Posle pametnih kamera i masovnog biometrijskog nadzora, država Srbija nam predstavlja još jednu tehnološku inovaciju: data mining. Za ovaj koncept nema još ni prihvaćenog izraza na srpskom, a kamoli odgovarajućeg zakona i pratećih studija uticaja na ljudska prava građana, na primer. Ali munjevita digitalizacija zarobljene države ne može da čeka na odbor za standardizaciju jezika.
Doslovno, izraz se prevodi kao „rudarenje podataka“, a to je postupak pretvaranja sirovih podataka u upotrebljive informacije. Kao po običaju, svaki alat se može koristiti za opšte dobro kad se rudarenjem, recimo, iz nepreglednih baza naučnih podataka izvlači znanje o pojavama koje manuelnim radom ne bi mogle da zahvate ni čitave generacije naučnika. Sticajem okolnosti, nama je zapalo da se bavimo upotrebom alata za privatne interese, na štetu ljudskih prava i sloboda.
Recimo, sakupili smo milion lajkova (ko, koga i kada) na Fejsu u jednu bazu. To su sirovi podaci. Rudarenjem se iz te sirovine izvlače gotovi proizvodi, odnosno odgovori na pitanja poput: da li žene češće lajkuju od muškaraca, da li mladi više lajkuju muzičke ili političke postove, da li se češće lajkuje ujutru ili uveče i slično. Ukrštanjem različitih baza – a samim svojim prisustvom na internetu, punimo nebrojene takve baze svakodnevno – moguće je izvući vrlo specifične informacije o ponašanju konkretnih ljudi, njihovim sklonostima i uverenjima.
Rudarenje može biti deskriptivno i prediktivno. Uz pomoć anomalija u prikupljenim podacima, na primer, moguće je proceniti rutine u ponašanju na internetu i verovatnoću budućih odluka ili postupaka. Za industriju nadzora, u najkraćem, takve informacije služe za ciljano komercijalno i političko oglašavanje, ali i za obično uhođenje, manipulaciju uverenjima i druge oblike društvenog inženjeringa. Bez izričitog pristanka – ili naloga suda – takve prakse su nezakonite. O njihovoj isplativosti u savremenoj ekonomiji podataka rečito govore iznosi kazni koje su krupni igrači ipak spremni da rizikuju.
Krupni ili sitni, „igrači“ u javnom sektoru koriste rudarenje podataka za takozvanu digitalnu forenziku, gde granice u idealnim okolnostima postavljaju zakoni, sud i javnost. U Srbiji okolnosti nisu idealne.
Poslednja vest kaže da je u planu javnih nabavki ministarstva unutrašnjih poslova Srbije za treći kvartal prošle godine planirana „nabavka licenci forenzičkog softvera za analizu digitalnog materijala kompanije Griffeye, koji sadrži opciju prepoznavanja lica“. Slučajno ili ne, reč je o kvartalu u kom je na brzinu ponuđen, pa još brže povučen nacrt zakona o unutrašnjim poslovima koji je trebalo da pruži pravni osnov za upotrebu više hiljada pametnih kamera, čija instalacija po javnim prostorima Beograda traje već godinama.
BIRN je utvrdio da sporna nabavka još nije realizovana, ali ministarstvo nije odgovorilo novinarima na pitanje za kakve svrhe je planirana kupovina licence za taj softver, ni kako su mislili da ga koriste ako za to ne postoji pravni osnov. Osim što opslužuje pametne kamere za masovni biometrijski nadzor, analizom snimljenog materijala i poređenjem (prepoznavanjem) ljudskih lica na snimku sa bazama fotografija za lične karte, na primer – softver koji MUP planira da nabavi „treniran“ je da prepoznaje objekte, vozila, znakove, organizacije, pa i tetovaže. Međutim, kako se navodi, ovaj program takođe može da preuzima velike količine ličnih podataka sa interneta, a onda ih pretražuje, sortira, ukršta i obrađuje na osnovu metapodataka kao što su GPS koordinate, vreme kada je sadržaj kreiran, serijski broj korišćenog uređaja i slično.
Na osnovu brojnih slučajeva nemara i svesnog kršenja privatnosti građana, uz krajnju nemoć pravosuđa da bar u krupnijim incidentima utvrdi odgovornost i izrekne kazne, moguće je izvesti neke realne predikcije o rutinskom ponašanju javnih vlasti u Srbiji i verovatnoći da će ovaj talas digitalizacije umnožiti rizike po prava i slobode.
Uostalom, nije ni mesec dana prošlo otkako smo saznali da se Elektroprivreda Srbije proteklih godina već opremila sofisticiranom tehnologijom kakvu koriste državne tajne službe – „među njima su programi za prikupljanje ličnih podataka, minijaturni audio-snimači za skrivenu upotrebu, dronovi, kamere visoke osetljivosti za prepoznavanje lica, lokatori, ometači signala“. Ovim, kako će se ispostaviti „strogo poverljivim“ slučajem već godinu dana se bavi Tužilaštvo za organizovani kriminal, ali utisak je da je istrazi zanimljivije to da li su tenderi za nabavku napredne špijunske opreme bili namešteni – a ne činjenica da se bezbednost kritične infrastrukture u Srbiji čuva tako što se kompanije pretvaraju u špijunske centre. Za EPS-ov je, prema ovim navodima, odabrana pijaca na Ceraku, odakle su prisluškivani direktori i zaposleni u preduzeću. Da li je ova parapolicijska inicijativa imala sudske naloge, predviđene Ustavom i zakonima Srbije, verovatno je suvišno pitanje.
U međuvremenu, ko razume engleski i izazove složenijeg društva, može da pogleda odličan prilog Džona Olivera o data brokerima, još jednom inovativnom konceptu industrije nadzora. Bez njih inače sofisticirana mašinerija samo skuplja prašinu i ne treba sumnjati da već uveliko nude svoje usluge ovdašnjim klijentima.
Peščanik.net, 14.04.2022.
NOVE TEHNOLOGIJE