Da li neko ko ne razume i u praksi ne priznaje podelu vlasti, često krši ustavne i zakonske odredbe o sudstvu, može da unapredi Ustav u tako stručnom i delikatnom delu kao što je pravosuđe, a bez zajedničkog rada i usaglašavanja sa organima pravosuđa i sa strukom?
Stvar oko referenduma o potvrđivanju Akta o promeni Ustava se zakomplikovala i podelila političare, donekle i struku. Verovatno će podeliti i građane – ukoliko uopšte u većem procentu i izađu na glasanje 16.1.2022, u uslovima ponovo razbuktale pandemije. Na različitim televizijama defiluju iste sudije, tužioci i profesori koji iznose argumente da li i zbog čega treba zaokružiti „da“ ili „ne“. Republička izborna komisija svim građanima Srbije umesto dokumenta o kome treba da se izjasne sa obrazloženjem, dostavlja svoju interpretaciju viđenja ovih promena na dve stranice, u kome se one predstavljaju u isključivo pozitivnom svetlu.
Dominantna politička vlast na ovim prostorima – ma ko to bio – konstantno blokira izgradnju i promociju sudstva kao treće Ustavom utvrđene velike grane vlasti na najrazličitije dozvoljene i nedozvoljene, vidljive ili sakrivene načine. Sudstvo i javno tužilaštvo, uz saradnju profesionalne policije, bi u tom slučaju mogli da demaskiraju i sankcionišu eventualne nedozvoljene akcije pojedinaca na vlasti i vlasti kao celine. Opisani odnos političkih grana vlasti (zakonodavne i izvršne) prema sudskoj se delimično menja ukoliko se politička vlast nađe u ozbiljnoj iznudici ili u cajtnotu povodom nekog plana na koji je pristala, a ne ostvaruje ga, kao što je to u slučaju Srbije proces pridruživanja EU i usklađivanje domaćih pravnih institucija sa evropskim.
Umesto da, kao na primer u Republici Hrvatskoj, aktuelna vlast dozvoli da promene u oblasti reforme pravosuđa, uključujući i promene Ustava, vodi samo pravosuđe i za par godina ih završi, kod nas se sudstvo ni u jednom trenutku ne doživljava kao ravnopravan partner, iako je formalno treća grana vlasti, čemu su – nažalost politikom nezameranja i karijerizmom, a ponekad i ogoljenom trgovinom interesima – doprineli i pojedini funkcioneri pravosuđa.
Da se u potpunosti razumemo, ovakav stav ne znači da važeći Ustav u delu o pravosuđu ne treba menjati. Naprotiv. Treba. Da bi se podigao kvalitet i objektivnost sudskih odluka, ali i podržao duh, odgovornost i zaštita buduće, institucionalno uozbiljene i osnažene sudske grane vlasti, a to bi trebalo da se podudara i sa interesom građana Srbije i razvoja ustavno-političkog sistema. Visoki Savet sudstva (VSS) je odmah po objavljivanju Radnog teksta amandmana Ministarstva pravde na Ustav u januaru 2018. izdao saopštenje u kome je ocenio da su sva pozitivna rešenja koja su u funkciji jačanja nezavisnosti sudstva i sudija (kao što su isključiva nadležnost VSS za izbor i razrešenje svih sudija i predsednika sudova, neposredan izbor članova VSS od strane sudija) potpuno derogirani predloženim sastavom i načinom odlučivanja VSS, ali i brojnim drugim predloženim rešenjima. U tom smislu i od tada su određena amandmanska rešenja unapređena, kao što su jedinstveno uređivanje izvora prava, potpuno prenošenje izbora sudija i predsednika sudova na Visoki savet sudstva, navođenje uslova za razrešenje sudija, potpunije uređivanje nepremestivosti sudija i drugo.
