Postoji li čovek koji ne voli slobodu? Postoji. Taj čovek je Rus.
Pre nego što produžimo dalje, moramo ovde da se vratimo korak nazad, tj. na pitanje. Neko će, naime, pomisliti – mnogi možda – da je ono bespredmetno. Jer, kakav bi to čovek bio – ako bi uopšte bio čovek – koji ljubi lance i katance. Pitanje, međutim, nije besmisleno upravo zbog toga što je odgovor – kao što smo videli u konkretnom slučaju – pozitivan. Taj i takav čovek je, dakle, Rus.
Tako, u stvari, misle srpski rusofili. Jer, upravo rusofili – a ne rusofobi, recimo – veruju da su Rusi na nedavnim predsedničkim izborima takoreći jednoglasno glasali za diktaturu, tj. izabrali neslobodu. To, na prvi pogled, deluje paradoksalno. Kako mogu biti rusofili oni koji Ruse trpaju u zatvor i pri tome još tvrde da je to za njihovo dobro; štaviše, da sami Rusi to žele. Zar na taj način oni ne onečovečuju ruskog čoveka kao ljudsko biće i ruski narod kao ljudski rod. Pitanje je, razume se, retoričko.
Paradoks je, međutim, prividan. Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam. Uostalom, njihovi su mediji Putina već odavno proglasili za cara.
Ali, srpski rusofili se tu ne zaustavljaju. Njima je rusko osvajanje trećine ukrajinske teritorije malo. Malo im je i cela Ukrajina. Oni bodre Putina da posle Ukrajine krene dalje na zapad, da osvoji i pokori Evropu. Naravno – trulu i dekadentnu.
Navodno je Putin krenuo u rat da ne bi dozvolio da NATO dođe na granice Rusije. A, kao što vidimo, postigao je upravo suprotno – to da se danas Severno-atlantski savez nalazi na granicama Rusije. I ne da nije oslabio tog svog najvećeg neprijatelja, nego ga je ojačao i, štaviše, proširio zemljama koje su to prethodno decenijama odbijale.
Nije Putin napao Ukrajinu zato da NATO ne bi došao na granice Rusije nego da Evropa ne bi ušla u Rusiju.
Putina ne može da sruši američka sila ali mogu evropske vrednosti. Na američku silu on ima odgovor – bomba na bombu. Ono na šta nema odgovor to su evropske vrednosti – sloboda, demokratija, ljudska prava. Slobodni izbori ruše Putina.
Dok je u sukobu sa američkom silom on može da bude miran, vlast mu je osigurana. Pretnja silom – njega ne plaši i ne uznemirava. Ali „pretnja mirom“ je već nešto drugo. Mir mu ne dozvoljava da mirno spava. To je prava pretnja za njega – kao i za sve diktatore.
Ne moramo da idemo daleko – ni u istoriji ni u geografiji. Setimo se Slobodana Miloševića. Zar on nije išao iz rata u rat, dok svaki nije izgubio. Na kraju i onaj kojeg je doveo u Srbiju. Zar Aleksandar Vučić nije, malo pomalo, u potpunosti obnovio ratnu retoriku tako da danas u Srbiji glavna društvena podela jeste podela na patriote i izdajnike.
Evropska unija je mirovni projekat. Ideja ujedinjene Evrope pripada korpusu prosvetiteljskih ideja. Ona je začetak, nukleus, realizacije ideje o večnom miru čiji je rodonačelnik jedan od najvećih filozofa prosvetiteljstva Imanuel Kant.
Za mesec dana, 22. aprila, biće tačno tri stotine godina od rođenja ovog velikog nemačkog – i svetskog, dabome – filozofa.
Kant je najpoznatiji kao tvorac kategoričkog imperativa, moralnog načela koje kaže da čovek treba da postupa tako da „njegova volja može da posluži kao princip opšteg zakonodavstva“. Ili, malo slobodnije rečeno, kao što ovih dana piše na jednom beogradskom bilbordu, da se prema drugima ponaša onako kako bi voleo da se drugi ponašaju prema njemu.
