Čelična jutra

Srbija je opet „izdominirala“, kako to nakon Samita 16+1 u Budimpešti prošlog novembra reče ministar energetike Aleksandar Antić. Ovoga puta izdominirala je u Sofiji 7. jula na 7. skupu 16 zemalja srednje i istočne Evrope sa jedne i Kine sa druge strane, u okviru kineskog mega projekta „Jedan pojas – jedan put“.

Ima, međutim, u toj tvrdnji i istine, nije sve politička propaganda. Naime, Srbija je opet sa Kinom zaključila najvredniji posao. Reč je o, kako je to rekla ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović, „komercijalnom ugovoru“ o izgradnji pruge Novi Sad – Subotica vrednom 943 miliona evra. Uzgred, ovo naglašavanje da je ugovor „komercijalan“, što bi u srpskom jeziku praktično bio pleonazam, posledica je činjenice da je „ugovor“ sa istim predmetom, tj. o istoj pruzi, jednom već potpisan – upravo na pomenutom skupu u Budimpešti. Taj ugovor, međutim, očigledno nije imao sve potrebne elemente, pa i nije bio pravi ugovor, kao što nije ni ovaj, jer još nije zaključen ugovor o kreditu, a bez para nema ni muzike kloparanja točkova po šinama. Zato se i radovi najavljuju maglovitom formulacijom: „Trebalo bi da počnu 2019. godine“. Dakle – mož’ da bidne, al’ ne mora da znači.

Ipak, kako to da Srbija već nekoliko godina, praktično od prvog samita održanog u Varšavi 2012, sa Kinom zaključuje najveće poslove i postaje njen najznačajniji partner u ovom delu Evrope? Poljska, Češka, Rumunija, Mađarska… u tom pogledu praktično ništa nisu uradile. Da, da – ni Mađarska, kao da ova pruga Beograd – Budimpešta sa njom nema ništa.

Odgovor je, u stvari, jednostavan. Sve pomenute zemlje, a i najveći broj nepomenutih, članice su Evropske unije, a tamo za državne poslove važe drugačije procedure. Tamo nema direktnih pogodbi, već je vlada obavezna da raspiše konkurs, tzv. tender, za svaki poslovni poduhvat koji hoće da preduzme. Pa je i mađarski predsednik Orban, koji pravila nikako ne voli, morao da objavi da će Mađarska za svoj deo pruge do granice sa Srbijom raspisati tender. Tenderska procedura još nije ni započeta tako da je čitav projekat više na nebu nego na zemlji.

Kakve, međutim, blagodeti donose direktne nagodbe s Kinom lepo ilustruje poređenje rekonstrukcije i modernizacije pruge Novi Sad – Subotica sa istim takvim poslom na relaciji Niš – Dimitrovgrad ugovorenim krajem januara. Radovi na 108 kilometara pruge preko ravne Vojvodine koštaće 943 miliona evra. Što znači, ako se uzme u obzir da je reč o dvokolosečnoj pruzi, otprilike 4,3 miliona evra po kilometru. Troškovi za prugu od oko 100 kilometara kroz Sićevačku klisuru, dakle preko mnogo težeg terena, iznose 207 miliona evra, dakle oko 2,1 milion evra po kilometru (ceo projekat „težak“ je zapravo 268 miliona evra, ali tih šezdesetak miliona koje investira Srbija odnosi se na troškove raseljavanja i slične sporedne zahvate).

Kako je moguće da kilometar pruge kroz ravnu Vojvodinu bude dvostruko skuplji od onog kroz Sićevačku klisuru? Na to bi neko morao da odgovori. Možda zato što Evropska investiciona banka, koja finansira revitalizaciju pruge Niš – Dimitrovgrad, ima stručnjake koji računaju i proveravaju realnost svih troškova, tako da banka odobrava onoliko sredstava koliko radovi stvarno koštaju. U biznisu sa Kinom takvih „supervizora“ nema.

Premijerka Srbije Ana Brnabić je nakon potpisivanja ugovora u Sofiji rekla da nije tačno da ima povoljnijih kredita od kineskih, te da je kod ovih kredita kamatna stopa dva odsto, a grejs period od 5 do 7 godina. Međutim, Srbija je svojevremeno od Svetske banke za Koridor 10 dobila kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto. Pomenuti kredit Evropske investicione banke je na 25 godina, uključujući i grejs period od 5 godina, sa kamatnom stopom od 1,6 odsto. Pri čemu je zapravo, i to treba podvući, od pomenutih 207 miliona evra dve trećine, tj. 134 miliona evra kredit, a jedna trećina, tj. 73 miliona – poklon, što još više poboljšava karakteristike celokupnog finansijskog aranžmana.

Konačno, i kod ovog kao i kod prethodnih ugovora s Kinom neizostavni uslov je da na svim poslovima budu angažovane kineske kompanije. Tako će i na pruzi Novi Sad – Subotica, kao što je to već slučaj sa deonicom Beograd – Stara Pazova, raditi Čajna relvej internešenel i Čajna komjunikejšn konstrakšn kompani. Nasuprot tome, kod saradnje sa EIB nema takvih uslovljavanja, pa realizacija u celini može da bude poverena domaćim firmama.

Uprkos, na kraju, više nego očiglednoj činjenici da je za Srbiju posao sklopljen sa evropskom institucijom mnogo povoljniji nego onaj sa kineskom državom – u stvari, za ovaj drugi se pre može reći da je nepovoljan – Ana Brnabić je, kad se uporede njene izjave nakon potpisivanja jednog i drugog ugovora, mnogo više naklonosti pokazivala prema Kini. Pošto se zahvalila „narodu Kine, predsedniku Si Đinpingu i premijeru Li Kećijangu na snažnoj podršci“, predsednica Vlade Srbije dodala je i kako Kinu i Srbiju vezuje „svevremeno i čelično prijateljstvo“. Je li ovo Srbija postala Enver Hodžina Albanija?

Čelično prijateljstvo sa zemljom u kojoj nema ni osnovnih ljudskih sloboda i prava, u kojoj caruju korupcija i licemerje? Politički (i ekonomski) pragmatizam su, naravno, i potrebni i razumljivi, ali ovo što rade naši funkcioneri daleko prevazilazi te granice. Kada su Idoli pravili pesmu „Maljčiki“ nisu ni slutili da će to čemu su se oni podsmevali jednoga dana postati srpska stvarnost. Mada, u stvari, sve su to Potemkinova sela, sve je to pirotehnika, dimna zavesa koja treba da prikrije ruku vlasti u džepu građana Srbije.

Peščanik.net, 10.07.2018.