Crtice za predstavu o Rusiji (vs. predstave o Evropi) u Srbiji

Ovo nije tekst iza kojeg stoji obiman istraživački poduhvat, pa je otuda u najvećoj meri deskriptivan. U njegovoj osnovi nalazi se, međutim, jedan empirijski lako proverljiv uvid, koji se teško može osporiti: izrazito afirmativan odnos prema Rusiji u srpskom društvu (nezavisno od toga u kolikoj je meri prisutan), praćen je jednom vrstom emocionalne investiranosti koja ne postoji u slučaju čak ni izrazito afirmativnog odnosa prema Evropi. Na mnogo mesta širom Srbije moguće je videti ruske simbole, manifestacije privrženosti kao i slike ruskog predsednika Vladimira Putina u najrazličitijim varijantama: od idealizovanih portreta do svedenih grafita. Ništa slično ne postoji kada je reč o Evropskoj uniji, još manje tamošnjim političarima: simbolika vezana za EU jedva da je prisutna, da ne pominjemo odsustvo glorifikacije pojedinih ličnosti iz vrhova evropske politike, a ne treba ni pominjati da ni „najzagriženiji“ Evropejac neće besiti slike Angele Merkel ili, primera radi, predsednika Evropskog saveta, čije ime ovde neću ni pomenuti, pa ko ga se seti – seti. Tu, dakle, nesumnjivo postoji bitno različita politička kultura, o čijim uzrocima ovde neću izvoditi nikakve zaključke. Međutim, važno je podvući da ne postoje nikakve dve ekstremne strane: radikalizam i preterana emocionalna investiranost se može pripisati isključivo proruskoj orijentaciji.

Dok je glorifikacija Evrope i zapada u Srbiji (ni izbliza tako agresivna i angažovana kao kada je reč o Rusiji) mestimično i u sasvim ograničenom obimu (bila) prisutna u krugovima intelektualaca, ta pojava nikada nije zauzela značajnije mesto u masovnoj političkoj kulturi. Široko rasprostranjeni politički narativi o Evropi, i danas i kroz istoriju, bili su u najboljem slučaju umereno pozitivni, a veoma često izrazito načelno-negativni. Kada je, pak, reč o Rusiji, ti su narativi bili sasvim marginalno negativni u načelu, a eventualna masovnija negativna osećanja imala su sasvim konkretne povode, usled nekih „izneverenih očekivanja“ kroz istoriju. Iako postoji sklonost da se ova pojava objasni negativnim iskustvima sa zapadom i pozitivnim odnosom Rusije prema Srbiji, takvo je objašnjenje neodrživo: u dva najveća sukoba u 20. veku Srbija se, uz najveći deo evropskih zemalja i zajedno sa Rusijom, nalazila na istoj strani. Jedini izuzetak je NATO intervencija 1999. godine. Visok nivo saglasnosti zapada i Rusije tokom krize nastale raspadom Jugoslavije, sasvim prigodno se tumači iskonskim antisrpskim stavom zapada i zabludelošću ruske politike u vreme Jeljcina. Sve jasno!

Iako se u javnosti gotovo maniristički priznaje da Rusija, kao i sve velike sile, prvenstveno „gleda svoje interese“, ipak se po pravilu podrazumeva da su ti interesi u slučaju Rusije manje sebični i daleko pravedniji, moralniji i čestitiji od interesa drugih velikih sila i uticajnih svetskih igrača. Bez ikakvog opravdanog razloga (ni Vatikan nije priznao Kosovo, pa nema vidljive promene stava u Srbiji prema ovom međunarodnom činiocu), na kraju dana, u komparaciji sa Evropom, slika Rusije u široj javnosti u Srbiji ostaje neuporedivo povoljnija, čemu bezobzirno doprinosi i državna propaganda. (Tako, primera radi, ni bolje obaveštani pojedinci nisu imali pojma da su u periodu od 2014. do 2018. najveći donator Vojske Srbije bile SAD, dok se o donacijama iz Rusije – prema tvrđenjima upućenih krajnje upitnog kvaliteta – udara u sve talambase.) Ukratko, plemenita Rusija se voli i idealizuje, a sa pokvarenom Evropom se mora: to je otprilike mantra ovdašnje vladajuće politike. Ona još desnija opoziciona poriče ovu drugu premisu.

No, taj izrazito afirmativan stav prema Rusiji i pretežno negativan stav prema Evropi ne bi bio problem sam po sebi, da nije praćen čitavim univerzumom vrednosnih opredeljenja, koja favorizuju „čvrstorukaške“, autoritarne, patrijarhalne i – što je srazmerno novo u Srbiji – klerikalne tendencije. One, naravno, nisu nikakva ekskluzivno ruska specifičnost, ali trenutna konstelacija odnosa je takva. (Zanimljivo je da se istovetne tendencije javljaju, primera radi, u Poljskoj, koja je članica EU, i to sa izrazito antiruskih stanovišta, ali je takođe indikativno da je, u meri u kojoj evropski projekat podrazumeva liberalne društvene vrednosti, poljski slučaj podjednako i antievropski i, sa drugačijih polaznih pozicija, daleko sličniji aktuelnom ruskom.)