Iz toga je proistekla ideja da sloboda jednog čoveka može da bude ograničena samo (isto takvom i tolikom) slobodom drugih. Sredstvo kojim se to postiže, odnosno utvrđuje i uređuje, jeste zakon. Iz čega je nastala ideja o vladavini prava.
Tek u tako organizovanoj zajednici njenim članovima zagarantovan je mir i – napredak. Takvu zajednicu Kant je nazivao građanskim društvom.
Građansko društvo, međutim, smatrao je Kant, nije moguće ostvariti u jednoj državi. Uzgred, ovu ideju je kasnije prigrlio Marks rekavši da je komunizam moguć samo kao svetski proces, od čega je posle Staljin odstupio – ali to je druga priča. Elem, da se vratimo našoj temi, kao što nije moguće da unutar jedne države vi budete slobodni a da vaši susedi budu u ropstvu, tako to nije moguće na međunarodnom planu. Ne samo teorijski-načelno, iz moralnih razloga, nego ni praktično-politički. Zato što će autokratiji smetati vaša demokratija. Sloboda je zarazna. Diktator ne samo da neće dozvoliti prodor liberalnih ideja na svoju teritoriju nego će nastojati da podrije i sruši demokratski režim u svom (bližem ili daljem) komšiluku.
Da bi se obezbedio mir između država potrebna je – svetska federacija, smatrao je Kant. Vladimir Gligorov je voleo da kaže – svetska država.
„Kantov pacifizam podrazumevao je univerzalistički kosmopolitizam“ – kažu teoretičari prava. Drugim rečima, Kant je bio pacifista i kosmopolita. Jednom rečju – globalista. Preteča globalizma.
Danas se u Srbiji često može čuti da se trenutno „u svetu bije bitka između globalizma i suverenizma“. U izvesnom smislu, to je tačno, ali samo prividno, tj. na prvi pogled. Sukob je zapravo mnogo dublji, ta bitka se vodi oko samih temelja (svake) ljudske zajednice.
Naime, globalizam je posledica, rezultat liberalizma. Sloboda – za sada pre svega u ekonomiji – postepeno je u poslednja dva veka osvajala sve veći deo čovečanstva. Ekonomski liberalizam, zato što se pokazao kao jedino sposoban da reši egzistencijalne probleme naroda, a onda i osigura njihov napredak – osim u par enklava čiji stanovnici zbog toga plaćaju debelu cenu – prihvaćen je širom zemaljskog šara.
Sa političkim slobodama išlo je (i ide) teže, jer one udaraju direktno u temelje (aktuelnih) vlasti. Zato je, kao protivteža, smišljen suverenizam. Nominalno, pošto ga niko nije definisao, to bi trebalo da bude (ma koliko tautološki zvučalo) zalaganje za poštovanje, tj. primat suvereniteta pojedinačnih država.
U suštini, suverenizam je paravan. Najpre, u savremenim uslovima, sve zemlje, pa čak i najmoćnije, odrekle su se jednog dela svog idealno, tj. bukvalno, shvaćenog suvereniteta. Drugo, priča o državnom suverenitetu svojevrsni je „fejk njuz“. Jer, „po definiciji“, suverenitet pripada narodu.
Prikrivajući te činjenice zagovornici suverenizma, zapravo, sa jedne strane zamagljuju, a sa druge strane protežiraju samovolju vladaoca, tj. onog koji je trenutno na vlasti. Suverenizam je, dakle, antidemokratski, neliberalno, autoritarno nastrojena ideologija. Da je tako vidi se i po tome koje zemlje, tj. čiji lideri zastupaju takve stavove. Najglasnija, i najjasnija, u tome jeste upravo Rusija, zatim Kina, a onda i neke druge, manje zemlje, opet simptomatično, one koje sa pomenutim imaju bliske odnose.
Sve u svemu, sukob između globalista i suverenista, tj. između globalizma i suverenizma, u suštini je sukob između liberalizma i autokratije, između prosvetiteljske i apsolutističke države. Sasvim u skladu sa tim je činjenica da su na srpskoj političkoj sceni svi rusofili istovremeno i antiliberali.
Peščanik.net, 22.03.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