S druge strane, tekst Akta o promeni Ustava je ostao i dalje prilično neuredan i ponegde nedorečen. Uočavaju se slabosti u iscrpnosti i doslednosti u navođenju razloga za određena rešenja u zvaničnom obrazloženju ovog akta, kao i određene nedoslednosti i privelegija predsednika VKS na novi mandat u tekstu Ustavnog zakona za sprovođenja Akta o promeni Ustava, a posebno nedostaju istraživanja i predlozi kako će se određena važna pitanja za pravosuđe regulisati zakonima koji će biti doneti u roku od godinu, odnosno dve godine dana. Na primer, nije predviđen nijedan oblik budžetske autonomije sudstva (2014. je bila predviđeno zakonom da finasiranje sudstva sa Ministarstva pravde pređe na VSS, ali to nikad nije sprovedeno), zatim Ustav ne navodi na osnovu kojih uslova i kriterijuma će se birati sudije prilikom prvog izbora, pa postoji mogućnost da se zadrže postojeća „dva kanala“ izbora – putem konkurisanja na oglas VSS uz polaganje testa i ispita, ili putem prijema i završetka osnovne obuke na Pravosudnoj akademiji. Ništa se u Ustavu ne govori o tome da li sudije mogu da rade i duže od isteka 65. godina života, kao što je to zakonom od 2010. omogućeno sudijama Vrhovnog kasacionog suda (u Italiji, svaka stečena privilegija određene grupe sudija se prilikom prve sledeće izmene zakona širi na sve sudije ili kako je u Republici Hrvatskoj Ustavom predviđeno da sudije mogu da rade do 70. godine života) i da li imaju neke beneficije kod utvrđivanja penzijskog osnova, kao što ih imaju određeni pripadnici MUP-a ili Vojske Srbije.
I pored nespornog unapređenja određenih rešenja u oblasti javnog tužilaštva, tužioci nisu dobili ingerencije nad radom kriminalističke policije, a broj mesta u sastavu Visokog saveta tužilaštva je smanjen za jedno. Zbog obimnosti ukupne problematike, u ovom tekstu se nećemo baviti analizom Akta o promeni Ustava u delu javnog tužilaštva.
U protekloj deceniji sudstvo i tužilaštvo u Srbiji su, posle neuspelog sprovođenja reforme pravosuđa i katastrofalnog re-izbora sudija i tužilaca 2009-2012, često bili pritiskivani, ponižavani i obesmišljavani od strane političke izvršno-zakonodavne vlasti, a posebno od kada su 2016 – potpisivanjem pristupnih pregovora sa EU i usvajanjem Akcionog plana za Poglavlje 23 – političari zaključili da će sve to na šta su pristali i šta su potpisali morati i da realizuju po utvrđenom kvalitetu i dinamici. Ima više dokaza i svedočenja da se tada vladajuća politička opcija opredelila za politiku razvodnjavanja, odlaganja i opstrukcije usaglašenih promena u delu pravosuđa. Tome su doprineli i čelni ljudi sudstva i tužilaštva, pre svega svojim ćutanjem i povlađivanjem, a ponekad i svojim nedovoljnim, nestručnim ili neodgovornim delovanjem.
Ko ne veruje da je odmah po povratku oko 1.000 neizabranih sudija i tužilaca na svoje prethodne funkcije bilo pojava pritisaka na sudije/tužioce i da je nastavljeno sa najrazličitijim uticajima na pravosuđe – spolja i iznutra, neka pročita knjigu jednog od tada najistaknutijih sudija Vladimira Vučinića „Pod pritiskom“ i zbornik „Svedočanstvo pripreme za promenu Ustava od 2006. i struka“ iz 2018. ili neka pregleda portale Otvorena vrata pravosuđa i KRIK.
