- Peščanik - https://pescanik.net -

Da je nama Mare iz Easttowna

Kate Winslet kao Mare, foto: HBO

Nije prošlo ni 18 sati od prikazivanja poslednje, sedme epizode prve sezone krimi serije „Mare of Easttown“, a kritičari su požurili da potvrde svoje utiske iz prvih epizoda: Kate Winslet blista i u svojoj najnovijoj ulozi. Ona je detektivka u jednom „bogu iza leđa“ pensilvanijskom okrugu, gde se rodila, odrasla i počela da stari. U ulozi nimalo glamurozne, već od života pomalo umorne detektivke, Winslet dakle briljira.

Sve do te poslednje, sedme epizode, to je ujedno bio i jedini utisak o seriji. U osvrtima posle prvih epizoda, kriminalni zaplet ostao je u drugom planu, a o priči se imalo reći tek toliko da je bila podređena stvaranju prilika da se pokaže glumačko umeće ne samo Winslet nego praktično i svih ostalih, uglavnom vrlo poznatih glumica i glumaca – od Guya Pearcea, Evena Petersa, Jean Smart do neverovatne Julianne Nicholson, koja je, čini mi se, na samom kraju, u završnici sedme epizode, ukrala show od Winslet. Već izbor glumaca sugeriše da su autor serije Brad Ingelsby i reditelj Craig Zobel u fokusu imali studiju karaktera, a ne dosledno sklopljenu i uzbudljivu detektivsku priču.

Na kraju smo, ipak, dobili i jedno i drugo. U okrugu od desetak hiljada žitelja, gde se praktično svi poznaju od „malih nogu“, ubistvo ili nestanak/otmica nisu samo gnusni zločini. Pored toga, kako se to kaže i u samoj priči, verovatnoća je čitavih 90 odsto da je zločin izvršio neko (dobro) poznat. Ubistvo ili nestanak lokalne devojke u malom mestu elementi su zapleta detaljno elaborirani još 1990. u prekretničkoj seriji „Twin Peaks“ Davida Lyncha. Lynchu je zaplet oko zločina poslužio da razradi priču o (onostranoj) prirodi samog zla u jednoj izolovanoj i naizgled idiličnoj maloj zajednici. Ingelsby radi nešto sasvim drugačije.

Na tragu autora prošlogodišnje jednako dobre krimi serije sa jakim elementima fantastike „The Outsider“, Ingelsby u fokusu ima posledice zločina: sasvim konkretno – neizdrživi žal zbog gubitka i gotovo nemoguć pokušaj da se iz korena promenjeni život nekako ponovo vrati u mirnu kolotečinu svakodnevnice. Za razliku pak i od „Twin Peaks“ i od „The Outsider“, „Mare of Easttown“ samo zlo ne izmešta u onostrano – zlo je posledica, barem u ovoj priči, ne čak ni ljudske zloće nego „obične“ ljudske slabosti. Zapravo, tako stvari stoje u jednom od dva glavna toka priče. Drugi tok u tom smislu ostaje nerazrađen.

Imamo dakle centralnu priču o istrazi ubistva devojčice. Pokraj nje, do pred kraj je neizvesno da li je taj drugi tok isprepleten sa glavnim, teče potraga za dvema otetim devojčicama. Na kraju će se pokazati da su to sasvim odvojene priče. Uz njih, imamo i treći, u narativnom smislu opet zasebni krak serije – glavna junakinja, detektivka Mare Sheehan izgubila je sina. Iza sina je ostalo dete oko koga se Sheehan bori za starateljstvo protiv njegove majke. Sve narativne rukavce pak na okupu ne drže narativne kopče već – patnja. I to patnja žena. Ako su oni u narativnom smislu i nezavisni, u svakom toku imamo praktično iste motive – (pre)rano roditeljstvo, to jest majčinstvo; (potencijalni) gubitak deteta; porodicu kao teret na (isključivo) ženskim „plećima“. Te žensko prijateljstvo (solidarnost, ako hoćete), koja drži junakinje da kako tako prežive iz dana u dan.

