Nedavno je objavljen treći izveštaj DRI i MDRI-S organizacija o položaju dece i odraslih sa invaliditetom koji borave u ustanovama socijalne zaštite u Srbiji. Izveštaj skreće pažnju na segregaciju koja je neminovna posledica života u instituciji, na izloženost dece zanemarivanju i neadekvatnoj zdravstvenoj zaštiti, uskraćivanju prava ženama na odlučivanje o sopstvenom reproduktivnom zdravlju, opasnosti od seksualnog zlostavljanja za koje nisu uspostavljeni adekvatni mehanizmi otkrivanja i procesuiranja. U izveštaju se naglašava štetnost institucionalnog smeštaja za decu, koji je opasan po psihičko i fizičko zdravlje i koji neminovno vodi pogoršanju poteškoća u razvoju.
Oni koji se prvi put upoznaju sa položajem korisnika ustanova socijalne zaštite biće potrešeni otkrićem da zbog invaliditeta neke osobe budu potpuno prepuštene sistemu koji nije sposoban da organizuje podršku, osim one koja znači segregaciju od društva, faktičko lišenje slobode i obespravljenost. Za onaj mali broj građana koji su upoznati sa ovim problemom i profesionalce koji se njime bave činjenica koja najviše uznemirava je da nadležni, pre svega ministarstvo za socijalnu zaštitu, u poslednjih nekoliko godina ne samo da nisu unapredili, već su i donosili odluke u vidu politika i zakona koje su unazadile proces unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, njihove emancipacije i ispravljanja viševekovne nepravde prema njima.
Ministarka za socijalnu zaštitu Darija Kisić Tepavčević je dan pre objavljivanja ovog izveštaja saopštila da se spremaju nova ulaganja u institucije socijalne zaštite, verovatno sa namerom da preduhitri loše vesti koje će uslediti dan kasnije, te u želji da zamaže oči javnosti koja kao da ne zna da deci nisu bitniji okrečeni zidovi i novi nameštaj u institucijama od života u porodici. I tako, umesto da se sredstva ulažu u usluge koje će pomoći roditeljima da decu zadrže u porodici, a da uz to zadrže i svoje poslove i društveni život, ona se troše na ulepšavanje institucija u kojima će ova deca završiti zbog nedostatka podrške.
Dokaze za unazađivanje položaja dece i odraslih sa invaliditetom u socijalnoj zaštiti nalazimo i u kvantitativnim podacima sakupljenim i analiziranim od strane vladinog ekspertskog tela za pitanja siromaštva i socijalnog uključivanja. Dostupnost nekih usluga koje se pružaju u otvorenoj zajednici, u porodici i mestu življenja i obrazovanja odnosno rada osoba sa invaliditetom, je u padu ili stagnaciji, pa tako na primer usluga pomoći u kući za porodice sa decom sa invaliditetom je 2012. imala 611 korisnika, a 2018. godine 227. Broj korisnika usluga koje su okosnica podrške mladima i odraslima da žive u zajednici, poput stanovanja uz podršku, su u značajnom padu iako je njihov broj bio nizak i 2012. kao i 2015. godine. Takođe, vrlo značajna usluga porodični saradnik beleži pad korisnika od 66% između 2015. i 2018. godine, sa 1.152 na 387, i dostupna je u samo u četiri najveća grada. U isto vreme, jedini i značajan rast broja korisnika beleži usluga lični pratilac deteta, što predstavlja partikularni napredak, te otkriva nedopustivu i nezvaničnu politiku ministarstva – proširivanje jedne usluge vrši se na uštrb drugih usluga i na štetu korisnika, pa i onih koji koriste uslugu ličnog pratioca.
Takva politika i rad nadležnih institucija su neetički, ali i neustavni jer su u suprotnosti sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom koju je država Srbija inkorporirala u svoj pravni sistem donošenjem zakona o ratifikaciji ovog međunarodnog sporazuma davne 2009. godine.
Nažalost, sudije u Srbiji nisu pokazale nameru da ovu konvenciju sprovode iako se prema Ustavu potvrđeni međunarodni sporazumi mogu direktno primenjivati, što bi značilo da se na njima mogu zasnivati sudske presude. Pasivnost pravosuđa u primeni Konvencije ima znatne posledice, pre svega akumulaciju nesputane moći u organima izvršne vlasti. Iako zakonodavna uloga prema Ustavu pripada Skupštini Republike Srbije, ona se u trenutnom političkom režimu Srbije faktički ostvaruje u vladinim organima. Svi zakoni i javni politike u oblasti socijalne zaštite su proizvod ministarstva socijalne zaštite, koje ne uvažava mišljenje i predloge drugih političkih i nepartijskih aktera u procesu proizvodnje pravnih akata i strateških dokumenata. Ovo dovodi do koncentracije moći u rukama ljudi čija je kompetentnost u relevantnim oblastima, a posebno u oblasti međunarodnog javnog prava i obaveza države koje iz njega proističu, upitna, kao što su upitni i interesi kojima se vode a koji se ne tiču prava i socijalne zaštite.
Autor je doktorand na Bečkom univerzitetu i istraživač u „Bečkom forumu za demokratiju i ljudska prava“.
Peščanik.net, 01.07.2021.
Srodni linkovi:
Lazar Stefanović – Darijina turneja
VIDEO – Zaboravljena deca Srbije
LJUDI KOJI NESTAJU