Darija Kisić Tepavčević, ministarka nadležna za socijalnu zaštitu, posetila je dom za smeštaj dece sa invaliditetom u Šapcu i malu domsku zajednicu u Nišu, kao odgovor na izveštaj DRI i MDRI-S o situaciji dece sa invaliditetom i kršenju njihovih ljudskih prava. Ovom prilikom, ministarka je fotografisala i snimala decu, pa je ove snimke istog dana Ministarstvo objavilo na svojoj internet stranici, kao i na Instagram profilu, uz prateća objašnjenja koja čitaocu treba da objasne kako su gotovo svi standardi ispunjeni, te da „osmesi i zadovoljstvo na licima dece i mladih najbolje govore o kvalitetu usluge, odnosu zaposlenih prema njima i uslovima u kojima žive“.
Ono što nisu rekli ministarki, a potvrdiće joj svaki zaposleni u svakom domu gde borave deca sa ili bez invaliditeta, je oduševljenje koje vlada među decom kada im neko dolazi u posetu. I sam sam posetio nekoliko ovakvih institucija i iz njih sa sobom poneo najteže uspomene. Jedna od onih koje nikada neće iščileti je trenutak ulaska u dom u Sremčici kada je grupa dece pohrlila ka meni sa širokim osmesima i raširenih ruku. U danima koji će uslediti posle ove posete osećao sam duboku potištenost koja se manifestovala kao fizički osećaj mučnine i nemogućnosti da ostvarim komunikaciju dužu od nekoliko reči sa ljudima u mojoj okolini. Osmesi i kratka ali ogromna ljubav nisu izraz velike sreće koja postoji u njihovim životima, već potrebe za dodirom, pažnjom i barem kratkotrajnim osećajem sigurnosti u rukama nekog odraslog koji će ih možda povesti sa sobom.
Izgleda da ministarki ovo nisu rekli ili je ona to ipak znala, ali je odlučila da posluša svoje savetnike za odnose sa javnošću i maksimalno politički zloupotrebi i eksploatiše nepodozrivu decu. Nije na odmet pomenuti da je ustanova koju je ministarka posetila u Šapcu i mala domska zajednica kod Niša najmlađi objekti u domskom sistemu i sa najboljim materijalnim uslovima. Uz to, treba reći da Nacionalni mehanizam za prevenciju torture (telo u okviru Zaštitnika građana za monitoring ustanova socijalne zaštite, zatvora i drugih mesta gde su ljudi lišeni slobode) nema dozvolu da objavljuje fotografije na kojima se nalaze deca i odrasli stanari ustanova. Mora da je Ministarstvo shvatilo da objavljivanje fotografija kao u izveštajima Hjuman rajts voča 2016. i MDRI-S 2012. nije u najboljem interesu Ministarstva, pa je sada jedino Ministarstvo ovlašćeno za objavljivanje fotografija korisnika.
Ne treba izostaviti ni objašnjenje da i kada je većina zaposlenih u ovakvim ustanovama požrtvovana, puna razumevanja i ljubavi, pa i spremna da ide preko onoga što im opis radnog mesta nalaže, oni nikada neće moći da svoj deci pruže ono što im je (naučno dokazano) najpotrebnije za razvoj i srećan život – stabilne i dugotrajne emotivne veze sa odraslom osobom, u okviru porodice. Profesionalni angažman zaposlenih u ustanovama podrazumeva i profesionalan odnos prema deci, odnosno neophodnu distancu između korisnika i zaposlenog, a u suprotnom zaposleni rizikuju disciplinske postupke za preterano zbližavanje. Od zaposlenih se i bez ovakvih profesionalnih standarda ne bi trebalo očekivati, a još manje zahtevati, da ostvaruju lične i emotivne veze sa decom sa kojom rade. Ovi profesionalci u toku svoje smene brinu o desetinama dece, pa kada i svako od njih dobije pažnju to će biti samo mrvica onoga što je deci potrebno.
Ministarka i njeni saradnici pogrešno misle da će unapređenje infrastrukture i zapošljavanje dodatnog broja radnika u ovim ustanovama deci učiniti mnogo dobrog, jer to nikada neće moći da zameni odrastanje u porodici. Postizanje cilja da sva deca sa invaliditetom žive u porodici nije daleko (kako to donosioci odluka često govore) uz odgovarajuće politike, zakone i finansiranje, posebno kada se uzme u obzir da Srbija spada u zemlje sa najmanjom prevalencom institucionalizacije dece.
Autor je doktorand na Bečkom univerzitetu i istraživač u „Bečkom forumu za demokratiju i ljudska prava“.
Peščanik.net, 03.07.2021.
Srodni linkovi:
VIDEO – Zaboravljena deca Srbije
LJUDI KOJI NESTAJU