Zbog toga je za sudstvo zabrinjavajuće i neprihvatljivo da se u Aktu za promenu Ustava čl. 144, Amandmanom VI menja tekst Ustava tako što će umesto „Zabranjen je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije“ stajati da je zabranjen svaki „neprimeren uticaj“, tim pre što su ove izmene unete bez bilo kakve konsultacije struke u vezi sa tekstom, a nakon što je rasformirana stručna radna grupa. Osnovano se može očekivati da će raspravljanje šta je neprimeren, a šta primeren (čitaj: dozvoljen) pritisak na sudije postati omiljena tema neodgovornih političara, bez obzira što je izraz „neprimeren“ prisutan u nekim dokumentima EU.
Učešće jednog profesora ustavnog prava, jednog sudije i jednog javnog tužioca u radnoj grupi skupštinskog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, četiri javna slušanja u pet dana o nacrtu Akta o promeni Ustava, raspuštanje radne grupe, izostanak javne diskusije i informacija o tome zašto nisu prihvaćeni predlozi struke, dva hitna mišljenja Venecijanske komisije i hitan postupak donošenja – ne čini aktuelni proces promene Ustava „izrazito transparentnim i inkluzivnim“. Što je još važnije, to ne zaokružuje i ne unapređuje promene Ustava na zadovoljavajući način, posebno u delu o sudstvu, kako tvrde članovi radne grupe i Odbora za ustavna pitanja. Čak su i zvanična izjašnjavanja Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda o ovim promenama, sačinjena pred dolazak predstavnika Venecijanske komisije, u jednom delu neuvažena, a za najširi krug stručne javnosti nepoznata.
Ceo proces promena Ustava, uključujući i katastrofalni početak kada je Ministarstvo pravde, iako neovlašćeni predlagač, pokušalo da građanima Srbije i pravosuđu nametne izuzetno loš Radni tekst amandmana na Ustav sačinjen od anonimne radne grupe, svakako nije bio transparentan i inkluzivan. Svi nadležni organi sudstva i tužilaštva i stručna udruženja su se 2018. izjasnili u tom pravcu. Na primer, 20. februara 2018. u organizaciji Društva sudija Srbije i Udruženja tužilaca, na javnom slušanju profesora učestvovalo je 15 najeminentnijih stručnjaka koji su izjavili da do tada nisu ni na koji način bili uključeni u rad i raspravu o ovoj temi. Profesorima, od R. Markovića do akademika K. Čavoškog, nisu smetala različita politička uverenja da postignu usaglašavanje stavova o svim ključnim pitanjima promena Ustava i da te stavove objave. To je taj ostvareni nivo demokratičnosti i stručnosti koji zahtevamo od svih predlagača i sprovodioca, ne samo aktuelnih nego i svih budućih promena Ustava!
Kakva je stvarno bila atmosfera za rad u stručnoj radnoj grupi za izradu nacrta Akta o promeni Ustava saznaćemo kada se objave transkripti sa 13 sednica ovog radnog tela, u čijem sastavu nije bilo (a svako je trebalo!) ni približno dovoljno vrhunskih autoriteta iz ove oblasti, a ni predstavnika najviših organa sudstva i tužilaštva. Nismo dobili objašnjenje zašto je Društvo sudija odustalo od ovog, a i od nekih drugih uslova. Neobjašnjivo je i nedopustivo da se na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, odmah po okončanju četiri javna slušanja o nacrtu Akta o promeni Ustava, donese odluka o raspuštanju ove radne grupe, a da ona nije ni sumirala rezultate javne rasprave i održala zajednički javni sastanak. U tom slučaju, između ostalih, razmatrali bi i Model amandmana na Ustav RS koji je potpuno usaglašen sa svim stranim i domaćim dokumentima i obrazložen po amandmanima, a koga je izradila stručna radna grupa Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS). Ovu verziju promena Ustava su izradila tri profesora ustavnog prava i dvostruko veći broj sudija, tužilaca, advokata i drugih stručnjaka, nego u zvaničnoj radnoj grupi.
