Crkvene kombinacije i koalicije

Svima je jasno – izbori 11. maja će biti referendum za i protiv Evrope, za okretanje lista i podvlačenja crte ispod jednog – sigurno najružnijeg – poglavlja naše novije istorije.

Mira i spokoja nema ni u SPC, koja nije ustavni faktor – odvojena je od države i po definiciji je „iznad politike“. Nije preosvećeni episkop raško-prizrenski sve zbunio time što je davao izjave politički intonirane. Nije jedini, i ako ćemo pravo, i ljudi u Crkvi su građani kojima političko pravo ne treba da bude uskraćeno. Ali on je u izjavi za Blic 11.03.08. prešao crvenu liniju, koja je do sada poštovana. On se politički svrstao i u koaliciji je sa DSS, NS i SRS i jasno obrazlaže zašto to čini. Snage oko DS i G17 plus su izdajničke, one prodaju Kosovo. Vladika poziva birače da sve njih „stave daleko od pozicija vlasti“.

Vladika ide daleko –truli Zapad je našao kandidata „preko kojeg će realizovati svoju politiku“. Ta marioneta je B. Tadić. Zbunjena je i Patrijaršija srpska, iz koje ipak stiže komentar: „Za srpsku crkvu ne postoje razlike među partijama – stav SPC se izražava kroz patrijarha srpskog Pavla, koji se nikada nije stavljao ni na jednu političku stranu“. Star i nemoćan patrijarh Pavle ipak hrabro podnosi nedaće – a vladike vode „igru“.

A kalkulacija i kombinacija ima u SPC, u kojoj poodavno traje borba za nasleđe. Drevna keltska reč „klan“, kao i ona engleska „lobby“ nisu primerene crkvi. Međutim, vladike se – i politički i crkveno – svrstavaju. Moćan je, kažu, bosanski lobby vladika sa zvorničko-tuzlanskim V. Kačavendom, ali nije slab ni srbijanski, kao ni onaj crnogorski. Njih predvodi moćni mitropolit Amfilohije – on je na čelu Sinoda, on se ne bavi politikom – tako kaže – ali za lidera LDP, Č. Jovanovića sasvim ležerno kaže – „On je antihrist“. Amfilohije je lično krstio Č. Jovanovića, i zaista čin krštenja nije uspeo. Nije uspeo ne krivicom krštenika, već krivicom onoga koji krštava. To je temeljni princip crkvenog učenja o krštenju. To je smisao učenja o primanju te svete tajne.

Ako čin svete tajne ne pođe uvek za rukom nekom vladici, to ne treba da čudi. Jer, „mnogi su zvani, ali je malo odabranih“. Nije dobro ovako se partijski svrstavati, kako to čini dobar broj vladika. Posebno ne kada je jasno da je Koštuničina politika forsirane klerikalizacije propala stvar. Sve je ispalo na štetu Crkve – to je pravilo svake „simfonije“ između trona, sablje i oltara. Nije to dobro još iz jednog razloga: menjaju se vladike, menja se politička elita, a srpskom narodu Crkva ostaje potrebna, posebno na Kosovu, gde je vekovima postojala i gde će i dalje postojati.

Ovakvim svrstavanjem, Crkva unosi zabunu među Srbe, a ni jedna vlast, kakva god bila i kakva će god biti, ne dovodi u pitanje SPC na Kosovu. Jednostavno, to joj ne može doneti ništa dobro, jer na Kosovu je duhovno sedište SPC i tu ona mora vršiti misiju permanentne evangelizacije, ako joj je do toga stalo više nego do dnevne politike. Ovu bi zamku – u koju je uvlače političari iz Beograda – SPC trebalo da izbegne. Da li će, videćemo. Stara je istina iz istorije Crkve: „Kad se Crkva veže za režim i kada taj režim padne, ona ostaje udovica“.

Iz svega se to vidi, a posebno iz nemilih događaja u Kosovskoj Mitrovici poslednjih dana. Vodi se jedna politika izvedena iz glasovite sintagme vladike Njegoša – „ Neka bude što biti ne može“. Neka je i od velikog vladike Njegoša, ali to je prava besmislica. Ono što ne može biti, ne može biti, jer da je moguće, jednom bi već bilo. Negde i nekada. Ovo što na severu Kosova čine Koštuničini emisari – komesari neće Srbima, ni Srbiji, pa ni Crkvi dobra doneti. Ima i ranjenih i mrtvih, i te žrtve nisu na spasenje – kao ni ona žrtva harange na mitingu, kada je u vatri izgoreo mlad čovek. I o tome bi se moralo razmišljati, sada kada se Srbija lomi između za i protiv sveta.

Tu bi SPC mogla da odigra pravu ulogu, ulogu moralne snage koja je zaista „iznad politike“. Da li će tako biti, to ćemo tek videti. Nadajmo se da će Crkva, ipak, prepoznati znake vremena, jer na Kosovu – kako god ono bude uređeno – nas čeka suočenje sa realnošću. I još nešto: dijalog Albanaca i Srba je, zaista, bez alternative. To će biti jasno kada se bude shvatilo da se politika mora odvojiti od mita. Nevolja je u tome što su mitologija i epski slogani još uvek reperi za vođenje realne politike. Tu Koštunica pada. Dobro je što pada, i vreme je. SPC bi trebalo da se politički odredi, ako se već određuje, i vreme je da to ne bude zbog sjaja lepe legende i magije metafore, posebno ne one koja se ispraznila od smisla i vrednosti, kakvu nudi M. Bećković, taj Filip Višnjić srpskog nacionalizma.

Nema obrazovanog Srbina koji ne zna za šestu po redu „Knjigu Isusa Navina“ iz biblijskoga kanonskog korpusa. Lepota njenih stranica – posebno u 6.1-20. – nimalo ne zaostaje za najuspelijim Homerovim pevanjima o padu Troje i udesu lepe Jelene. To je zaista veličanstveno umetničko delo neprolazne vrednosti – pa ipak, mit i metafora su jedno, a realnost je nešto drugo. Nisu zidine tvrđave Jerihon pale kao posledica sinhronizovanog delovanja zvuka truba – ne, trube jerihonske su samo ukras, a Isus Navin je bio vešt ratnik, a još bolji diplomata. On je bolje od ratnog umeća poznavao umeće mogućeg i stoga je zaista vreme da se SPC distancira od legendarnog političkog gubitnika kakav je DSS-NS i njihove vođe.

Što se Crkve tiče, i to se zna: jednom su, u Getsemanskom vrtu, zaspali bili i apostoli. Ipak, došao je On i probudio ih „da ih ne zatekne dan“. Dan novih mogućnosti i novih inicijativa.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 20.03.2008.