Ćihu, ćihu, ćihuhu

Tek što je dete iz Priboja napunilo šest meseci, a dobilo je poziv iz Novog Sada da tamo pohađa osnovnu školu. Čitalac se seća, dobro, ne baš tog deteta, nego njegovog oca policajca. Otac se s kolegama radovao svom tek rođenom sinu tako što je cupkao i pocikivao na srpsku koljačku pesmu o Srebrenici („Srebrenice tako si mi mila / Dabogda se triput ponovila“). Posle se otac izvinio i to tako da bi bolje bilo da nije. Onda se i Vučić oglasio i to isto tako da bi bolje bilo da nije. A onda je sve palo u duboki zaborav.

Do ove nedelje, kada je na proslavu rođenja sina u Priboju podsetila proslava kraja školske godine u osnovnoj školi „Vasa Stajić“ u Novom Sadu. Ako smo se zapitali gde bi (srpski) sin iz Priboja mogao da uči školu i krene stopama svoga oca i njegovih kolega policajaca, sada znamo. U školi u Novom Sadu deca su slavila ponovo radosno prizivajući smrt nesrećnih Bošnjaka. Hoće li Vučić sada u posetu Novom Sadu kao što je išao u Priboj da tobože smiruje krvoločne strasti? Kako ih je smirio, gledamo iz dana u dan.

Na ispadu iz Priboja naučili smo da je u Srbiji mnogo toga moguće, ali ne i podići moralnu paniku oko poziva da se kolju ili na neki drugi način nemilice ubijaju ili siluju članovi druge etničke zajednice. Na tu vrstu uzbune ovde se u najboljem slučaju gleda kao na moralizatorsko cepidlačenje. Neka bude da cepidlačimo, ali se mora reći – potresno je gledati razdraganu decu kako pocupkuju i pocikuju na stihove mržnje i prizivanje krvoprolića. Veseli vozić s učiteljicom na čelu slavio je – smrt.

Kada vidi decu u voziću, nostalgični čitalac trenutno se seti stihova čuvenog jugoslovenskog dečjeg pesnika Dragana Lukića: „Iz kuće je izleteo / na ulicu Iva, / sav zadihan, zahuktao, / ko lokomotiva. // Videli ga drugovi / pa za njim i oni, / potrčali, zahuktali, / ko pravi vagoni. // Sad ulicom tako juri / ta čudna kolona, / to voz Ivin putuje / sa sedam vagona.“ Seća se čitalac, zapevao je u sebi dok je čitao stihove, i da je pesmu potom otpevao nekada omiljeni Dragan Laković. A za Lakovićem i danas voljeni Vlada i Gile.

Generacije stasale u jugoslovenskim sedamdesetima i osamdesetima, kao novopečeni roditelji branili su svoje potomke od nacionalističkog ludila u devedesetima puštajući im upravo pesme s albuma „Rokenrol za decu“ Vlade i Gileta iz 1989. Ali, šta su pesme spram ratne mašinerije u punom pogonu u Srbiji već više od tri decenije. Ove 2022, kao uostalom i svih prethodnih godina, a od 2012. pogotovo, gledamo rezultate.

Nekada, pa čak i u tim notornim devedesetima, decu su stihovima Dragana Lukića u vozić pozivali Dragan Laković i Kolibri, te Vlada i Gile. Danas ih u školama – neka mi čitilac oprosti što sumnjam da je OŠ „Vasa Stajić“ iz Novog Sada jedina gde se tako slavi – u nacionalistički stroj postrojava Baja Mali Knindža (BMK), a na čelu stroja kao strojovođe ponosno skakuću učiteljice i učitelji. Neka čitalac stegne stomak i pogleda snimak – ko ne bi za svoju decu poželeo tako opuštenu i dragu učiteljicu?

Neka ispadnem sad elitista – iako je smehotresna i sama pomisao da bi elitista mogao biti neko ko se poziva na popularnu kulturu (za decu) – ali hajde da uporedimo. S jedne strane, Lukić, Laković, Vlada i Gile, a s druge, BMK: koga vam je lakše da zamislite u školi? Ili: koga biste više voleli za vaspitača svoje dece? Pitanja nisu retorička. Ona su civilizacijska.

Čitalac je na krivom tragu ako misli da se ovde cilja na kvalitet muzike ili pevanja BMK-a. Reč je o vrednostima. S jedne strane – uprostimo i poopštimo stvari do kraja, koliko god se to nekome moglo učiniti nategnutim – imamo prosvetiteljski modernizam u raznim svojim verzijama od Lukića do Vlade i Gileta; a s druge strane… Zaista, šta imamo s druge strane? Da pitamo učiteljicu: koleginice, kada pevaju pesme BMK-a, s kojim se vrednostima deca identifikuju?

Koleginica je, međutim, pobegla. Sakrila se od pitanja. Uznemirenim roditeljima je odgovorila – bio je to dečji dan, deca su sama birala pesme. Podsetimo se, policajac iz Priboja rekao je – nisam ja, YouTube je birao pesme. Ali, slab je to izgovor, jer odmah sledi drugo pitanje: koleginice, šta vi radite u školi ako deca kad su najradosnija biraju da slušaju BMK-a. Da zaključimo, BMK u školi – to je višedecenijski učinak srpskog nacionalizma.

Ako neko sad misli da bih samo da kažem da je BMK istisnuo Lukića i Lakovića iz škole, te Vladu i Gileta iz popularne kulture za decu izvan škole, te da je to taj veliki pad – greši. I taj nesrećni/zločinački srpski nacionalizam u tim ogavnim devedesetima umeo je deci da ponudi više od BMK-a. BMK je u devedesetima bio duboki underground i za okorele nacionaliste. Njegovim delom se tada ozbiljno bavio samo dalekovidi Ivan Čolović.

Dakle, u tim devedesetima (1998) Svetlana Velmar Janković objavila je svoju „Knjigu za Marka“ – uzorno nacionalističko štivo i svejedno dobra knjiga priča za decu. Ove 2022. srpski nacionalizam može samo da sanja da ponudi deci jedno takvo delo. Dakle, nismo samo civilizacijski degradirali kao zajednica, nego je i glavni vinovnik te degradacije – srpski nacionalizam – retardirao u odnosu na neke svoje ranije varijante. Jedino što je ostao bez sile, pa ne može da pravi štetu uokolo. Ali, može da truje decu, čekajući bolje dane ili čekajući Putina, svejedno.

Peščanik.net, 24.06.2022.