U obrazloženju Akta o promeni Ustava se poziva na „Pravnu analizu ustavnog okvira o pravosuđu“ iz 2014, ali se izostavlja izuzetno važan deo da ova analiza „može biti samo deo šire analize celokupnog ustavnog sistema zasnovanog na Ustavu Srbije iz 2006. godine“. Takođe, ne citira se u pomenutom obrazloženju u potpunosti ni zaključak iz temeljnog Mišljenja Venecijanske komisije iz 2007. o Ustavu RS iz 2006. koji glasi: „Osnovna zabrinutost u odnosu na Ustav odnosi se, sa jedne strane, na činjenicu da su čl. 102. stav 2. (Ustava – S.Đ.) poslanici podređeni partijskom rukovodstvu i, sa druge strane, na preteranu ulogu parlamenta prilikom imenovanja u pravosuđu“.
Problem i odgovornost političke vlasti je i u tome što posao pripreme amandmana na Ustav o pravosuđu nije završen po demokratskoj proceduri. Neko bi rekao – polovično je urađen, što je vešto sakriveno. Posebno nastupima i propagandnim izjavama članova pomenute radne grupe da izgleda da je nešto značajno unapređeno, a u stvari je to, kako reče prof. V.R. Vodinelić – licemerno i poluistina. Akt o promeni Ustava je, da tako kažemo, umešan, upakovan i donet u roku dva i po meseca, pa nije lako razdvojiti rešenja koja su zaista naprednija od postojećih od onih koja su ispod nivoa pojedinih rešenja u važećem Ustavu.
Kao i prilikom sprovođenja reforme pravosuđa 2009-2012, tek će se kroz važne detalje u sprovođenju Akta o promeni Ustava i Ustavnog zakona, kao što su sadržina novih pravosudnih zakona i odluke Ustavnog suda tim povodom, razotkriti stvarne namere i ishodi ovih promena. U tome je velika enigma i nedorečenost, jer je u njihovoj pripremi nakon 2014. umesto istraživanja, modela i projekata bilo samo malo usputnih pominjanja transformacija u sudstvu koje započinju ne samo promenom naziva, nego i nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda u Vrhovni sud.
I ono što je izuzetno važno i šta me je, posle duže analize i razmišljanja, utvrdilo u stavu da treba reći apsolutno NE ovakvim promenama Ustava, je to što one uz generalno, ali nepotpuno ispravljanje sistemske greške o prevelikom uticaju politike na izbore i imenovanja u sudstvu, istovremeno ne rešavaju ili ostavljaju za zakone pitanja koja su protekle decenije opterećivala sudstvo i njegov razvoj u sudsku granu vlasti. Baviti se narednih godina tim pitanjima, trošiti velika sredstva građana ove zemlje, bez maksimalne podrške u novim ustavnim rešenjima, uz redovan zahtevan posao sudije ili tužioca, je gubljenje vremena i energije svih nas, a rezultat ne bi morao biti mnogo bolji nego 2009-12.
***
Na kraju, analiziraćemo nekoliko novih ustavno-amandmanskih rešenja u delu o sudstvu koja su u toku javnih slušanja problematizovana, a da u toku procesa izrade Akta o promeni Ustava nisu učinjene promene ili su one učinjene suprotno stavovima struke ili gde javnosti nije predočena odgovarajuća kontra-argumentacija ili nisu uvaženi gotovo usaglašeni predlozi domaće struke, a u pojedinim slučajevima ni preporuke Venecijanske komisije.