Osim jednog vrlo kratkog perioda kada su građani u Beogradu i širom Srbije protestovali noseći zastave evropskih zemalja i SAD – što je bio izraz protesta protiv izolacionizma, na prvom mestu, a ne podrška globalnoj politici zapada – prozapadni stav u Srbiji u poslednjih tridesetak godina nije bio masovna pojava. Teško da ikada i jeste bio masovan. I ponovo: ovde se ne radi o državnoj politici već o tendencijama koje se kao snažne prepoznaju dublje u društvu.

Pošto me je ovaj fenomen zainteresovao u istorijskoj perspektivi, za temu političkog sadržaja „javnog mnjenja“ u Kraljevini SHS/Jugoslaviji posle 1918. godine, kao pogodan izvor onoga što je predstavljalo „glas naroda“ nametnuli su se sadržaji sačuvani u arhivi kraljevskog dvora (sada poseban fond u Arhivu Jugoslavije), u formi pesničkih i proznih sastava upućenih „iz naroda“ vladaru i članovima kraljevske porodice. Reč je o nekoliko stotina raznih pesama, beseda, pisama i drugih materijala koji u najvećem broju sadrže i refleksije običnih ljudi o raznim političkim pitanjima. Ono što savremenom čitaocu može da bude interesantno jeste da u svim slučajevima pominjanja Rusije i Evrope (a ta pominjanja su relativno česta, jer je običan čovek, tada kao i danas, voleo da „bistri svetsku politiku“) odnos prema Rusiji sadrži izrazito afirmativne konotacije, a pominjanje Evrope (uz očekivan izuzetak Francuske) podrazumeva izvesnu distancu i rezervu, makar i implicitno. Kao veoma upečatljive ilustraciju (iz većeg broja tekstova sa sličnom porukom) na kraju donosim samo dva primera, oba iz popovskog pera.

U jednoj besedi, beogradski pop Stevan Samardžić naširoko je hvalio vrline i mudrost dvogodišnjeg prestolonaslednika Petra Karađorđevića, pa je između ostalog konfabulirao o ovakvim političkim pseudoproročanstvima: „Njemu (prestolonasledniku Petru) će određeno biti, od Najvišeg Opredeljenja, da bude vladar celoga Balkana… I kad Jovanov i Jelenin sin, princ Svevlad, po volji Svemogućega i volji narodnoj, bude car sviju Rusa i ovlada ubrzo potom, po testamentu pradede mu Petra Velikoga, i samim Carigradom, onda će se naša velika država graničiti neposredno sa ljubljenom nam matuškom Rusijom… Tada će dva silna cara, srpske krvi, dva sokola tića – dva bratića, zagrljeni, mudro i bratski voditi politiku i svojih država, i svetsku, na korist i sreću potištenog čovečanstva. Tada će tek nastupiti u punom jeku davno željeno, slovensko carstvo na zemlji.“

Manje romantično, ali ništa siromašnije oduševljenjem, skoriju budućnost je u stihovima predviđao i provincijski sveštenik Đorđe Svitlić(?), ređajući gotovo sve ondašnje geopolitičke topose, koji se – što jedan, što drugi – sreću i u drugim tekstovima poteklim iz pera ovih „neobičnih“ običnih ljudi, koji su imali želju i potrebu da se obrate pripadniima vladarske kuće, prostirući pred „veličanstva“ i „visočanstva“ svoje političke svetonazore ili razumevanje politički poželjnih poruka. Tako Svitlić u pesmi „Boljševizam – Carizam“ (čiji deo ovde prenosim bez pravopisnih i gramatičkih intervencija) autor najpre izražava nadu da će boljševizam u Rusiji ubrzo doživeti slom, pa nastavlja da iznosi tanku geopolitičku misao:

У Русији Романов на престо ће сести
Старога ће режима и он се отрести.
И народ ће са тиме задовољан бити
Та промјена могла би нама користити
Велесиле тада би рачунале нато
Да туторсво над нама није њима дато
Јер када се Русија опорави дигне
Поново ће углед се њезин да подигне
На висину словенство тада ће се дићи
Нико руку на њега неће смет подићи.
И тада ће словенство бити једна сила
Много јача нег што је у прошлости била.
Иза патње настаће опет сретни дани
Милиони клицаће „Боже царја храни“
Све ће патње тада се заборавит лако
Јер ће тада живити задовољно свако,
Господ Бог ће Русији свој благослов дати
И она ће поново великом постати.
Ко претрпи до краја онај се спасава
Свето писмо такову упуту нам дава.
Нек Европа и даље у заблуди живи
Русија ће поново опет да оживи.
Сви Срби с русима ту жељу дијеле
Успостави царства они се веселе
У савезу скупа тад би били јачи
Неби нико смео да нас гази – тлачи
Јер од нас би многи тада страховали
Повољштине сваке сами би нам дали.
Раздвојени данас слаби смо нејаки.
Зато нам и може нашкодити сваки.

A o oduševljenju kada je kralj Aleksandar 1929. zaveo diktaturu („Čast i slava i večita dika / Kad rašćera trista poslanika / Na sve strane ‘Živio!’ ti kliču / Narod želi iz nadleštva žene da se miču!“) nekom drugom prilikom…

Peščanik.net, 10.08.2019.