Dekolonizovanje svesti?

Povodom izložbe „Nemački kolonijalizam“ u Muzeju nemačke istorije

U berlinskom Muzeju nemačke istorije (Deutsches Historisches Museum) oktobra 2016. godine otvorena je izložba o nemačkom kolonijalizmu (Deutscher Kolonialismus). Ovo je prva izložba posvećena ovoj temi u okviru ove muzejske ustanove, a priču o nemačkom kolonijalizmu pripoveda preko 5.000 eksponata različitog sadržaja: originalni predmeti proizvedeni u kolonijama, predmeti specifično izrađivani za potrebe kolonizatora, uniforme, predmeti vezani za omiljenu zabavu kolonizatora – lov, mape, plakati, dokumenti, fotografije. Izložbu prati veoma dobro priređena publikacija (dostupna na nemačkom i na engleskom jeziku), koja na preko 300 stranica, u formi koja je daleko više od kataloga izlaže istorijat i savremene poglede na nemačko kolonijalno iskustvo. To iskustvo se “peklo” od 1880-ih godina pa do kraja Prvog svetskog rata i “sakupljano” je u kolonijalnom carstvu koje se u vreme najveće ekspanzije prostiralo na Togo, Kamerun, Nemačku Jugozapadnu i Istočnu Afriku, Novu Gvineju, Samou i kinesku luku Kiaučau.

Prvi utisak koji posetilac stiče na početku obilaska izložbe odnosi se na skrupuloznost, koju bi mnogi bili skloni da nazovu i “preterivanjem”. Naime, u napomeni o upotrebi pojmova korišćenih u opisu izloženih eksponata stoji: „U meri koliko je moguće, učinili smo napor da izbegnemo reprodukovanje rasističkog i pežorativnog jezika kolonijalnog diskursa… Označitelji poput ‘nemački’, ‘evropski’ ili ‘afrički’, podjednako kao i ‘crni’ i ‘beli’ ili ‘kolonizator’ i ‘kolonizovani’ problematični su u samoj osnovi: oni su socijalne i kulturne konstrukcije… U stvarnosti takve crno-bele podele niti su postojale niti postoje, već se tiču stvarnih odnosa moći“. Ovu napomenu sam doživeo kao do konačnih konsekvenci dovedenu političku i jezičku korektnost, kojih u datom kontekstu, ipak, nikada ne može biti “previše”. Ovakva uvodna napomena zapravo posredno sugeriše koliko je kolonijalno iskustvo odiozno i koliko je, posledično, svaka pojava u vezi sa njim, uključujući i pojmove, na izvestan način – neprihvatljiva. Rečeno objašnjenje, sasvim uslovno, možemo da prihvatimo kao dobronamernu intelektualnu provokaciju u levo-liberalnom registru, čijem se intelektualnom ishodištu, u teorijsko-metodološkom smislu, puno toga može prigovoriti, kada bi to bila namera ovog eseja. Pri tome, ni izdaleka se prigovor ne bi iscrpljivao na tome da je sama izložba naslovljena dvema rečima koje su označene kao konstrukti koji počivaju na odnosima moći: “nemački” i “kolonijalizam”.

Prema oceni koja je gotovo opšte mesto u nemačkoj stručnoj javnosti, o kolonijalnoj prošlosti Nemačke njeno društvo srazmerno malo zna. Suočavanje sa nasleđem nacizma potisnulo je potrebu da se još jedna stranica prošlosti izloži kritičkom preispitivanju, što je donekle razumljivo. Takođe, kolonijalizam je bio “kostur u ormaru” svih nekadašnjih evropskih kolonijalnih sila, tako da je izostanak “dekolonizacije svesti” Evropljana, kao proces koji bi bio svojevrsni ekvivalent denacifikaciji, u svojoj osnovi lako objašnjiv: Evropa nije osećala potrebu da se suočava sa svojim kolonijalnim nasleđem, pa se u tom pravcu nije ništa preduzimalo ni u Nemačkoj, koja se, pri tome, među poslednjima i uključila u vanevropsku ekspanziju, pokušavši to “zakašnjenje” da nadoknadi u samoj Evropi.

O odsustvu jasne i unisone osude nemačkog kolonijalizma od strane samog društva može da posvedoči i bizarna manifestacija pod nazivom Afričko selo, koju je 2005. godine organizovao augzburški Zoološki vrt, uz brojne osude dela nemačke i međunarodne javnosti. Istraživanje saradnika instituta Maks Plank pokazalo je da je većina posetilaca Afričkog sela rasizam isključivo povezivalo sa nacizmom.