Amandman I – Podela vlasti. Formulacijom o podeli vlasti i o nezavisnosti sudske vlasti Ustav od 2006. je ostvario neraskidivu vezu sa Sretenjskim ustavom, istakao je u svojoj doktorskoj disertaciji o podeli vlasti prof. S. Orlović. Nju treba produbiti i ostvariti sa entuzijazmom, a ako zatreba i sa inatom, na polzu svih građana Srbije, uz veću ili manju podršku Venecijanske komisije. Profesor T. Marinković je primetio da se zbog permutacije samo dve reči u čl. 4. stav 3. Ustava, ovim amandmanom menja, a zapravo prepisuje čitav član od četiri stava. Odnos tri grane vlasti bi se u novom Ustavu zasnivao na „međusobnom proveravanju i ravnoteži“, umesto „na ravnoteži i međusobnoj kontroli“. Ove reči su za većinu ljudi sinonimi. Vrhovni kasacioni sud u svojoj analizi teksta Akta o promeni Ustava i Visoki savet sudstva u svom dokumentu „Zaključci i preporuke VSS“ su predložili da stav 3. člana 4. Ustava glasi: „Odnos zakonodavne i izvršne vlasti zasniva se na međusobnom proveravanju i ravnoteži“, sa obrazloženjem da „sudovi kao stručni organi ne mogu biti podvrgnuti proveravanju od strane izvršne i zakonodavne vlasti čiji legitimitet je politički“.
Ova argumentacija se zasniva i na predlogu iz „Pravne analize ustavnog okvira o pravosuđu“ na kojoj se prema obrazloženju u teorijsko-pravnom smislu u najvećoj meri zasnivaju sadržinska rešenja Akta o promeni Ustava, pa nije jasno kako se predložena promena u istom obrazloženju ocenjuje da „na adekvatniji način opisuje prirodu odnosa tri grane vlasti“, osim što se poziva na Mišljenje Venecijanske komisije br. 921 od 25.6.2018. Pri tome se u ovom obrazloženju i ne osvrće na pomenute predloge domaće struke i najvišeg suda, ali ni na predlog iz CEPRIS-ovog Modela, koji bi možda mogao biti kompromisan. Prema predlogu iz tog Modela član 4. Ustava bi imao četiri stava: „U Republici Srbiji Vlast je organizovana na načelu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti uređen je Ustavom. Nadležnosti svih organa vlasti određene su i ograničene Ustavom i zakonom, u skladu sa načelom vladavine prava. Nijedan organ ne može prisvojiti Vlast koja je Ustavom poverena drugom organu vlasti“. U obrazloženju ovog predloga se ističe da sadašnjoj odredbi iz st. 1. nije mesto u članu Ustava koji uređuje sistem podele vlasti, a identična odredba je i u članu 194. Ustava.
U pogledu odredbi iz čl. 3. i 4. Ustava, ističe da su one u praksi pogrešno tumačene i korišćene od strane izvršne i zakonodavne grane vlasti kao opravdanje za mešanje u rad sudova, te da je zbog toga uticaj političkih institucija na rad sudova opravdan. Iz perspektive ustavne teorije odredbe stava 3. i 4. nisu u koliziji, s obzirom da sve tri grane vlasti različitim mehanizmima kontrolišu jedna drugu. Međutim, odredba stava 3. člana 4. Ustava je udžbeničkog karaktera i ne nalazi se u ustavima tradicionalnih demokratija i to nije izazvalo nikakve probleme u funkcionisanju sistema podele vlasti. S obzirom na to da je odredba o kojoj je reč korišćena za politizaciju sudstva što je osnovni razlog ustavnih promena, da bi se izbegle bilo kakve nedoumice u sistemu funkcionisanja podele vlasti, potrebno ju je izostaviti iz ustavnog teksta, a garantiju nezavisnog sudstva prebaciti u deo Ustava koji uređuje položaj sudske grane vlasti.
Amandman IV – Načela sudstva. Ovaj amandman je još jedan od primera o propuštenoj šansi da se sadašnja Načela sudstva razviju i budu zaista osnovna načela sudske grane vlasti. Za razliku od usvojenog Akta koji uglavnom preuzima postojeće odredbe Ustava i izostavlja odredbu o izvorima prava jer se pojavljuje na više mesta u tekstu Ustava, u CEPRIS-ovom Modelu Ustava ovaj amandman se proširuje u dva amandmana. Jedan nosi naziv IV Položaj sudstva i sadrži uz konstataciju da su nosioci sudske vlasti sudovi koji su samostalni i nezavisni u svom radu i definiciju da sudska vlast obezbeđuje vladavinu prava stručnom primenom pravnih normi na nepristrasan, pravičan i efikasan način. Tako bi uz odredbu da je sudska vlast jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, u Ustavu konačno dobili definiciju i karakter sudske grane vlasti, kao što taj deo imaju i zakonodavna i izvršna vlast, a deo o položaju ima i Ustavni sud i javno tužilaštvo, što je preuzeto i u Aktu o promeni Ustava.
