Ćutolozi

Počela je izborna kampanja, ovog puta s tom razlikom što dosadašnji koalicioni partneri kažu da neće ubuduće više biti u koaliciji. Koštunica se dogovorio sa Nikolićem da pravi koaliciju sa radikalima, a Boris Tadić izjavljuje da u vladi DS-a Koštinica više nikada neće biti premijer, a pretpstavlja se, ni koalicioni partner.

Sem što je  DS proglasila za “izdajničku” i nedovoljno borbenu u pogledu “odbrane Kosova i Metohije”, DSS je svoju kampanju pokrenuo tako što je napala neke ministre da koriste pozicije u Vladi, za sticanje ličnog bogatstva. Pomenuti su Dragan Djilas i Božidar Djelić.

Dok je priča o “izdajništvu” opšte mesto, i može se podmetati do mile volje, ova druga priča o spajanju vlasti i novcu, dobila je očas etiketu “prljave kampanje”. Analitičari su pojasnili da naši gradjani ne vole kada se o nekom drugom loše govori i da takve stranke gube glasove, a najviše zbog toga što su neprincipijelne. Na taj argument se pozvao i predsednik Tadić u svom intervjuu listu Danas (subota-nedelja 15-16 mart 2008). On  kaže da afere u kampanjama često bivaju iskontstruisane; pravo je pitanje, kaže on, zašto svoja saznanja protivnici nisu ranije otkrili, ako su zloupotrebe stvarno postojale. To što sada čini DSS je deo “elementarne političke nekorektnosti”.

Problem se zaista može opisati kao “politička nekorektnost”. Stranke su bile u koalicionoj vladi,  sve su se bavile zloupotrebama, a onda jedna izađe, kada se koalicija raspala i izbori raspisali, i kaže “evo oni tamo su zloupotrebljavali”. A pre toga su i jedni i drugi ćutali i mirno zloupotrebljavali! No, problem nije tako jednostavan. Postavlja se pitanje: kada će se to jednom obelodaniti da stranke u vladi debelo zloupotrebljavaju vlast, do te mere da su urušile javni interes i osnovne institucije ovog društva?

Argument “zašto se ćutalo” nije ubedljiv. Ćutalo se zato da bi se održala koalicija. Koalicije se održavaju na sistemu razmene ćutanja. A i buduće se dogovaraju na pretpostavci ćutanja koalicionog partnera. Tako ispada da nikada nije pravo vreme da se progovori: kad se raspišu novi izobri, onda nije fer da se priča unazad, a u izgledu su i nove, slične, koalicije, pa nije probitačno dirati osetljive teme. U partijskoj državi zasnovanoj na koruptivnoj kvazi-feudalnoj raspodeli vlasti medju strankama, tako da svaka radi šta hoće, a razmena “ćutanje” postane način vladanja i pokrića za sva vremena, nema se kada i gde o tome progovoriti, a da ne ispadneš  “politički nekorektan” ili politički glup.

Dakle, ako nije efikasno (a ni verovatno) da će partneri-insajderi odjednom početi da pričaju jedni o drugima, o zloupotrebama, onda bi jedino pomogao neko treći tj. nekakva eksterna instanca koja bi provalila u zonu ćutanja.  Tu spadaju mediji, sudovi, nezavisne institucije. A ako su i ovi eksterni faktori pod  kontrolom ćutologa, onda budite sigurni da je napravljen sistem koji više ne može da se popravlja. Ne znaš odakle da počneš popravku.  Može samo da se pravi novi sistem. A i to smo videli da ne uspeva. Dok se okreneš – namestio se novi sistem ćutologa. Ima li onda rešenja? Na sreću ima i o tome se radi na ovim izborima. Put ka EU je teorija i praksa ukidanja sistema ćutanja.

LDP, 16.03.2008.

Peščanik.net, 16.03.2008.