Ipak, nije ni najmanje slučajno da se sveobuhvatna i nedvosmisleno kritički opredeljena izložba o kolonijalizmu organizuje u Nemačkoj, u kojoj je proces denacifikacije ipak senzibilizovao znatan deo društva i za druge “osetljive teme”, budući da su pouku denacifikacije mnogi shvatili veoma ozbiljno. Otuda i razumljiv transfer tog shvatanja ka drugim pojavama u kojima takvo shvatanje stvari može biti podjednako primenljivo. Upravo zbog toga, takvo društvo, koristeći nesporni demokratski okvir, neretko ide ispred svoje vlade, koja nije uvek sklona takvom transferu: u okviru izložbe prikazani su i podaci o uništavanju pobunjenih plemena Herero i Nama sa prostora današnje Namibije, koje se dogodilo od 1904. do 1908. godine. Za način na koji se nemačka kolonijalna uprava odnosila prema pripadnicima ovih naroda deo stručne javnosti dosledno i nepobitno tvrdi da predstavlja akt genocida, što zvanična Nemačka ne prihvata.¹

Nema nikakve sumnje da se deo nemačkog društva sa prošlošću suočava na veoma hrabar način. Veliki deo tog koncepta suočavanja podržavan je od strane države. Međutim, da li ostatak, odnosno veći deo tog društva, uopšte prati one koji uporno i bespoštedno pozivaju na suočavanje sa prošlošću, uključujući i kolonijalnu prošlost? Da li je država uvek spremna da sledi principe koje je i sama promovisala i sve njihove nužne konsekvence?

Izložba o kojoj je reč nesumnjivo odiše iskrenim humanizmom. Na momente je veoma dirljiva. Prisutna je i komponenta bespoštedne kritike kolonijalne prošlosti društva i države u čijem savremenom kontekstu se izložba odvija. Ona posmatrača postiđuje kao pojedinca koji se suočava sa mračnim nasleđem prošlosti čovečanstva i u tom suočavanju se sve u njemu buni. Ona postiže efekat empatije i pobuđuje snažnu uverenost posmatrača u neophodnost svakodnevne borbe za ravnopravnost.

Međutim, za razliku od suočavanja sa nacističkim zločinima, priča o kolonijalizmu ne uživa izdašnu podršku države. U javnosti je primećeno da je Bundestag osudio genocid nad Jermenima iz 1915, ali da još uvek postoje otpori da se pomenuto satiranje plemena Herero i Nama kvalifikuje na isti način (kao genocid). Do nedavno, zvanično objašnjenje nemačkih parlamentaraca bilo je da se ne može genocidom kvalifikovati nešto što se dogodilo pre jednog veka, ali je osuda genocida nad Jermenima iz temelja osporila takvo formalističko objašnjenje. Ova tema je još uvek predmet debate u nemačkoj javnosti kao i razgovora zvaničnika Nemačke i Namibije, iako su autori izložbe nedvosmisleno stali na stanovište da se radi o genocidu, dok je odeljak o toj temi u publikaciji koja prati izložbu naslovljen „Prvi genocid u XX veku“. (Nota bene: Izložbu zbog toga još niko nije demolirao).

Zadržimo se i na fotografiji koja je odabrana za naslovnu stranicu knjige koja prati izložbu: u većoj meri nego zločinstvo i imperijalizam, fotografija gotovo sentimentalno odslikava besmislenost i, u krajnjem, slom kolonijalizma. Međutim sentimentalizacija diskursa o kolonijalizmu, čak i sa plemenitom namerom, nije adekvatan odgovor na potrebu suočavanja. Nije nemački vojnik koji sedi na pruzi samo još “žrtva” kolonijalizma, kako bi sentimentalni diskurs sugerisao. U tom smislu “nemački”, “vojnik” i “kolonijalizam”, ma koliko bili “društveni konstrukti”, ostaju ipak vrlo realni konstrukti, sa određenim značenjima u prostoru i vremenu: postoje konkretne posledice konkretnih aktivnosti konkretnog nemačkog vojnika u konkretnoj koloniji. Drugim rečima: koliko je u daljinu zagledani nemački vojnik sa propale pruge pobio pripadnika plemena Herero i Nama?

Na kraju, pored pohvala za veoma skrupulozno osmišljenu izložbu, osnovna njena mana, naročito imajući u vidu da je izložba posvećena kolonijalizmu – neotklonjiva je u savremenom evropskom kontekstu. Ta mana se tiče izostanka kritike izvorišta kolonijalizma, a ono se nalazi u društveno-ekonomskom sistemu u kojem je takav kolonijalizam bio moguć, a to je kapitalizam u svom imperijalističkom obliku. Ukratko, dakle, kolonijalizam je masovni zločin u ime kapitalizma. Bez te eksplikacije, bez jasne kritike kapitalizma, humanizam, empatija, osuda rasizma i unutrašnja pobuna protiv diskriminacije ostaju na nivou simpatičnih emocija. Njih ne treba odbaciti niti ismejati, ali one ne mogu da zamene racionalno objašnjenje, kao što ne mogu dovesti do istinskog suočavanja sa prošlošću, koje bi jedino garantovalo da se prošlost, mutatis mutandis, neće ponoviti. Ili ona, možebiti, nije ni prošla?

Peščanik.net, 29.12.2016.

1. Zbog ustanka protiv nemačke kolonijalne vlasti, pripadnici Herero plemena bili su izloženi delovanju kaznene ekspedicije pod komandom generala Lotara fon Trota. Pripadnici plemena, bez obzira na pol i uzrast, odvedeni su u pustinju i onemogućavani da priđu izvorima vode. Osim toga, fon Trota je izdao sledeće naređenje: „Hereroi više nisu podanici Nemačke… Bilo koji Herero da se nađe unutar nemačkih granica, naoružan ili ne, sa stadom ili bez, biće streljan. Ne prihvatam više nikakve žene ni decu (kao izbeglice – prim. S. M); odagnajte ih nazad njihovom narodu ili ih streljajte“. German Colonialism. Fragments, past, and present, Berlin 2015, 138.