Dan bez njega

15. avgust ostaće zabeležen u istoriji vučimedija: čitav dan nije bilo nastupa diktatora, čak ni u vestima. Ništa šetnja sa lokalnim esenesovcima, pa fabrika u kojoj se na sreću publike ništa ne čuje, pa cenjkanje sa kilometrom asfalta, pa šator sa govorom i pijankom, ždranjem i Bajom (opet se srećom malo čuje), pa na kraju dnevnika još odgovori novinarima – nažalost sve se čuje. Umesto toga, strašna, zevajuća praznina. Dopuna se mogla videti u zalaženju u teme gde diktator mora da uzmakne, od prevrele mržnje, frustracije zbog neznanja i velikog rizika suviše primetne gluposti. Zamenici u tim temama nisu nimalo bolji, panika među nastupajućima više je nego očita, zato su potegnuti najjači atributi – bezustavni Petrov, petrificirani Petričković, bezpadežni direktor Pošte, Lečić Mali Šešelj, i bezumski Brnabić, a o temama univerziteta i tradicije. Ton je dao diktator u svom prethodnom zadnjem nastupu (dream-on!), kad je opredelio šta je petparačko: to je kad devojka daje cvet policajcu. Sve ostalo je kultura, tradicija, prosveta, duhovnost u izvođenju domaćina i porodice, posebno robotske.

Univerzitet je dakle propao zbog blokadera, studenata i profesora, a dokaz je kao Šangajska lista. O tome sam već pisala, jedini pravi krivac u pogoršavanju stanja na univerzitetima u Srbiji je država, koja sa jedne strane tlači državne univerzitete a podupire privatne, a oni nepovratno snižavaju realan, ne šangajski kvalitet. Istinski neuspeh nije se dogodio na univerzitetima, već u naučno-tehnološkim parkovima, koji bi trebalo da budu male Silicijumske doline. Ima ih četiri, i nijedan nije uspeo u povezivanju industrije i istraživanja, jer to ne dozvoljava haotično vođenje bez plana i sa improvizovanjem od dana na dan privrede, infrastrukture i neusklađenih tehnologija sa grubim nepoštovanjem ekoloških razloga. Istinski uspeh univerziteta u području humanistike desio se u proširivanju ciljeva istraživanja i vidika studenata, koji su postavljeni pred ključna pitanja društva, znanja i kulture upravo u nepune dve godine narodne pobune. Učenje, apstraktni svet ideja i pojmova sudario se sa praksom koja je dala hiljade primera grešaka, padova, izigravanja i varanja svih vrsta, amorala i izvrtanja svih pravila: nijedan nastavni program ne može da pokrije tu raznolikost pokvarenosti i raspada – studenti su brzo, ubedljivo i dokazano dobili nizove argumentacija i naučnih rasprava koje bi morali pratiti desetak godina da bi razumeli. Univerzitet je na ulici, u medijima i na internetu dopunio i neverovatno obogatio nastavu, i u kratkom vremenu studente načinio otvorenim, osetljivim, kritičnim i stvaralačkim. Kombinacija čitanja, opažanja i bliskog komuniciranja sa profesorima u razgovorima koje nije ograničavala nikakva formalnost dala je bar dvema generacijama studenata jedinstvenu mogućnost intelektualnog, etičkog, emotivnog napretka, skoka u budućnost, otkrivanja sveta, i to neće trajati dve generacije, nego mnogo duže. Za napredak univerziteta i pravi učinak znanja i širenja znanja zapravo je nevažno kakve će biti političke posledice i kakve i kolike će biti promene. Čak i male promene biće blagotvorne, a ako režim uspe da se još malo rastegne, doći će do prave eksplozije i mnogo veće potrebe za univerzitetskim razvijanjem kolektivne umnosti. Te promene Šangajska lista ne beleži, ili ih beleži tek ako se moć institucije poveća u društvenoj i državnoj sinergiji. Za znanje, nauku i istraživanje to nije toliko važno.

Tradicija, ako već nije reč o akciji da se materijalni i nematerijalni spomenici kulture upišu na UNESCO-v spisak, ima u društvu vrlo ambivalentan položaj i dejstvo. Onoga trenutka kada je uvučena u narativne tokove države ili neke društvene grupe u paketu sa nacionalnim, piši propalo. Kada tradicionalno postane normativno, više nema povratka, i alpski folklor, primera radi, postane pesma iz besmrtne scene iz filma Kabare, ili pesma iz isto tako besmrtne scene iz filma Adele Peeve Čija je ovo pesma. Da bi se fabrikat sa imenom tradicije lakše ukucao u glave manje pismenih, sve se više pojmova, zvukova i slika sažima u bezobličnu masu koju onda bilo koja budala što ima moć može dalje da prlja i zasmrđava. Jedini spas za tradiciju je da ostane isključivo povezana sa naukom. Osigurana sa te strane, može da se po potrebi i pozivu izvuče na zadnja vrata i siđe u nekontrolisane ulice i livade, da se osveži, promeni i nađe nove mogućnosti izražavanja u slobodnoj razmeni sa sadašnjošću. Njena prošlost je bezbedna u rukama istraživača, njena budućnost je u ljubavi sa kulturom.

Ukratko, i univerzitet i tradicija dobili su stvaralačke impulse u doba pobune, koje izvesno nije završeno. Jer potrebno je još mnogo otvaranja i ispada da se oslobode prostačke perverzije koja „petparačko“ vidi u devojci što pruža cvet policajcu.

Peščanik.net, 17.08.2026.