Ćup

Kad Aleksandar Vučić kaže da „država nema i ne može da obezbedi još para za pomoć privredi“, onda je to samo zato da bi njegov podvig kada to ipak učini izgledao veći. „Mislite da imamo ćup pa dođete i uzmete? Nađite takve predsednike“, rekao je aktuelni predsednik ne propustivši priliku da već po automatizmu odijum mase usmeri na „stručnjake koji su opljačkali našu zemlju“, iz čega bi trebalo zaključiti da on to ni po koju cenu neće uraditi.

Pre samo par meseci, međutim, Vučić je pričao sasvim drugu priču. Para je bilo kao pleve, toliko da ih je razbacivao „iz helikoptera“. I, uopšte, hvalio se da je „paketom“ od pet milijardi evra Srbija privredi pomogla više nego mnoge mnogo razvijenije zemlje. Ekonomisti su odmah rekli da je državna pomoć zapravo upola manja od navedene sume. Ne obazirući se na to Vučić je pre neki dan ponovio svoju tvrdnju uz opasku da je, recimo, i jedna Velika Britanija za pomoć svojoj ekonomiji izdvojila (svega?) šest milijardi evra.

Prema računici koju je nedavno izneo Milojko Arsić „ukupni fiskalni stimulans“ iznosi oko dve milijarde evra, a ako se od toga oduzme smanjenje nekih budžetskih rashoda (Kapitalnih investicija i kupovina robe i usluga – oko 450 miliona evra) tzv. „neto fiskalni stimulans“ pada na nešto više od milijardu i po evra.

Trećinu te sume (oko 600 miliona evra) Vučić je podelio svim punoletnim građanima (oko šest miliona) po 100 evra. Taj potez bio je pre svega političke prirode – u sklopu Vučićeve predizborne kampanje. Siromašnima se moglo pomoći i duplo više nego što su dobili a da u državnoj kasi ipak ostane nekoliko stotina miliona evra. Ali politička pohlepa nadvladala je i socijalnu pravičnost i ekonomsku efikasnost.

Žurba da se što pre održe izbori napravila je i druge nepotrebne troškove. Kada Vučić danas kaže da se na testove dnevno troši milion evra i da to „traje već 100 dana“, zaboravlja da je zapravo on glavni vinovnik. Da, opet iz političkih razloga, nije prebrzo proglasio pobedu nad koronom ne bi došlo do ovako snažnog drugog talasa ili „pika“ epidemije. U tom slučaju bi se na testovima i drugim vanrednim zdravstvenim rashodima uštedelo možda i pedesetak miliona evra.

Takođe, odluka da se Srbija zaduži na tržištu kapitala a ne kod Međunarodnog monetarnog fonda koštala je zemlju (još) nekoliko desetina miliona evra. Tolika je, naime, razlika između kamata koje će Srbija morati da plati na uzetih dve milijarde evra (70 miliona) i kamata koje bi platila da se zadužila kod MMF-a (35 miliona evra).

Zatim, malo je pažnje privukao podatak da je, za razliku od drugih zemlja srednjo-istočne Evrope koje su obarale vrednost svoje nacionalne valute, kurs dinara zahvaljujući intervencijama Narodne banke (875 miliona evra) praktično ostao nepromenjen. Osim što je tako smanjena konkurentnost srpske privrede (koja će biti od izuzetne važnosti u periodu oporavka) za odbranu kursa je nepotrebno potrošeno bar nekoliko desetina a možda i stotina miliona evra.

Sve u svemu, razumnijom i ekonomičnijom politikom moglo se uštedeti oko pola milijarde evra a da zbog toga niko ne trpi. Od tih para mogao bi se napraviti sasvim solidan drugi paket stimulacija za privredu, čak i bez ikakvog novog zaduživanja. I ne bi bio potreban nikakav ćup sa parama.

Problem je, zapravo, u tome što se Vučić ponaša kao da stvarno ima nekakav ćup.

Peščanik.net, 07.07.2020.