U delu o načelima sudstva definišu se pravni izvori na osnovu koji sudovi sude. Prema navedenom Modelu uvode se i nova načela koja treba da razreše i pojedina pitanja koja su bila u prethodnoj deceniji predmet sporenja između izvršne i sudske vlasti, kao što je pitanje finansiranja sudova i sudija. Ovo pitanje je potpuno izostalo iz zvaničnog Akta o promenama Ustava, ali figurira u Ceprisovom modelu na taj način što se utvrđuje da „sudovi i Visoki savet sudstva imaju svoj budžet“. Začuđujeće je i nedosledno da Vrhovni kasacioni sud u svojoj Analizi nacrta Akta o promeni Ustava od 28.9.2021. ovo pitanje ne pominje, a u svojoj Analizi od 8-9.2.2018. se na početku ističe da sudije godinama insistiraju na ustanovljavanju sudskog budžeta, kao jednoj od garancija institucionalne nezavisnosti sudija kada je predloženo da se načela o sudovima dopune odredbom da sudovi imaju svoj budžet. Na sreću, ovo pitanje polazeći od ranijih stavova ne zaboravlja Visoki savet sudstva u svojim Zaključcima i preporukama. Takođe, uz već navedena načela, savremena nauka uporednog ustavnog prava insistira da se u ta načela svrsta i pravilo da se predmeti u rad raspoređuju po unapred utvrđenim pravilima i da se plate sudija određuju zakonom i da se ne mogu smanjivati.
Amandman V – Uređenje sudova. Ustanovljenje Vrhovnog suda kao suda koji je sada može biti i sud redovnog pravnog leka, što nije bio kao Vrhovni kasacioni sud, znači neminovno preispitivanje razloga za postojanje svih vrsta, nivoa i sedišta sadašnje organizacije sudova i njihovih nadležnosti, jer je iz Ustava sada isključena čak i podela na sudove opšte i posebne nadležnosti. U našim društvenim i kulturnim uslovima, kada ne postoji dovoljno svesti i znanja za izgradnju sudske grane vlasti – za konkretne pozitivne promene u radu sudstva nije dovoljno da one budu maksimalno stručne i jasne, nego i nedvosmisleno na strani zaštite nezavisnosti i nepristrasnosti sudova i sudija, te samostalnosti javnih tužilaca. Istovremeno, treba razviti transparentne, stručne, objektivne i efikasne sisteme za vrednovanje rada sudija i utvrđivanje njihove eventualne odgovornosti ukoliko sudije i tužioci rade pristrasno, koruptivno ili nestručno. Bez toga neće biti više pravde, sigurnosti i efikasnosti za ostvarivanje prava građana i pravnih subjekata.
Amandman X – Imunitet i nespojivost. Akt o promeni ustava je u navedenom amandmanu u stavu 4. preuzeo sadašnje ustavno rešenje iz čl. 152. st. 1. Ustava: „Zabranjeno je političko delovanje sudija“, ne respektujući okolnost da je sudijama na drugom mestu u Ustavu zabranjeno da budu članovi političkih stranaka. Tako da zadržavanje ove odredbe, bez uključivanja u tekst Ustava odredbe koja bi zaštitila pravo sudije na udruživanje i javno delovanje, neće podržati pravo i obavezu sudije da se u svim slučajevima donošenja ili izmena zakona koji se odnose na sud i sudije, angažuju u javnoj raspravi, čak i da imaju pravo da predlažu ove akte ukoliko imaju valjane razloge za to.
