Ciljevi i sredstva kulturne politike u Srbiji danas

Pod kulturom ću ovde podrazumevati i književnost, muziku, vizuelne umetnosti i arhitekturu, scenske delatnosti, kinematografiju, digitalno i multimedijalno stvaralaštvo, te istraživanje, zaštitu i revitalizaciju kulturnog nasleđa i naučno-istraživačke delatnosti u kulturi. Dakle, one kulturne delatnosti čije podsticanje i skladan razvoj jesu opšti interes o kome, prema predlogu zakona o kulturi, treba da se stara Ministarstvo kulture Republike Srbije. To bi bila kultura shvaćena u užem smislu. Za kulturu u užem smislu bez ostatka važi isto što i za kulturu u najširem smislu.

Kulturu u najširem smislu shvatam kao skup ili – slikovito rečeno – skladište^[1] smisao našem iskustvu sveta. I to kako shvatamo sebe posredovano je obrascima iz istog skladišta,^[2] njega “odlaže” apsolutno sve što nosi značenje i predstavlja vrednost, ono jeste – ograničeno. Odatle se mogu izvesti bar dva bitna zaključka: a) ograničenost kulturnih komponenti ograničava i izbor mogućih “strategija delovanja” koje su od njih sačinjene; i b) pripadnici jednog društva na date okolnosti ne mogu reagovati proizvoljno – naprotiv, njihovo ponašenje određeno je “strategijama delovanja” koje im kultura stavlja na raspolaganje.

Kultura je onda i polje unutar koga se formiraju legitimacijske osnove za razne oblike vlasti, to jest za načine uređenja društva i upravljanja njime. Svako ko unutar jedne zajednice pretenduje na to da vrši vlast mora da objasni zašto bi se ostali članovi te zajednice toj vlasti povinovali. Nezadovoljstvo nekom vlašću takođe mora počivati na određenim načelima i vrednostima. Sva načela i vrednosti kojima raspolaže društvo artikulišu se i čuvaju unutar polja kulture.

Gramšijeva razmišljanja o kulturnoj hegemoniji kao sposobnosti vladajuće klase da nametne svoj svetonazor onima nad kojima vlada posredstvom umetnosti, filozofije, zakona i zdravog razuma,^[3] u čemu ključnu ulogu obavljaju “tradicionalni” intelektualci (za razliku od “organskih” intelektualaca koji pripremaju pobunu) bliska su ovde izloženom shvatanju kulture. Pominjanje Gramšija jeste provokacija – služim se autoritetom koji pripada onom kulturnom obrascu čija je hegemonija razaranjem SFRJ konačno ukinuta početkom devedesetih. Kao kulturna komponenta tog obrasca, Gramšijevi uvidi više nemaju vrednost: potisnuti su u stranu hegemonijom novog obrasca. Provokacija treba da bude i primer za to šta je jedan opšti kulturni obrazac i šta su njegove komponente; kao i za sukobe i smenu kulturnih paradigmi.

U mirnim periodima takozvane “uređene kulture” formiraju tradicije koje oblikuju svakodnevne obrasce autoriteta i delovanja, i tako uspostavljaju zdrav razum ili opšte znanje s obzirom na koje drugačija ponašanja deluju nemoguće i nezamislivo u datom društvu. Retko se takav “red” naziva ideologijom, iako to jeste. U nestabilnim, nesređenim društvima izraženija je uslovljenost “strategija delovanja”. Tada postaje očigledno da se životi ne uređuju sami od sebe, to jest pukom voljom pojedinaca, kao i da se malo šta može prihvatiti zdravo za gotovo. Svaki postupak mora se objasniti, kao što se mora pokazati i da je delovanje u skladu sa jednim obrascem prikladnije i delotvornije nego da se postupalo u skladu sa konkurentskim obrascima. U periodima nestabilnosti čitavi sistemi kulturnih obrazaca – dakle, ideologije – nadmeću se i bore među sobom.

Srpsko društvo u proteklih dvadesetak godina nalazi se u stanju previranja. Početkom devedesetih, zajedno sa državnim okvirom srušen je i dominantni kulturni model u odnosu na koji je većina građana Srbije oblikovala svoje živote.

