Darivanje

Kilogram brašna, kilogram šećera, flaša ulja, kesa testenine, pašteta, konzerva sardina, mesni narezak, 2 kokošje supe, griz, kesa pasulja, kesa začina za jela s povrćem, vitamin C i kesa pirinča – namirnice za otprilike pola meseca skromne ishrane, za jednu osobu. Osoba je penzioner ili penzionerka, i živi u Grockoj. A namirnice su stigle od tamošnje opštine. Lično ih je penzionerima nosio na vrata predsednik opštine. Gde nije stigao on, hranu su delili njegovi pomoćnici. Kampanja u punom jeku, samo što nema izbora.

Ne samo da izbori nisu raspisani, nego uopšte nema izbora. Evo, neka se čitalac zamisli kao penzioner u Grockoj. Pozvoni mu predsednik opštine i pruži mu paket. Čitalac vidi, u paketu je hrana. Može li čitalac da bira: da otera predsednika ili da uzme hranu? Sva je prilika da ne može. Uzeće hranu, naravno. Vrednost hrane u paketu ne bi trebalo da prelazi 5 hiljada dinara. Eto, za 5 hiljada predsednik opštine kupio je sebi pravo da ponižava penzionere u Grockoj. Jer, da su ti penzioneri tih 5 hiljada imali u svom džepu, ne bi se predsednik opštine ni usudio da im dođe na vrata.

Za svojih 5 hiljada možda bi penzioner kupio nešto drugo, umesto sardina, pasulja ili mesnog nareska. Ali, to je nekada bilo njegovih 5 hiljada, a sada su to 5 hiljada predsednika opštine i on, predsednik opštine, s tim parama sastaviće posebnu penzionersku dijetu za svoje buduće glasače. Jer, pored toga što će im propisati šta će da jedu, predsednik po svemu sudeći očekuje da mu penzioneri još budu i zahvalni. I da takvi, zahvalni dakle, kada dođe vreme, glasaju za njega. Redom 15 hiljada penzionera u Grockoj sada duguje glas predsedniku opštine. Tako barem on računa.

A šta bi mogli da računaju penzioneri, o tome se može samo nagađati. Ovde ih zato ostavljamo same sa njihovim paketima.

Spekulisaćemo nadalje o predsedniku opštine. Da je opština Crveni krst ili neka druga dobrotvorna organizacija, slegli bismo ramenima: u takvoj zemlji živimo, sve više ljudi ima sve manje da jede, treba im pomoći. Samo što opština nije Crveni krst. Posao opštine je da stvori uslove da ljudi mogu živeti prvo od svog rada, a posle i od svojih penzija. Kada se predsednik opštine ponaša kao predsednik lokalnog ogranka Crvenog krsta, on ne zaslužuje ni priznanje ni poštovanje zato što pomaže ljudima. Da je dobro radio svoj posao, ne bi morao da im pomaže.

Razume se, nije ovde reč samo o predsedniku opštine u Grockoj, reč je i o njegovoj stranci, već deceniju na vlasti u Srbiji. Ta stranka sebe sve više vidi kao staratelja žitelja Srbije, a žitelje Srbije kao (poslovno) nesposobne da brinu sami o sebi. Evo, zaboravimo na trenutak penzionere, pogledajmo mlade u Srbiji. Kao roditelj široke ruke, vlast im ove godine deli novac u ciklusima: pre izbora, posle izbora i pred Novu godinu. Imaju li ta deca prave roditelje, možda se kao ja pita čitalac, pa da im umesto države ti nesrećni roditelji daju džeparac, da se, mislim na roditelje, barem malo osete kao vredna ljudska bića?

Dobro, pustimo mlade, uzmimo decu – pred Novu godinu hoće grad da podeli vaučere da se školskoj deci kupe patike. Otkuda sad grad ima novac da kupuje deci patike, a nemaju ga roditelji te dece. Povede roditelj dete u prodavnicu (gde važi vaučer), i umesto da patike plati svojim novcem plati ih tim vaučerom. Izađu iz prodavnice i ćute, jer i dete i roditelj znaju da nisu otac ili majka kupili patike nego ih je kupio čika-gradonačelnik. Ne kažem, ima roditelja koji i sami mogu da kupe patike svojoj deci, ali ovde nije reč o njima. Reč je o onima što im je gradonačelnik oteo novac da bi njihovoj deci kupovao patike.

Dobro, ne možda baš ovaj konkretni gradonačelnik, ali svakako stranka čiji je on član. Što na prvi pogled i nema mnogo smisla. Jer, kao otmeš pa onda oteto vratiš, bilo u namirnicama ili u patikama, ili kao džeparac. Ali, stvar je ipak malo komplikovanija od toga. Kad si oteo, učinio si ljude zavisnim od tvoje takozvane pomoći. A za pomoć zauzvrat tražiš njihove glasove. Pri tom, oteo si mnogo više nego što daješ nazad. Ali, svejedno, uz glasove očekuješ i zahvalnost. To je osnovni političko-ekonomski pogon stranke na vlasti.

Za penzionere u Grockoj je možda već kasno, ali mladi bi morali da razumeju: ovde nije reč o prostom kruženju novca. U svakom novom ciklusu uzimaće se sve više, a vraćati sve manje. U interesu je stranke na vlasti da stalno, kao njihov kupac, obara cenu glasova žitelja Srbije. Dakle, ne samo što njihove glasove kupuje za njihov novac, nego će gledati i da ih kupi za što manje para. Pristojna vlast gleda da bedu smanji, ovoj vlasti je u interesu da bedu širi. To proizlazi iz njene specifične političke izborne ekonomije.

Kada deci kupuje patike ili mladima deli džeparac, ova vlast u stvari obećava – završićete kao penzioneri u Grockoj, ako budete imali sreće.

Peščanik.net, 15.11.2022.