Amandman XII – Visoki savet sudstva/Nadležnost Visokog saveta sudstva. Takođe, struka je, između ostalog u Modelu CEPRIS-ovih amandmana na Ustav, pokušala da argumentima ospori nameru predlagača Akta o promeni Ustava da menja opšteprihvaćenu definiciju Visokog saveta sudstva (VSS) kao samostalnog i nezavisnog organa koji garantuje i obezbeđuje samostalnost i nezavisnost sudova i sudija, pri čemu je postignuta opšta saglasnost da se reč garantuje zameni domaćom rečju – jemči. Dok je radila radna grupa predlagači Akta promene Ustava su uneli u tekst ove definicije, koju niko nije osporavao prilikom šire javne diskusije 2018, prvo atribut da je reč o državnom organu, što je suprotno načinu na koji su definisani najviši organi izvršne i zakonodavne vlasti od kojih nijedan ne nosi ovaj atribut, pa bi se logično i dosledno on mogao pridodati definiciji VSS ukoliko i kada budu vršene izmene i dopune svih delova Ustava. Zatim, lično sam ukazao kao učesnik javnog slušanja u Novom Sadu da nema potrebe dodavati na kraju definicije VSS predsednike sudova i sudija – porotnike, jer su oni obuhvaćeni izrazom sudije i da se na taj način oni predstavljaju kao institucije koje imaju samostalnost i nezavisnost jednaku sudovima i sudijama, pri čemu je svima poznatu da bi sudije u sudskoj grani vlasti trebalo da budu samo prvi među jednakima, kako to smatra Venecijanska komisija, kao i da nema potrebe da VSS garantuje i obezbeđuje sudijama-porotnicima samostalnost i nezavinost kada se zna njihova uloga u suđenju i da će njihov položaj i prava biti detaljno regulisani zakonom.
Nakon raspuštanja radne grupe Odbor za ustavna pitanja je načinio još jednu izmenu koja može imati određene posledice na realizaciju položaja i uloge VSS-a, tako što je iz predloženog teksta amandmana izbrisao reč samostalan. Sve navedene izmene u definiciji VSS, kada se povežu sa drugim promenama u stavu 2. u kome se delu sudstvu, kakva su izostavljanje bilo kakve nadležnosti VSS prema sudovima i uopšte prema bilo kojoj drugoj nadležnosti koje nisu na osnovu Ustava i zakona, zabrinjava o kakvim se namerama radi, s obzirom da se i u dokumentima VSS i VKS koji su sačinjeni ovim povodom i dalje koriste važeće ustavne definicije. Kada se zna da prema važećem čl. 13. Zakona o visokom savetu sudstva takvih nadležnosti ima 28, jasno je čemu ovakvo ustavna rešenja vode. Daljem smanjivanju nadležnosti VSS umesto njegovom proširivanju s obzirom na cilj ovih ustavnih promena.
Tako bi na osnovu pomenutog CEPRIS-ovog Modela Ustava, VSS zadržao svoje sadašnje nadležnosti, ali bi se i u pogledu finansiranja sudstva razjasnilo da i sudovi i VSS imaju pravo na svoj budžet, nema nikakvih razloga da sudstvo a ne Ministarstvo pravde donosi Poslovnik o radu sudova i da se stara o zaposlenima u sudstvu. Takođe bi sudstvo trebalo da ima pravo da predlaže zakone iz svoje nadležnosti kao što to imaju na osnovu čl. 107. st 2. Zaštitnik građana i Narodna banka Srbije, jer ćemo doći u situaciju da sve ono što je izvršno-politička vlast predlagala, a nije ušlo u sastav Akta o promeni Ustava, bude sadržaj zakona koji predlaže izvršna a usvaja zakonodavna vlast.
Autor je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu i doskorašnji član Visokog saveta sudstva.
Peščanik.net, 15.01.2022.
REFORMA PRAVOSUĐAUSTAV SRBIJE