Da li ignorisati ili se zabrinuti?

Ovo je Tanjugova vest o Aleksandru Vučiću od 6. septembra 2013, objavljena pod naslovom: „Žurim, jer znam kako ću skončati“:

Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio da oseća odgovornost prema zemlji i građanima i da želi da što više završi jer zna kako će da skonča.

On je dodao da mu se zato toliko žuri.

Vučić je, odgovarajući na pitanja novinara u vezi sa otporima, kojih će biti u najavljenoj ekonomskoj i sveukupnoj reformi, rekao da oseća odgovornost i dodao: “Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam.”

On je rekao da zato hoće što više posla da završi, da bi neko za 10, 15 ili 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio.

“Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo”, rekao je Vučić.

Šta je smisao ovakve izjave? Ona ima nekoliko stavova, pogledajmo ih pojedinačno:

1. Prvi stav govori o tome da prvi potpredsednik vlade oseća odgovornost prema zemlji i građanima, što je pozitivno, ali to je dužnost svakog onog ko se prihvata tako visoke državne funkcije. No, već u sledećem stavu odgovornost prema zemlji i građanima svodi se na odgovornost prema prema svom narodu.

2. On taj narod dobro poznaje i voli ga najviše na svetu. Poznavanje naroda proizlazi iz poznavanja samog sebe, kao da je to jedno isto znanje. Poistovećivanje sopstva sa narodom, potvrđuje da on pod narodom ne podrazumeva građane, nego isključivo srpski narod.

3. Poznavanje sebe i srpskog naroda vodi ga do iznenađujućeg zaključka da će on skončati od tog naroda koga voli i koji dobro poznaje. „Skončati“ očigledno znači njegovu smrt. Vučić zna i kako će da skonča, ali to ne otkriva. Ali zašto da skonča od naroda, kad on voli narod i narod voli njega?

4. Prvi potpredsednik vlade kaže da se jako žuri sa ekonomskom i celokupnom promenom, jer zna da mu se približilo „skončavanje“ tj. smrt. Pri tom ne pokazuje u čemu se ogleda ta žurba, jer posmatrači stiču suprotan utisak, da se vladi i njemu ne žuri; prvu godinu je propustio za te velike reforme, rekonstrukcija je predugo trajala, nije bilo naznaka o žurbi. Naprotiv, kao da se razvlačilo, kao da vreme za Srbiju nije skupo.

5. Pošto zna da će „skončati“ on hoće da što više posla završi, da bi dobio pohvalu tj. „da bi neko za 10, 15 ili 20 godina mogao da kaže da je neko nešto uradio“, iz čega se zaključuje da on želi da lično bude tako memorisan – „da je nešto uradio“, ili, pošto koristi zamenicu neko, hoće da kaže da će neko ipak biti zabeležen da je nešto uradio, jer niko nije ništa uradio. Dakle, samo on.

Da li je ovo klasičan primer depresije, kojoj prethode grandioznost i megalomanski planovi. Pa onda tone u utučenost u kojoj mu se priviđa smrt. Kakve to veze ima sa narodom od čije će ruke stradati? Pa nema nikakve.

Peščanik.net, 08.09.2013.