15. avgust ostaće zabeležen u istoriji vučimedija: čitav dan nije bilo nastupa diktatora, čak ni u vestima. Ništa šetnja sa lokalnim esenesovcima, pa fabrika u kojoj se na sreću publike ništa ne čuje, pa cenjkanje sa kilometrom asfalta, pa šator sa govorom i pijankom, ždranjem i Bajom (opet se srećom malo čuje), pa na kraju dnevnika još odgovori novinarima – nažalost sve se čuje. Umesto toga, strašna, zevajuća praznina. Dopuna se mogla videti u zalaženju u teme gde diktator mora da uzmakne, od prevrele mržnje, frustracije zbog neznanja i velikog rizika suviše primetne gluposti. Zamenici u tim temama nisu nimalo bolji, panika među nastupajućima više je nego očita, zato su potegnuti najjači atributi – bezustavni Petrov, petrificirani Petričković, bezpadežni direktor Pošte, Lečić Mali Šešelj, i bezumski Brnabić, a o temama univerziteta i tradicije. Ton je dao diktator u svom prethodnom zadnjem nastupu (dream-on!), kad je opredelio šta je petparačko: to je kad devojka daje cvet policajcu. Sve ostalo je kultura, tradicija, prosveta, duhovnost u izvođenju domaćina i porodice, posebno robotske.
Univerzitet je dakle propao zbog blokadera, studenata i profesora, a dokaz je kao Šangajska lista. O tome sam već pisala, jedini pravi krivac u pogoršavanju stanja na univerzitetima u Srbiji je država, koja sa jedne strane tlači državne univerzitete a podupire privatne, a oni nepovratno snižavaju realan, ne šangajski kvalitet. Istinski neuspeh nije se dogodio na univerzitetima, već u naučno-tehnološkim parkovima, koji bi trebalo da budu male Silicijumske doline. Ima ih četiri, i nijedan nije uspeo u povezivanju industrije i istraživanja, jer to ne dozvoljava haotično vođenje bez plana i sa improvizovanjem od dana na dan privrede, infrastrukture i neusklađenih tehnologija sa grubim nepoštovanjem ekoloških razloga. Istinski uspeh univerziteta u području humanistike desio se u proširivanju ciljeva istraživanja i vidika studenata, koji su postavljeni pred ključna pitanja društva, znanja i kulture upravo u nepune dve godine narodne pobune. Učenje, apstraktni svet ideja i pojmova sudario se sa praksom koja je dala hiljade primera grešaka, padova, izigravanja i varanja svih vrsta, amorala i izvrtanja svih pravila: nijedan nastavni program ne može da pokrije tu raznolikost pokvarenosti i raspada – studenti su brzo, ubedljivo i dokazano dobili nizove argumentacija i naučnih rasprava koje bi morali pratiti desetak godina da bi razumeli. Univerzitet je na ulici, u medijima i na internetu dopunio i neverovatno obogatio nastavu, i u kratkom vremenu studente načinio otvorenim, osetljivim, kritičnim i stvaralačkim. Kombinacija čitanja, opažanja i bliskog komuniciranja sa profesorima u razgovorima koje nije ograničavala nikakva formalnost dala je bar dvema generacijama studenata jedinstvenu mogućnost intelektualnog, etičkog, emotivnog napretka, skoka u budućnost, otkrivanja sveta, i to neće trajati dve generacije, nego mnogo duže. Za napredak univerziteta i pravi učinak znanja i širenja znanja zapravo je nevažno kakve će biti političke posledice i kakve i kolike će biti promene. Čak i male promene biće blagotvorne, a ako režim uspe da se još malo rastegne, doći će do prave eksplozije i mnogo veće potrebe za univerzitetskim razvijanjem kolektivne umnosti. Te promene Šangajska lista ne beleži, ili ih beleži tek ako se moć institucije poveća u društvenoj i državnoj sinergiji. Za znanje, nauku i istraživanje to nije toliko važno.
Tradicija, ako već nije reč o akciji da se materijalni i nematerijalni spomenici kulture upišu na UNESCO-v spisak, ima u društvu vrlo ambivalentan položaj i dejstvo. Onoga trenutka kada je uvučena u narativne tokove države ili neke društvene grupe u paketu sa nacionalnim, piši propalo. Kada tradicionalno postane normativno, više nema povratka, i alpski folklor, primera radi, postane pesma iz besmrtne scene iz filma Kabare, ili pesma iz isto tako besmrtne scene iz filma Adele Peeve Čija je ovo pesma. Da bi se fabrikat sa imenom tradicije lakše ukucao u glave manje pismenih, sve se više pojmova, zvukova i slika sažima u bezobličnu masu koju onda bilo koja budala što ima moć može dalje da prlja i zasmrđava. Jedini spas za tradiciju je da ostane isključivo povezana sa naukom. Osigurana sa te strane, može da se po potrebi i pozivu izvuče na zadnja vrata i siđe u nekontrolisane ulice i livade, da se osveži, promeni i nađe nove mogućnosti izražavanja u slobodnoj razmeni sa sadašnjošću. Njena prošlost je bezbedna u rukama istraživača, njena budućnost je u ljubavi sa kulturom.
Ukratko, i univerzitet i tradicija dobili su stvaralačke impulse u doba pobune, koje izvesno nije završeno. Jer potrebno je još mnogo otvaranja i ispada da se oslobode prostačke perverzije koja „petparačko“ vidi u devojci što pruža cvet policajcu.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