Iako se naizgled čini da serija koristi, u klasičnoj tradiciji romana, porodične veze da na okupu drži sve niti priče, pokazaće se na kraju da iz tih porodičnih veza – i muških članova u njima – dolazi najveće zlo. Osnovna grupa u priči nije dakle porodica, nego mala ženska zajednica. Naknadni pogled na seriju pokazuje da smo u stvari pratili sudbine članica lokalnog srednjoškolskog košarkaškog tima, koji je jednom davno pobedio u nekom lokalnom ligaškom takmičenju. Taj uspeh je za lokalnu zajednicu bio tako veliki da ga ona pamti i obeležava svake okrugle godišnjice. Devojčice koje su pobedile, iz uspešnog košarkaškog tima iskoračile su u stvarni svet i sve redom doživele poraz. Ostale su još samo jedna drugoj kao podrška i kakva-takva uteha. Od muškaraca u Easttownu mala je korist, ako je uopšte ima – oni prave uglavnom štetu.

Što nikako ne znači da je Ingelsby „muškomrzac“. Jer muškarci u njegovoj priči nisu zli, oni su naprosto slabi. Ako ništa drugo, slabi u poređenju sa ženama pored i oko njih. Te žene u sebi i svojim prijateljicama pronalaze snagu da izdrže na nogama – nazovimo to tako – teške udarce sudbine; pod tim udarcima muškarci redom padaju, i dok padaju, neki od njih izvrše teške, nepodnošljive zločine. I opet, kako je to pokazao u svojoj filmskoj priči „The Way Back“ iz 2020. (reditelj: Gavin O’Connor; glavna uloga: Ben Affleck), Ingelsby ih ne mrzi. On ih razume: „The Way Back“ je priča o posrnulom bivšem uspešnom juniorskom košarkašu Jacku Cunninghamu koji pokušava da iznova osmisli svoj život. Tu takođe imamo motiv ranog roditeljstva i gubitka deteta.

Zanimljiva je Ingelsbyjeva rodno (možda ne)osvešćena antropologija: na udarce sudbine muškarci odgovaraju agresijom, nepoverenjem, mržnjom. Uplašeni od života oni seju strah oko sebe kako bi potisnuli sopstveni strah i osećanje nemoći. Žene pak u njegovim pričama, kada se život sruči na njih, traže ili nude utehu i razumevanje. Jeste, u pitanju je banalni rodni stereotip. Ali, u priči o detektivki, kojoj se upravo kao detektivki daju muške moći i pravo na silu, taj stereotip zadobija nove obrise i – reklo bi se – novi, bezmalo novozavetni smisao.

Zajednička dvema Ingelsbyjevim pričama jeste dakle i uloga crkve u njima. I u jednoj i u drugoj priči, crkva se vidi kao moguća podrška, kao mesto sa koga bi trebalo da stigne olakšanje i kakav-takav izlaz. I u obe priče crkva nije dovoljna. Kao što zlo nije izmestio u onostrano, tako Ingelsby ne vidi ni da dobro može stići isključivo „s neba“. Ali, neke poruke iz „Mare of Easttown“ poslate sa propovedaonice ipak odzvanjaju upečatljivo ako ne i uverljivo. Recimo: nije na nama da sudimo, na nama je da volimo. Grupa iznikla iz devojačkog košarkaškog tima oličenje je takve ljubavi. Muškarci iz priče dotle naprosto ne dobacuju. I ne samo iz Ingelsbyjeve priče. Čitalac bi mogao s dobrim razlozima da se pita kako će se u Srbiji gledati „Mare of Easttown“. Sasvim jednostavno – kako se nedvosmislena priča o ljubavi i razumevanju može videti u zemlji sa poretkom koji nesumnjivo stoji na mržnji?

Peščanik.net, 01.06.2021.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)