otvorenih vrata“ posvećen je ovoj zaboravljenoj baštini Drugog svetskog rata. Bunkeri, uglavnom izgrađeni prisilnim radom, viđeni su kao neobični objekti, simboli stradanja, ali i oslobođenja od strane Saveznika. Ovaj dan povezuje muzeje i mesta sećanja kao dijalog o nacionalnim različitostima, o prošlosti i međusobnom razumevanju.
Kako očekivati od društva koje ne čuva ni Staro sajmište niti bilo koje drugo stratište da ima svest o značaju drugih materijalnih tragova iz vremena rata i okupacije? Beogradske vlasti su kroz istoriju pokazale nemar prema ovom mostu. Naprednjaci su samo vrhunac tog besmisla. Namesto uporednog postojanja starog i novog gospodin Šapić nam obećava rušenje kulturno-istorijske baštine pod izgovorom progresa. Most je 1942. zaista bio konfekcijski, ali 2022. on je prepun patine i istorijske simbolike. Obnovom Starog sajmišta i Starog mosta Beograd bi dobio celinu koja bi valjano održavala u životu sećanje na teške dane okupacije i neverovatne podvige otpora. Neko na vlastitu inicijativu uradi nešto dobro, postane simbol građanskih vrlina i hrabrosti, a gospodinu Šapiću je samo važno da sačuva svoj kaput i automobilsku gumu.
Autor je saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Peščanik.net, 02.04.2022.
BEOGRAD NA VODI