Da li su abdicirali?

Mediji kažu da postoji peticija za odlučnu odbranu ugleda i institucije predsednika Republike. Potpisuju je oni koji smatraju da političke i interesne grupe u zemlji i okruženju vode medijski rat protiv predsednika Srbije. Ovo čine objavljivanjem delova iskaza osumnjičenih za teška krivična dela koji iz pritvora poručuju da su bili u kontaktu i da su sarađivali sa najvišim predstavnicima državnih vlasti, uključujući tu i predsednika.

Dvojica prvoprozvanih – predsednik Vučić i ministar unutrašnjih poslova Vulin – obilaze televizije i brane se. Kažu da se kriminalcima ne može tek tako verovati jer oni imaju procesnu dozvolu da lažu. Ovo je istina, ali za Vučića i Vulina ona stiže prekasno, jer su u javnosti temeljno gradili i izgradili utisak da i oni, kao predstavnici izvršne vlasti, uživaju isto pravo: da neprestano i o svemu lažu.

Interesantno, u tekstu peticije se navodi da se kampanja protiv Vučića vodi „sa ciljem obesmišljavanja sudstva i tužilaštva“ te da je stoga treba zauzdati. Problem je u tome što je vladajući režim na neprikosnoveno prvom mestu u obesmišljavanju sudija i sudova, a naročito tužilaštva. Nema tog Belivuka i tog KRIK-a koji pravosuđe može upropastiti više od političke strukture koja je nedavno u sumnjivim procedurama izabrala predsednicu Vrhovnog kasacionog suda i Republičku javnu tužiteljku (za treći mandat). Ta ista struktura se kroz postupak izmena Ustava već godinama grčevito bori da zadrži kontrolu nad izborom sudija i tužilaca koja je danas u potpunosti u njihovim rukama. Kada smo govorili da je sve ovo izuzetno pogrešno i opasno, nisu nam verovali.

Zanimljivo je gledati sa kakvim žarom se prozvani, a naročito njihov vođa, pozivaju na pravne institucije i principe koje sistematski urušavaju već 10 godina. To rade već sada, pre formalnog pokretanja bilo kakvog postupka. Imaju ispravan osećaj da će im ovi principi, baš kao i svakom drugom čoveku, jednog dana biti potrebni. I na ovo su mnogo puta upozoreni, ali se nisu obazirali.

Međutim, postoji još nešto zanimljivo u slučaju Peticija. Pravo na peticiju je ustavno pravo građana. Najviši pravni akt garantuje da svako ima pravo da upućuje peticije i druge predloge organima javne vlasti i da od njih dobije odgovor (kada ga izričito traži). Dakle, peticije upućuju građani organima javne vlasti. Sve drugo ne bi imalo nikakvog smisla.

Kome je onda upućena peticija za odlučnu odbranu ugleda i institucije predsednika Republike? Deluje da je adresirana upravo na predsednika, kako bi ga ohrabrila i uputila mu poruku da nije sam. Dakle, peticijaši staju u odbranu predsednika i njegovog ugleda, tražeći baš od predsednika odlučnu reakciju u zaštiti sebe samog.

Ukoliko je ova interpretacija tačna, onda su naprednjaci dotakli novi nivo besmisla u delovanju. U tom besmislu se cirkularnim pismima obraćaju samima sebi. Ovaj utisak se naročito pojačava kada pogledamo potpisnike peticije – 188 poslanika (narodnih i pokrajinskih), 10 ministara, 2 potpredsednika Vlade. Tu je i predsednica Vlade Srbije, sa šefom kabineta. Sve preko toga, do skromnog broja 492, popunili su niži partijski i državni funkcioneri.

Dakle, grupacija sa svim polugama vlasti, a koje su prinudom oteli od birača, svela se na tobož građansku peticiju sopstvenom mentoru i vođi. Ako je tako svemoćan kao što se prikazivao – misle oni – neka te svoje moći upotrebi sada, pravi je čas. Neka nas sve spase ili neka potone sam.

Zahtevi i potpisnici peticije stoga ostavljaju utisak da su tiho abdicirali. Poslanička većina i članovi Vlade su se vratili svojim ustavnim građanskim pravima, a odrekli svake odgovornosti u izuzetno nezgodnoj situaciji. Tek usput, pogleda uperenog naviše, obratili su se predsedniku: mi ti ne možemo pomoći. Bilo je lepo dok je trajalo.

Peščanik.net, 28.07.2021.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Peticija o nevinosti