Kada se unutar jednog društva nadmeće više sistema kulturnih obrazaca, to jest ideologija, dugoročno gledano, najveće šanse da prevagne ima ona ideologija koja se u najvećoj meri strukturno poklapa sa ideologijom koja je bila dominantna u prethodnom periodu “sređenosti”.^[4]

Tokom devedesetih u srpskom društvu dominirali su etnonacionalistički obrasci, i to bismo, u skladu sa iznetom tezom, mogli da objasnimo strukturnim podudaranjem socijalističkih obrazaca, koji su dominirali u prethodnom vremenu, sa etnonacionalističkim obrascima.

Početkom ’90-tih veliki broj građana Srbije pristao je na kulturni model koji se odriče univerzalnih načela, normi i vrednosti i promoviše partikularna načela, norme i vrednosti. Umesto univerzalne vrednosti ljudskog života, na primer, u srpskom društvu prihvaćeno je načelo da je život “Srbina”^[5] vredniji od života pripadnika neke druge etničke grupe.

Od 2000. naovamo pokušaji da se iznova uspostavi red zasnivaju se naizmenično na uzajamno nesaglasnim obrascima. Ako sudimo na osnovu kampanje za tek okončane izbore za predsednika republike, kao i na osnovu svega onoga što je potom usledilo u vezi sa pitanjem o statusu Kosova, liniju sukoba određuju sledeće tačke: stav prema atentatu na premijera Zorana Đinđića (zapravo, niz tačaka – da li je protest i zahtev JSO da se smeni jedan ministar bio legitiman; da li je uvođenje vanrednog stanja bilo opravdano ili je ono ugrozilo prava i slobode građana i ograničilo političko delovanje stranaka; da li su ubice premijera heroji ili zlikovci); stav prema novom ustavu (da li je prihvatljivo da se posle gotovo dve decenije u Srbiji konačno donese novi ustav ne zato što prethodni nisu bili funkcionalni i što su pravili prostor za uzurpaciju vlasti, nego zato što je to samo još jedan u nizu instrumenata da se Kosovo sačuva u okviru Srbije); stav prema ratnim zločinima (da li je moralno da kandidat za predsednika u izbornoj kampanji obeća osobama osumnjičenim za ratne zločine da po njegovom izboru više neće morati da se kriju i da nikada neće biti predati sudu, kada se drugi kandidat, prethodno, u svojstvu predsednika republike izvinio građanima Hrvatske i Bosne i Hercegovine zbog počinjenih zločina); odnos prema pitanju Kosova i Metohije (da li uopšte više imamo pravo da to posmatramo kao pitanje).

Nije reč samo o tome da se opredeljujemo između obrazaca tako što biramo onaj koji će, na primer, preciznije opisati stanje u kojem se društvo nalazi. Treba proceniti i u kojoj meri nam ponuđeni modeli omogućavaju samorazumevanje, snalaženje i trajanje u svetu.

Može se dogoditi da živimo u jednom neobičnom, dvoličnom društvu koje će spolja, u odnosima sa drugim društvima/državama/zajednicama biti primorano da se ponaša u skladu sa jednom “kulturnom paradigmom” – koja u prvi plan ističe pojedinca i njegova prava i slobode – a iznutra će nastojati da po svaku cenu očuva toj paradigmi sasvim oprečne kulturne obrasce – koji pojedinca podređuju mitski shvaćenom kolektivu. I kako bude rastao pritisak spolja, tako će rasti i pritisak iznutra da se sačuva postojeća matrica.

Ko god poželi i dobije priliku da osmisli i sprovede kulturnu politiku u Srbiji, treba sve to da ima u vidu. Legitimacijska osnova koja opravdava izbor u vezi sa pobrojanim pitanjima formira se upravo u polju kulture. Ono nije i ne može biti vrednosno neutralno, pa onda i svaka intervencija u njemu mora imati i vrednosne posledice, sve i kad bi se težilo – teško zamislivoj – neutralnosti.

Kultura u Srbiji u ovom trenutku lomi se između kolektivističkih matrica, ovaj put uvijenih u veo nacionalnih fantazama, s jedne, i univerzalnih obrazaca ljudskih sloboda i prava, koji pretpostavljaju pojedinca kolektivu, s druge strane. Svaki zahvat u polje kulture nužno mora imati posledice na konačan ishod tog konflikta koji traje u srpskoj kulturi i u srpskom društvu uopšte. Poželjno je da oni koji imaju ambiciju da deluju u kulturi budu toga svesni.

Republika br. 424-425, mart 2008.

Peščanik.net, 09.03.2008.